Detinjstvo je definisano kulturološki postavljenim granicama koje se menjaju tokom ljudske istorije. Prihvatljivo doba za rad varira u zavisnosti od kulture, ali dečije ropstvo je bez konkurencije najgori postojeći oblik dečijeg rada i neprihvatljivo je u bilo kom uzrastu, u bilo kojoj zemlji. Milioni dece širom sveta su žrtve trgovine ljudima, i primorani su na život pun iskvarenosti i očaja. Ovo je deset najgorih oblika modernog dečijeg ropstva.

10. Dečaci koji igraju - Avganistan

U ratom razorenom Avganistanu, ponovo je zaživeo drevni običaj koji se zove Bača Bazi, a uči dečake da igraju da bi zatim bili prodati bogatim muškarcima. Doslovni prevod znači ‘biti zainteresovan za decu’. Siromašni dečaci se eksploatišu i postaju seksualno zlostavljani robovi. Ovaj običaj je zabranjen od strane Talibana, i još uvek je nezakonit po avganistanskom zakonu. Na mestu gde je ženama zabranjeno da igraju u javnosti, dečaci su primorani da nose žensku odeću i igraju za grupe muškaraca. Nakon predstava, dečaci se često odvode u hotele i podvrgavaju seksualnom zlostavljanju.

Osiromašeni dečaci koji nemaju očeve ili žive na ulici su naročito u opasnosti. Dečaci iz porodica bez sredstava za život, kojima je često neophodna finansijska podrška najstarijeg sina, bivaju uvučeni u uznemirujući svet Bača Bazija. Decu, od kojih mnogi nemaju više od devet godina, pripremaju za ovo moćni trgovci, koji ih namame obećanjima boljeg života. Neki muškarci zarađuju za život lutajući ulicama, i loveći ugroženu decu za regrutaciju. Deca koju pronađu dobiju “posao” kao pripravnici, i priprema može da počne. Ova praksa je potpuno pedofilska - kada dečaci stasaju i počne da im raste brada, bivaju izbačeni. Taj život je sve što oni znaju, i kada prestanu da igraju mnogi i sami postanu Bača Bazi makroi.

Za Bača Bazi se smatralo da je praksa koja se obavlja u severnom delu Avganistana, ali unutrašnja istraga za UNICEF otkrila je dokaze o njoj i u južnom delu, pa čak i u Kabulu. Muškarci na pozicijama moći manipulišu sistemom kako bi izbegli krivično gonjenje. Otkriveno je da policajci koji vode programe namenjene zaštiti dece prisustvuju ovim zabavama. Muškarci sa Zapada često dođu u Avganistan i iskorišćavaju ove dečake. Životi ove dece su potpuno uništeni, oni se suočavaju sa nasilnim bičevanjem ukoliko ne pristanu na seksualne zahteve, a najverovatnije će biti ubijeni ukoliko pobegnu. 

9. Prisilni prosjaci - Senegal

Nisu sva deca koja prose na ulicama beskućnici. Procenjuje se da je u Senegalu 50,000 dece prisiljeno da izađe na ulice i moli za novac. Roditelji šalju svoju decu u kuranske škole koje se zovu daaras, gde bi trebalo da dobiju obrazovanje rukovođeno Kuranom, a koje nadgleda duhovni učitelj poznat kao marabut. U većini škola se oni zaista samo obrazuju, ali preveliki broj daarasa iskorišćava učenike. Poznati kao talibés, ovi učenici su primorani da prose na ulicama, kako bi zaradili novac za svoje marabute.

Talibés su starosti od četiri do 14 godina. Oni se šalju na ulice i imaju dnevnu kvotu novca koju moraju da donesu marabutima. Ako se vrate bez dovoljno novca, kazne su brze i okrutne, od okovanosti u potpunoj izolaciji, do nasilnih batinanja. Novac završava u džepovima marabuta, i ne ulaže se u škole ili decu. Učenici nemaju cipele, i nose limenke da bi prikupili novac dok lutaju ulicama u rano jutro, kako bi udovoljili svojim čuvarima. Marabuti imaju ogromnu prevlast, zbog čega vlada okleva u obračunavanju sa njima. Aktivisti žele da vlada Senegala ubrza osnivanje državnih daarasa, u kojima mogu da se nastave tradicionalna verska učenja, ali ne i prisilni dečiji rad.

