Godine 2001., nemački parlament je skoro potpuno deregulisao prostituciju. Većina levičarskih koalicija socijaldemokrata i Zelena Partija na sva zvona su objavljivali donošenje novog zakona kao reformu koja bi okončala tabue o seksualnom radu i učinila ovu profesiju javnom, ne bi li seksualne radnice mogle da zahtevaju bolju platu i socijalno osiguranje.

Stvari se nisu baš odvijale po planu. Veliki bordeli pojavili su se u različitim gradovima, pretrpani ženama i devojčicama iz siromašnih zemalja Istočne Evrope, namamljenim od strane trgovaca ljudima i prepuštene makroima.

Korisnici seks turizma širom sveta, hrle u nemačke bordele koji nude neograničen seks za 100 evra ili “gang-bang” zabave (grupno seksualno eksploatisanje jedne osobe), što neki u nemačkoj štampi nazivaju modernim ropstvom. U međuvremenu, nije došlo do porasta broja seksualnih radnica koje se prijavljuju za socijalne beneficije.

Usred rastućeg zazora zastupnika ženskih prava, kancelarka Angela Merkel, obećava ozbiljnija pravila. Najverovatnija reforma je ukidanje bordela neograničenog seksa sa stalnom cenom, mada se ne zna kako će to biti sprovedeno.

Sada se Vrhovni sud Kanade oprobava u reformi prostitucije. Sudije su jednoglasno oborile zakone o prostituciji u zemlji i naredile parlamentu da ih izmeni u roku od godinu dana. Da li će se ovaj eksperiment završiti bolje od nemačkog, ili će samo potvrditi inherentnu eksploatatorsku prirodu prostitucije, koju ni tržišne snage, niti prosvetljeni zakonodavci i sudije ne mogu iskoreniti?

Pre odluke suda, kanadski zakon uzeo je karakterističan nezavistan stav. Izvođenje seksualnih dela za novac nije zločin, ali se smatralo nezakonitim tražiti kupce, upravljati bordelom ili živeti od koristi prostitucije. U suštini, prostitucija je dozvoljena ali ograničena. Međutim, za vrhovni sud, ova proizvoljna šema nametnula je opasne uslove, sprečavajući prostitutke da rade u zatvorenom prostoru, da unajmljuju vozače, recepcionare i telohranitelje, i da razgovaraju sa mogućim klijentima pre dogovorenog vremena, ne bi li prepoznale potencijalne zlostavljače.

Sud je presudio da je nametanje ovih rizika van realnih proporcija bilo koje društvene koristi, kršeći povelju 1982. kanadskih prava. Za razliku od libertarijanizma koji je 2001. izmenio nemački zakon, kanadski sud naglašava svoju nameru da zaštiti ugrožene. Nije poricao činjenicu da siromaštvo, zavisnost, ili drugi faktori, ne ostavljaju seksualnim radnicama značajan razlog zbog kog prodaju svoja tela. Pravosuđe je imalo pravo kada je prozvalo parlament što dopušta ljudima da se prodaju, ali ne nužno na najsigurniji mogući način. Jedan očigledan lek – zabrana prostitucije - međutim, nikad nije bio na dnevnom redu suda. To je zato što su tužioci u postupku bili samozvani seksualni radnici koji su tvrdili da je njihova profesija kao i svaka druga, pokušavajući da iskoriste slučaj za eliminaciju ograničenja postavljenih od strane zakona.

Tako je sud naložio parlamentu da život prostitutki učini bezbednijim, ne nudeći bilo kakvo objašnjenje kako to sprovesti.

Dopuštanjem da seksualne radnice mogu da zaposle „vozače“ i „telohranitelje“ bi značilo legalizaciju svodništva, što je kanadski sud bezuspešno argumentovao. Navodeći ozloglašeni slučaj serijskog ubice Robert Pickton-a, koji je ubijao prostitutke u Britanskoj Kolumbiji, sud je sugerisao da ukidanje postojećih zakona može biti opravdano, ako bi time spasili makar jednu ženu. Šta će pravosuđe reći kada prva prostitutka bude ubijena od stane svog vozača?

Što se tiče bordela, oni bi mogli biti sigurni raj, kao što pravosuđe tvrdi. Ali opet, mogli bi i biti virtuelni zatvori, kao što je slučaj sa nekima u Nemačkoj.

Bez obzira na svu konfuziju, kanadska presuda bi mogla biti od pomoći, podsećajući nas da moderne norme o seksu i zakon idu u potencijalno konfliktnim pravcima.

Mi želimo maksimalnu privatnost, država nema prava da odraslim ljudima govori šta mogu ili ne mogu da rade sa svojim sopstvenim telima u privatnosti svog doma. Sa druge strane, želimo ravnopravnost polova i maksimalnu zaštitu ugroženih pojedinaca, a posebno dece. Iskustvo Nemačke pokazuje da potpuna legalizacija prostitucije nije rešenje. Međutim, nemački način deregularizacije očekuje i Kanadu, osim ako parlament odreaguje do datog roka suda.

Vlada kanadskog premijera Stivena Harpera bi trebalo da nauči iz iskustva Nemačke i drugih zemala, uključujući Švedsku. Tamo, ono što što je ilegalno je kupovina seksa, tako da se sprovođenje zakona odnosi na mušterije (uglavnom muškarce), a ne na prostitutke (uglavnom žene). Od kako je Švedska 1999. uvela to pravilo, trgovina ljudima i prostitucija su u opadanju. U novembru, Harperova stranka je pozvala da se osmisli plan koji cilja na korisnike tržišta seksa i trgovine ljudima, što je veoma slično švedskom pristupu, i obećanje da će tužba za legalizaciju prostitucije upravo učiniti suprotno.

Za NVO Atina tekst sa engleskog prevela Jelena Šalipur

Izvor:
http://www.washingtonpost.com/opinions/charles-lane-legalizing-prostitution-doesnt-make-it-safer/2013/12/23/c23886e4-6c02-11e3-b405-7e360f7e9fd2_story.html