Fotografija: Asif Hassan/AFP/Getty Images
Pakistanski beskućnik odmara pored puta u Karačiju. U svetu siromaštva i nepravde, ko je nedostojanstven? Da li su to siromašni ili bogati? 

Razvoj je više od ostvarivanja rezultata - 
on podrazumeva drugačiji način gledanja na svet i ostala ljudska bića

U nestrpljivo očekivanom izveštaju, objavljenom krajem prošle godine, generalni sekretar UN-a Ban Ki-mun izložio je svoju viziju za period nakon što ove godine isteknu ciljevi milenijumskog razvoja. U njenom srcu, a i u nazivu, je reč “dostojanstvo”. 

Nije neuobičajeno da se “dostojanstvo” predstavi u uvodnoj ‘paljbi’ UN dokumenata, ali to je koncept koji je retko detaljno razmatran. U ovom izveštaju, iskorišćen je kao naslov, kako bi obuhvatio ciljeve usmerene ka rešavanju siromaštva i nejednakosti, pod jednom temom kojom je lakše upravljati - onima koji su na dnu ekonomske lestvice nedostaje dostojanstvo, a posao je ostatka sveta da pomogne da im se ono podari. 

Ali, to je zapravo veoma ograničena interpretacija reči koja, ukoliko se razume na pravi način, može da označi fundamentalne promene u našim načinima rada, i sveukupnoj priči koju pokušavamo da ispričamo. Stvar u vezi sa dostojanstvom, a i razlog iz kog je to transformacioni koncept, je ta što ono ne zna za socijalne, ekonomske, rodne, ili etničke barijere. 

Neki od najsiromašnijih ljudi su i najdostojanstveniji. A, nekima od najbogatijih nedostaje dostojanstvo. U svetu siromaštva i nepravde, ko je nedostojanstven? Da li su to siromašni ili bogati? Da li je to žrtva nasilja ili počinilac? Da li su to oni koji su oštećeni usled korupcije, ili korumpirani zvaničnik? 

Dostojanstvo je reč koja preokreće tradicionalne pretpostavke o severu i jugu, razvijenima i onima u razvoju. Dok milostinju daruju oni koji imaju onima koji nemaju, dostojanstvo ne funkcioniše tako. Ukoliko se ja ne ponašam prema nekome dostojanstveno, ja sam, a ne on, taj koji je nedostojanstven. 

Objektiv dostojanstva uvodi ironiju po kojoj “manje razvijeni” mogu zapravo da budu više dostojanstveni. Na ovaj način, razvoj postaje istinski globalni poduhvat, ne “razvijenih” za one “u razvoju”, već svih za sve, kako bi se postiglo opšte dostojanstvo. 

Iz tog razloga smatram da treba da uvrstimo, adekvatno shvaćeno, dostojanstvo u srce ciljeva održivog razvojai u agendu nakon 2015. godine. Postavljanjem globalnih ciljeva kao univerzalnih (koje ne treba da ispune samo siromašne, već sve zemlje), ova nova agenda takođe nastoji da okonča retoriku ‘nas’ i ‘njih’. 

Nemojte me shvatiti pogrešno. Ekstremno siromaštvo je nedostojanstveno - ponekad su zajednice ili pojedinci bespomoćni, u krizi, i potrebna im je dugoročna pomoć. Ali, to nije dovoljno razumevanje iskustava većine siromašnih ljudi. Bez obzira da li su u gradu ili na selu, veoma siromašni ljudi uglavnom rade za bolji život. 

Radim sa ljudima koji su proterani sa svoje zemlje zarad mega plantaža, ili vađenja mineralnih sirovina. Neki od njih postali su radnici, a drugi su se preselili u urbane sirotinjske kvartove. Ponekad su čak zarađivali više novca nego pre toga, ali rekli su mi da su, dok su bili siromašni, imali svoje dostojanstvo, i odgovorno izgrađivali svoj život. 

Kako bivši predsednik Haitija Žan-Bertrand Aristid navodi, ponovna izgradnja njegove zemlje znači “dostojanstveno putovanje od bede do siromaštva”. 

Amartia Sen (i drugi) transformisao je leksikon razvoja definisanjem razvoja kao slobode, a ne samo ekonomskog ili čak društvenog napretka, a koncept dostojanstva vodi nas korak dalje na tom putu. 

Kaže se, sasvim razumno, da ukoliko nešto ne možete da izmerite, ne možete njime ni da upravljate. Ali, iako možda nije jasno na koji način dostojanstvo može da se uklopi u tabelu, barem je u pitanju atribut koji je izuzetno razumljiv. Dok je većina mera siromaštva sporna, dostojanstvo je možda jedina stvar koju ljudi širom sveta, u bezbroj različitih koncepata, instinktivno prepoznaju i za kojom žude. 

Osmišljavanje razvoja kao dostojanstva svakako ne pruža sistematski odgovor na sve probleme - u stvari, čak podrazumeva jednak broj pitanja kao i odgovora. Ali, zato dodaje bogatiju perspektivu. 

Konkretno, inspiriše nas da razmišljamo ne samo o ‘šta’, kada je u pitanju razvoj, već i o ‘kako’. Ne samo o kraju, već i o sredstvima. Čini da razvoj postane nešto više od pukog postizanja rezultata - podrazumeva i drugačiji način gledanja na svet i ostala ljudska bića. 

Kao što sam već jednom argumentovao, sasvim je moguće dostići određene razvojne ciljeve na načine koji zanemaruju neke ljude ili zajednice. Razvoj, i čak smanjenje siromaštva, mogu biti izgovori za strašne zločine, putem totalitarnih režima levice i desnice koji su na putu stvaranja bogatstva ili industrijalizacije, ili putem libelarne kapitalističke hegemonije. 

Zamislite kada bismo, uz izvođenje analiza vrednost-za-novac intervencija, postavili i prosto pitanje: da li je ovo dostojanstveno? Da li ovo povećava naše dostojanstvo, i dostojanstvo drugih? Video sam dosta siromaštva, i video sam istu količinu sreće u siromašnim, kao i u bogatim, zajednicama. Najtužnija stvar na svetu nije siromaštvo; to je gubitak ljudskog dostojanstva. 

Dok redefinišemo razvoj u ovoj godini prelaska na nove, inkluzivnije ciljeve održivog razvoja, dozvolite mi da dodam i ovo. Razvoj je dostojanstvo, ili nije ništa. Suprotno tome - razvoj bez dostojanstva - ne vredi imati. 

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:
http://www.theguardian.com/global-development/2015/jan/28/dignity-sustainable-development-goals?CMP=share_btn_tw