8. Ropstvo u svetilištima Zapadne Afrike

U Zapadnoj Africi, oblik ritualnog ropstva nastavlja se u tradicionalnim religijskim krugovima. Praksa Trokosi (što znači “rob bogova”) uključuje odvođenje mladih, čednih devojaka u religiozna svetilišta, kako bi se ispravila nedela počinjena od strane njihovih porodica. Devojčice su izložene seksualnom zlostavljanju, teškom prisilnom radu, i životu punom srama. Nije im dozvoljeno da imaju novac. Njihove porodice moraju obezbediti devojčicama hranu i odeću. Svaki aspekt njihovih života kontrolišu sveštenici koji su na čelu svetilišta, a sveštenici odgovaraju samo bogovima i vlasnicima svetilišta. Vlasnici svetilišta su obično seoske starešine, i imaju značajnu političku i ekonomsku moć.

Seksualno zlostavljanje nije tajna - devojčice moraju da imaju seksualne odnose sa sveštenicima kad god oni to zahtevaju. Kaže se da, kada devojčica ima seks sa sveštenikom, ona ima seks sa bogovima kojima sveštenik služi. Devojčice se siluju toliko često da sveštenici mogu imati na desetine dece. Ovo dovodi do još veće sramote robova, jer zajednica ne smatra tu decu legitimnom, pošto su devojčice udate za bogove, a ne za muškarce.

Ukoliko porodica odbije da se odrekne svoje ćerke, verovanje je da će im se dogoditi strašne stvari. To nije ograničeno na užu porodicu - strašan zločin može zahtevati da se generacije čednih ćerki šalju u svetilišta. Ako devojčica umre u ropstvu, porodica je dužna da pošalje drugu čednu ćerku da je zameni. Čak i ukoliko je sveštenici oslobode, ona može biti primorana da se vrati u svetilište, jer se do kraja svog života smatra robom bogova. Iako je ova praksa nezakonita u zemljama kao što je Gana, ipak se i dalje odvija u tajnosti.

7. Ropstvo u kućama u susedstvu

Jedan od najprisutnijih oblika modernog dečijeg ropstva je ropstvo u kućama. Procenjuje se da šokantnih 10.5 miliona dece - od kojih 71 procenat čine devojčice, i od kojih mnogi nisu stariji od pet godina - radi po kućama širom sveta, a mnogi od njih se drže u ropstvu. Oni kuvaju, brinu o deci, o baštama, donose vodu, čiste, i rade sve drugo što je potrebno uraditi u kućama u kojima su zaposleni.

To se dešava svuda, uključujući i SAD. Procenjuje se da postoji 50,000 robova u Sjedinjenim Državama, a dodatnih 17,500 stigne putem trgovine ljudima u zemlju svake godine. To znači da se godišnje porobi više osoba nego tokom zakonitog ropstva u mračnoj istoriji Amerike. Krivično gonjenje je teško, jer mnoge kulture iz kojih deca dolaze nemaju jasno definisanu razliku između rada i porodičnih dužnosti. Ipak, ova deca se ne tretiraju kao deo porodice, i posao koji obavljaju nije jednak običnim dečijim dužnostima. Ovi robovi se drže u izolaciji, podvrgnuti fizičkom i seksualnom zlostavljanju, i sakriveni su od spoljnog sveta, pa postanu zavisni od svojih vlasnika.

Zastrašujuće je to što se ova vrsta ropstva može događati u Vašem susedstvu, a ipak bi bilo teško da ikada za to saznate. Priče gotovo uvek uključuju ranjivo, trgovano dete koje je namamljeno u porodicu, gde je postalo izolovano i potčinjeno prebijanjem. Deca su često otimana iz stranih zemalja, i imaju slabo ili nikakvo znanje maternjeg jezika. Takav je bio slučaj devojčice Šaime, koja je porobljena od strane bogatog egipatskog para u Kaliforniji. Nije znala ni za šta drugo osim za surove uslove spavanja u garaži i brige o petočlanoj porodici - nije umela da čita kada je spasena godinama nakon što je njeno ropstvo počelo.

6. Farme kanabisa u Škotskoj

Decom iz zemalja kao što su Kina i Vijetnam se trguje u Velikoj Britaniji, i primorana su na rad na farmama kanabisa zatvorenog tipa širom ostrva, od kojih se mnoge nalaze u Škotskoj. Ove farme obično vode organizovane bande unutar napuštenih zgrada, čiji su prozori zatamnjeni a vrata zaključana u svakom trenutku. Deca već od 13 godina drže se unutra 24 sata dnevno, i moraju da neguju na hiljade biljaka kanabisa. Procenjuje se da 300 dece stigne putem trgovine ljudima u zemlju svake godine, a pravosudni sistem ne pomaže ovim žrtvama.

