Ko još misli na dostojanstvo žrtava?

Ko još misli na dostojanstvo žrtava?

Fotografija: Columbia Spectator Website

Ako se ne složimo oko toga da „čovečanstvo duguje deci najbolje što ima“ retko ćemo se oko čega složiti. Ova krilatica koja stoji u preambuli Povelje o pravima deteta Ujedinjenih nacija, zvuči tako da će većina podrazumevati da oko nje nema spora. To vam je isto ono kao kad pitate: „Jel ima ovde neko ko nije za mir?“ Međutim, realnost nas demantuje.

Jedna od najčešćih predrasuda vezanih za decu koja su trpela nasilje jeste ta da njihova patnja prestaje u momentu kada nasilnik biva uhapšen. Štaviše, ono što se događa i što je postalo uvreženi i neizostavni manir ponašanja kod nas, jeste da se sistem koji bi trebalo da decu zaštiti na njih obrušava, stigmatizuje ih i time im nepovratno oduzima šansu da se oporave. Takvih primera ima pregršt, i njima svedočimo svi mi. Iako su u nekim slučajevima počinioci iza rešetaka, zbog različitih okolnosti, nasilje prema detetu žrtvi se nastavlja i to od strane sistema i samog društva, ugrožavanjem njihovih prava na privatnost i poverljivost podataka i činjenicom da mediji otkrivaju njihove identitete i iznose detalje o seksualnom zlostavljanju kojem su bili izloženi. Građani i građanke nažalost u ovoj sveopštoj pometnji i apatiji koju svakodnevno živimo, ispuštaju iz vida da ugrožavajući tuđa prava, ugrožavamo i sopstvena. Ugrožavanjem prava deteta žrtve na njenu privatnosti i dopuštanjem da se njihova prava krše, mi ugrožavamo i sopstvenu privatnost i sopstveno pravo, danas je to pravo deteta žrtva, sutra će biti pravo nekog od nas. I to je realnost.

Premda nismo svi isti, i u društvu ne uživamo ista prava i iste privilegije, i nemamo jednake mogućnost potrebni smo onima koji ne mogu da se sami zaštite i onima kojima je naša podrška važna. Zbog toga je nastala studija „Čovečanstvo duguje deci najbolje što ima“ čiji je izdavač organizacija Atina i to u najboljoj nameri da bude podsetnik i da spreči da se ovakve situacije ponavljaju, ali i da bude pokazatelj profesionalcima u Srbiji da su u obavezi da stalno preispituju svoja postupanja kao i da u punoj meri primenjuju postojeće zakone i da spreče reviktimizaciju i sekundarnu viktimizaciji deteta žrtve seksualnog nasilja.

Takođe su autorke, u analizu uključile fenomene koji se javljaju kao posledica pogrešno postavljenog Sistema uvrenja u društvu. Samo jedna od njih jeste okrivljavanje žrtve za seksualno zlostavljanje koje je doživela, u istovremeno javno “amnestiranje” zlostavljača. Takođe, prisustvo pojave tzv.posttruth, slobodnog falsifikovanja činjenica, uz plasiranje otvorenih neistina, često uvredljivog karaktera šalju pogrešnu poruku u javnost i čine da mnoga deca postaju lak plen seksualnim zlostavljačima.

Iako pokazuje slučaj samo jedne devojčice žrtve trgovine ljudima i seksualnog zlostavljanja Ane ovaj slučaj nažalost nije usamljen. Studija predstavlja presek zatečenog stanja u praksi u kojem se iznova i iznova ponavljaju štetne radnje poput curenje informacija iz nadležnih institucija, kao i objavljivanje identiteta maloletnih žrtava trgovine ljudima i detalja njihovog seksualnog zlostavljanja u široj javnosti kroz medije. Osim toga, a kao što se vidi u studiji Anini problemi nisu nestali hapšenjem trgovca ljudima, već su se uvećali i to zbog neodgovarajućeg postupanja i izostanka postupanja nadležnih organa koji su bili dužni da ovo dete zaštite.

Iako postoje profesionalci koji svesno krše zakon, curenje informacija koje nanosi štetu žrtvi dešava se i zbog nepažnje ili neznanja. U svakom slučaju, nosilac odgovornosti za curenje podataka je službenik koji je dostavio medijima ili drugim zainteresovanim stranama te podatke. To je krivično delo za koji je zaprećena kazna do tri godine zatvora. Međutim, zbog čega profesionalci izbegavaju ovu odgovornost i kako - jesu pitanja na koje je potrebno odgovoriti. S tim u vezi ova studija nudi i konkretna rešenja tj. 12 koraka za saniranje uzroka i posledica koje dovode do kršenja prava na privatnost i poverljivost podataka maloletnih žrtava seksualnog zlostavljanja i trgovine ljudima.

Studija je namenjena zainteresovanoj i profesionalnoj javnosti, zaposlenima u državnim institucijama tj. svima onima koje se bave zaštitom podataka o ličnosti, zaštitom prava deteta, zaštitom žrtava trgovine ljudima i seksualnog zlostavljanja u Srbiji ali i šire. Takođe, ona može biti vredno štivo za razumevanje ove teme koje u svom radu mogu koristiti na nacionalnom i lokalnom nivou organizacije civilnog društva, privatni sektor, mediji, akademska zajednica i ostali.

Studija je kreirana u okviru projekta „Sačuvaj privatnost – odupri se pritisku“ koji zajednički sprovode organizacije Atina, Partneri Srbija, SHARE fondacija, A11, Da se zna i Beogradska otvorena škola, uz podršku Evropske unije.

Studiju možete čitati na linku: http://www.atina.org.rs/sr/%C4%8Dove%C4%8Danstvo-duguje-deci-najbolje-%C...

Tekst u originalu možete pronaći na linku: https://www.femplatz.org/library/newsletters/FemPlatz_Magazin_5.pdf

U Beogradu, avgusta 2021. godine Jelena Hrnjak, autorka studije