Osnov za institucionalno bavljenje problemom trgovine ljudima i, s tim u vezi, uspostavljanje i delovanje Nacionalnog mehanizma za identifikaciju, pomoć i zaštitu žrtava u Republici Srbiji, čini nekoliko zakona i brojni podzakonski akti, više državnih strategija i akcionih planova.

Najvažniji zakon iz ove oblasti jeste Krivični zakonik Republike Srbije iz 2003. koji donosi zakonski opis dela trgovine ljudima (u članu 388), a takođe propisuje i kaznu za njegovo činjenje. Osnovni tekst zakona kasnije je pretrpeo određene izmene, pa je tako, recimo, minimalna kazna za vršenje osnovnog oblika dela povećana sa dve na tri godine, odnosno na pet ukoliko je žrtva bila maloletno lice. Zakon jasno opisuje i nabraja radnje koje se imaju smatrati krivičnim delom trgovine ljudima, a potom navodi i ciljeve zbog kojih se one sprovode, odnosno vrste eksploatacije koje proizlaze iz navedenih radnji. Krivičnim zakonikom se takođe određuje i kazna za lica koja su znala ili mogla znati za sprovođenje radnji iz ovog krivičnog dela, a na njegovu inkriminaciju ne utiče ni eventualni pristanak žrtve da bude eksploatisana.

Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica pored ostalih, sadrži i odredbe koje tretiraju zaštitu maloletnih lica kada su ona u ulozi oštećene strane u određenom krivičnom postupku. Ove odredbe se odnose i na zaštitu u sudskom postupku kada je maloletno lice bilo žrtva trgovine ljudima, a ta zaštita se ogleda u posebnim pravilima prilikom vođenja sudskog postupka. S tim u vezi, sudije, istražne sudije, predsednici sudskih veća, javni tužioci i specijalizovani službenici policije uključeni u sudski proces gde je žrtva maloletno lice, moraju posedovati neophodna znanja iz oblasti prava deteta i krivičnopravne zaštite maloletnih lica, a ista odredba se odnosi i na punomoćnog zastupnika oštećenog/e.

Prema Zakonu o strancima, licima koja su strani državljani, a žrtve su trgovine ljudima, odobrava se privremeni boravak na teritoriji Republike Srbije (preko 90 a najviše do godinu dana), a po potrebi i sredstva za izdržavanje. Međutim, ovaj vid zaštite je ipak uslovni, s obzirom da zakon pretpostavlja opravdane interese za vođenje krivičnog postupka protiv počinilaca dela trgovine ljudima, pa tek onda omogućavanje ovakve zaštite, odnosno žrtvama se odobrenje privremenog boravka uskraćuje, ukoliko to zahteva interes očuvanja javnog poretka.

Određene odredbe Zakona o azilu, takođe se odnose i primenjuju na slučajeve trgovine ljudima. Ovim zakonom se omogućava zaštita od reviktimizacije pa se, s tim u vezi, inkriminiše eventualno proterivanje ili nesvojevoljno vraćanje lica na teritoriju gde bi njegov život ili sloboda bili ugroženi zbog ličnih karakteristika ili stavova, pa u tom smislu ovaj zakon obezbeđuje i zaštitu od retrafikovanja. Odredbe o zabrani proterivanja se ne odnose na lica za koje postoji osnovana sumnja da ugrožavaju bezbednost zemlje.

Pored navedenih zakona, pojedine odredbe o tretiranju dela trgovine ljudima, zaštiti žrtava i pružanju pomoći, kao i vođenju sudskih postupaka, nalaze se i u Zakonu o administrativnim taksama, Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, Zakonu o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima kao i u Zakonu o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja.

Od podzakonskih akata značajnih za ovu problematiku, nužno je pomenuti Uputstvo o sprovođenju Zakona o strancima, koje između ostalog precizira osnov i trajanje boravka iz humanitarnnih razloga stranih državljanja, i sadrži posebno značajnu klauzulu o nekažnjavanju ilegalnog ulaska na teritoriju Republike Srbije lica koja su žrtve trgovine ljudima. Tu su zatim Uputstvo o radu Službe za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, koje precizira zadatke i odgovornosti rada Službe, kao i Sporazum o saradnji između ministarstava unutrašnjih poslova, finansija, pravde, zdravlja, prosvete, rada i socijalne politike u oblasti borbe protiv trgovine ljudima, koji pretpostavlja uspostavljanje Nacionalnog mehanizma za zajedničku i kontinuiranu borbu ovih ministarstava protiv trgovine ljudima kao i za zaštitu njenih žrtava.

Što se tiče ostalih pravnih akata na nacionalnom nivou koji tretiraju problematiku trgovine ljudima, neophodno je istaći značaj nekoliko strategija i pripadajaćuh akcionih planova. Strategija borbe protiv trgovine ljudima iz 2006. godine pobraja nekoliko nivoa na kojima se mora delovati radi ostvarivanja zacrtanih ciljeva: institucionalni okvir, prevencija, pomoć, zaštita i reintegracija žrtava, međunarodna saradnja i praćenje i evaluacija rezultata. Nacionalni plan akcije za borbu protiv trgovine ljudima za period od 2009. do 2011. godinepobraja i analizira različite ciljeve, kao što su podizanje svesti o problemu trgovine ljudima, smanjenju faktora rizika, poboljšanju identifikacije žrtava. Pitanjima iz delokruga borbe protiv trgovine ljudima bave se još i Strategija za upravljanje migracijama, Strategija suprotstavljanja ilegalnim migracijama u Republici Srbiji za period od 2009. do 2014. godine, Strategija uintegrisanog upravljanja granicom, Nacionalna strategija za prevenciju i zaštitu dece od nasilja kao i pripadajući Akcioni plan za njeno sprovođenje, potom Nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti sa Akcionim planom za njeno sprovođenje i na kraju Strategija za unapređenje položaja Roma u Republici Srbiji i Akcioni plan za njeno sprovođenje.

Zakoni

Podzakonski akti

Strategije i akcioni planovi