Ova deca nemaju nikakav pristup prirodnom svetlu, i jedino svetlo dolazi od toplotnih lampi koje pomažu biljkama da rastu, a izloženi su otrovnim hemikalijama koje se koriste u procesu kultivacije. Suočavaju se sa zastrašivanjem, nasiljem, i iznuđivanjem na dnevnoj bazi, a manipulativni članovi bande im često govore da će biti oslobođeni kada odrade dugove koje su njihove porodice dužne inostranim zajmodavcima. Dugovi su ponekad stvarni, ali sposobnost da ih isplate nije. Otmičari su jednoj mladoj žrtvi, Min, rekli da će joj ubiti baku ukoliko pokuša da pobegne.

Velika Britanija sve više suzbija farme kanabisa, ali viktimiziranoj deci racije ne pomažu odmah. Umesto toga, mnoga deca su optužena za uzgoj kanabisa, i osuđena na zatvorske kazne. Min je bila jedno od te dece, osuđena na 12 meseci zatvora, a Hai Van Vo je još jedan primer. Vo je siroče iz Vijetnama, kome je obećan rad u restoranu u Evropi kada je trafikovan u Veliku Britaniju. Njegovi otmičari su rekli da mora da otplati dug za put, pa su ga zaključali i naterali da postane “baštovan”. Kada je racija upala na farmu, Vo je osuđen na deportaciju, nakon kazne zatvora od 27 meseci. Ona deca koja ne odu u zatvor smeštaju se u hraniteljske porodice. Dok su tamo, bande koje su ih prisilile na ropstvo nastavljaju da ih maltretiraju, i zastraše skoro dve trećine dece dovoljno da se oni vrate na farme.

5. Džokeji za kamile u Persijskom zalivu

Kada pomislite na džokeje za konje, verovatno zamislite veoma male ljude kako se bore sa brzim konjem ispod sebe. Slična je situacija i sa džokejima za kamile, samo što su u pitanju deca koja jašu kamile, a ta deca su robovi. Procenjeno je da se 30 i više dečaka, već od dve godine starosti mesečno otima iz Pakistana, kako bi radili kao džokeji za kamile. Vlasnici robova kupuju tako mladu decu ne zato što su dvogodišnjaci vešti u jahanju kamila, već zato što nabavljanje dece u tom uzrastu znači da imaju više vremena da namerno ometaju njihov razvoj, kako bi sprečili sazrevanje i dobijanje na težini.

Deca obično počinju da se trkaju sa 10 godina, iako je to nezakonito za svakog mlađeg od 14. Ukoliko dečaci ne ispune očekivanja svojih gospodara, mogu biti mučeni i ostavljeni da umru. Toliko je novca u ovom poduhvatu da vlasnici kamila zažmure na nasilne otmice, i umesto toga posvete pažnju disciplinovanju i obučavanju svojih novih robova. Deca koja pobegnu iz ovog košmara suočavaju se sa teškom borbom, jer zlostavljanje sa kojim se suočavaju u tako osetljivom ranom dobu može imati doživotne posledice, uključujući ozbiljan mentalni ili fizički invaliditet. UNICEF radi na tome da se ovaj fenomen iskoreni, podsticanjem upotrebe robota-džokeja koji trzanjem teraju kamile da trče.

4.Eksploatacija dečijih organa

Koristeći veliku potražnju za organima za transplantaciju, organizovane bande okrenule su se deci-žrtvama trgovine ljudima, da bi prodavali njihove organe na crnom tržištu. Jedna takva mlada devojka je oteta iz Somalije i prokrijumčarena u Veliku Britaniju 2013. godine. Haiti je postao leglo eksploatacije nakon razornog zemljotresa 2010. godine, koji je ostavio desetine hiljada dece bez roditelja. Za trgovinu decom se navodi da je jedan od najvećih problema sa kojima su se suočavali humanitarci, dok su se borili da spoje decu sa daljim rođacima, i ostale smeste u sigurne kuće.

Crno tržište cveta čak i tamo gde su postavljeni strogi propisi za transplantaciju organa, jer ljudi očajnički žele transplantaciju za koju se boje da je možda nikada neće dočekati legitimnim putem. Procenjuje se da 70,000 bubrega godišnje stigne sa crnog tržišta širom sveta. Izveštaji o rasprostranjenosti trgovine decom u svrhu uzimanja organa variraju, ali eksperti strahuju da je ova pojava mnogo češća nego što je iko toga svestan. Uostalom, bande iskorišćavaju najugroženije i nevidljive među nama, i snabdevaju očajničku potražnju. Ponekad, deca nikada ne budu pronađena nakon što nestanu.

