Zakoni koji su fokusirani na komercijalnu seks industriju ignorišu veliki broj žrtava kojima se trguje u građevinarstvu, poljoprivredi, fabrikama, restoranima, kućama i ugostiteljskoj industriji.

Nakon što su spaseni iz ruku trgovaca ljudima, skoro dve trećine dece ponovo nestane.

Pod izgovorom poboljšavanja zakona protiv trgovine ljudima, države širom SAD-a forsiraju politike pooštravanja kazni za posredovanje u prostituciji. Ovog januara, meseca podizanja svesti o trgovini ljudima, vreme je da se suočimo sa činjenicom da ovi napori naposletku neće uspeti da zaštite žrtve trgovine ljudima.

Pre svega, hajde da razmotrimo kompleksnu definiciju trgovine ljudima. Trgovina ljudima je shema u kojoj počinilac primorava drugo lice da radi protiv svoje volje, silom, prevarom ili prinudom.

Ko je trgovac ljudima? Trgovac je neko ko stvara klimu straha, koja ima za cilj da zastraši i kontroliše žrtvu. Oni mogu postojati u bilo kojoj industriji, naročito tamo gde trgovac može da iskoristi određene ranjivosti, kao što su ograničeno obrazovanje, oskudno poznavanje zakonskih prava, starost, ograničeno znanje engleskog jezika, imigracionog statusa, ili ograničena informisanost o resursima za pomoć.

Ko je osoba koja je preživela situaciju trgovine? Odrasla osoba koja je prinuđena, prevarena ili navedena da radi u nečijem domu kao posluga je žrtva trgovine ljudima. Dete koje je prinuđeno, prevareno ili navedeno na branje paradajza na farmi je žrtva trgovine ljudima. Osoba koja je prinuđena, prevarena ili navedena na bavljenje komercijalnim seksom je žrtva trgovine ljudima.

Pogrešne politike koje se fokusiraju isključivo na komercijalnu seks industriju ignorišu veliki broj žrtava i preživelih kojima se trguje u građevinarstvu, poljoprivredi, fabrikama, restoranima, ugostiteljskoj industriji, radu u kućama, i u drugim sferama. Pooštravanje kazni za prostituciju neće uspeti da reši problem žrtve koja je zarobljena u salonu za manikir, ili žrtve koja je pobegla sa državnog sajma.

U većini država, zakoni protiv prostitucije već postoje. Svrstavanjem trgovine ljudima u ovaj okvir, ignorišu se ključni elementi sile, prevare i prinude. Na primer, osoba čiji se automobil koristi za prostituciju nije trgovac ljudima.Kriminalizovanje osoba uključenih u prostituciju, u slučajevima izostanka sile, prevare ili prinude, ili slučajevima u koje nisu uključeni maloletnici, može sprečiti ljude da identifikuju i prijave zločin trgovine ljudima, ili pomognu u istragama.

U okviru komercijalne seks industrije, zakon mora da prepozna jedinstvene okolnosti žrtve trgovine ljudima. S obzirom na to da su žrtve trgovine ljudima često primorane da izvršavaju razna krivična dela, države treba da zaštite žrtve od krivičnog gonjenja, omogućivši im afirmativnu odbranu u krivičnom postupku, ukoliko mogu da pokažu da je bavljenje prostitucijom bilo rezultat situacije trgovine ljudima.

Države bi, takođe, trebalo da donesu zakone koji bi zabranili da se kondomi koriste kao dokaz u krivičnim postupcima vezanim za prostituciju, uključujući i trgovinu ljudima. U cilju održavanja kontrole, trgovci ljudima često brane žrtvama nošenje i korišćenje kondoma, dovodeći ih na taj način u rizik od neželjene trudnoće ili seksualno prenosivih bolesti.

Međutim, efektivna politika protiv trgovine ljudima mora da prevazilazi pooštravanje kazni za prostituciju. Korak u pravom smeru je nedavno usvojen zakon o lancima snabdevanja u Kaliforniji, koji zahteva od kompanija da budu odgovornije po pitanju iskorenjivanja trgovine ljudima, i prinudnog rada, iz svojih lanaca snabdevanja. Ovaj potez bi doveo i do savesnijeg ponašanja potrošača dok kupuju.

Zakoni koji utiču na žrtve, a ne počinioce, su zaista najefektivniji pristup. Pored pravnih potreba, žrtve iziskuju i višestruke socijalne usluge. Pastiru koji je bio žrtva trgovine ljudima je potrebno savetovanje i pomoć pri zapošljavanju, dok će osobi kojom je trgovano u cilju prostitucije možda biti potrebna medicinska pomoć i smeštaj. Mnoge žrtve trgovine ljudima takođe žele, ili smatraju neophodnom, ekonomsku pravdu, te će podneti zahtev za restituciju ili pokrenuti građansku parnicu protiv svojih trgovaca. Politike koje obezbeđuju pristup kritičnim službama, finansiranje iskusnih agencija za borbu protiv trgovine ljudima, i privatne tužbe od ključnog su značaja za određivanje prioritetnih prava i potreba žrtava trgovine ljudima, i njihovu zaštitu na putu ka oporavku.

Tekst sa engleskog za NVO Atina prevela Marija Pantelić.

U originalu tekst možete čitati putem linka
http://www.theguardian.com/commentisfree/2014/jan/20/prostitution-human-trafficking-victims-penatlies-law