3.Prisilni rad u rudnicima

Rudarstvo je naporan posao, i smatra se jednim od najopasnijih zanimanja u svetu. Duge smene, težak fizički rad, i često skučeni uslovi mogu da doprinesu ljudskim greškama u već opasnom okruženju. Ukoliko je ovaj posao opasan za dobro obučene odrasle osobe u regulisanim rudnicima, zamislite koliko je opasan za procenjenih milion dece u Africi, Južnoj Americi, Evropi i Aziji, koji rade u neregulisanim rudnicima.

Od svoje treće godine, deca su zastrašena i primorana na prekovremen rad za malu platu ili bez nadoknade. Oni robijaju u smenama od po 24 sata bez pauze, dok su devojčice često prisiljene da se bave prostitucijom. Oni su izloženi većem riziku od kratkoročnih i dugoročnih zdravstvenih efekata izazvanih hemikalijama, prašinom i smrtonosnim metalima. Njihova tela u razvoju mogu da postanu trajno deformisana jer ih naprežu noseći teške tovare. Njihovi respiratorni sistemi stradaju usled konstantnog udisanja prašine, a toksične hemikalije i metali nanose ozbiljna oštećenja njihovim nervnim sistemima. Deci nije dozvoljeno pohađanje škole, i imaju slab ili nikakav pristup zdravstvenim uslugama. Izolovane lokacije većine rudarskih zajednica doprinose nedostatku policijskih intervencija i normalnih društvenih protokola. Mnoge granične rudarske zajednice prepune su narkomanije i loših životnih uslova.

2.Deca-vojnici u oružanim sukobima

Sa pojavom lakog naoružanja, ugrožena deca postala su vojnici za kojima posežu sramne vojske koje nemaju ništa da izgube. U terorističkim ćelijama, građanskim ratovima i privatnim vojskama širom sveta, stotine hiljada maloletnih vojnika prisiljeno je da nosi oružje. Njih je lako zastrašiti, a slušaju naredbe bolje od odraslih. Deca su manje svesna svojih prava, i obično od odraslih očekuju usmeravanje i negu, te su manje šanse da će pobeći. Mogu se držati u uslovima ropstva jer ponekad ne znaju ni za šta drugo osim tog nasilnog sveta.

Ova deca postanu toliko uslovljena na ratovanje, da im je ubijanje rutinski deo svakodnevice kao što su hrana, piće, ili spavanje. Njihovi povodljivi umovi su isprani, i oni žive u konstantnoj opasnosti ubijanja po komandi. Oni dolaze iz ratom opustošenih sela, i često su jedini preživeli nakon napada, odvedeni od strane napadača i prisiljeni na ropstvo. Neke vojske, kao što je vojni režim Burme, primoravaju ih da obavljaju prisilni rad u saobraćaju i građevinarstvu kada nisu na liniji fronta.

Oni koji pobegnu, kao što su oni koji su pobegli tokom građanskog rata u Sijera Leone, jednostavno budu preuzeti i porobljeni od suprotne strane. Oni su primorani da ubijaju drugu decu koja pokušaju da pobegnu. Ponekad, deca koja prežive čak moraju da se suoče sa suđenjem za ratne zločine. U Somaliji, deca su optužena za ratne zločine, umesto da budu oslobođena ropstva.

1.Čokoladno ropstvo u Obali Slonovače

Većina dece se oraspoloži kada dobije čokoladnu poslasticu, ali postoje deca koja su robovi čokoladne industrije. Ona su toliko kontrolisana i zlostavljana da mnoga čak i ne znaju šta je čokolada, niti kakvog je ukusa. Na mestima kao što su Gana i Obala Slonovače, gde se proizvodi 60 procenata svetskih zaliha kakaoa, ilegalni dečiji rad se odvija na dnevnoj bazi. Neka deca imaju roditelje koji se bave gajenjem kakaoa, ali ostala su trafikovana i primorana na obrađivanje polja.

Procenjenih 500,000 dece-robova koja rade na poljima kakaoa žive u obeshrabrujućim uslovima. Često su u pitanju siročad ili beskućnici, koji su krijumčareni silom, ili obećanjima boljeg života. Deca su toliko mala da većinu poslova ne mogu da obave bez povreda, kao na primer sečenje trave mačetom.

Niko ne preuzima punu odgovornost - vlada krivi industriju kakaoa, dok industrija kakaoa krivi vladu. Predlog zakona koji bi garantovao finalni proizvod bez ropskog rada odbijen je nakon intenzivnog pritiska od strane giganata ove industrije. Užasavajuće je to što je novinar BBC-a na tajnom zadatku otkrio da čak i kada tabla čokolade ima utisnut Fairtrade pečat, ipak se može dogoditi da je dečiji rad bio korišćen tokom proizvodnje.

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:
http://listverse.com/2014/01/07/10-horrifying-examples-of-modern-day-child-slavery/