Obećavajuće prakse: Onlajn savetovanje sa žrtvama trgovine ljudima u vreme kovid pandemije

Tokom krize, ranjivost potencijalnih i postojećih žrtava trgovine ljudima raste. Nekoliko je razloga za povećanje faktora rizika: kontekst krize koji je pogodniji za trafikere, budući da se svi resursi društva usmeravaju na prevazilaženje krize, zatim unutrašnje kretanje stanovništva koje će se povećati zbog gubitka posla i traženja dodatnih resursa za život, mnoga deca će zbog opšteg siromaštva ostati bez neposredne brige roditelja/staratelja ili će biti privremeno odvojena od njih što će ih učiniti mnogo ranjivijom. 

Pandemija koja je promenila društveni kontekst izvesno će promeniti i načine eksploatacije, te, primera radi, osobe koje su bile seksualno eksploatisane mogu biti eksploatisane onlajn ili u kući, i ostati nevidljive za širu okolinu. Žrtve nemaju isti pristup informacijama, niti mogu odlučivati o socijalnom distanciranju ili poštovanju mera uvedenih za sprečavanje širenja zaraze. Zbog donetih mera, moguće je da će i potražnja biti smanjena, što će dovesti do veće eksploatacije i nasilja kako bi trgovci ljudima osigurali jednak nivo profita.

Kao i u prethodnim krizama izazvanim ratovima, prirodnim katastrofama i društvenim potresima, od psihoterapije se tražilo da izađe iz kancelarija, savetovališta, psihoterapijskih soba. Međutim, ono što je ova kriza zahtevala bilo je da se psihoterapija u potpunosti odrekne neposrednog kontakta i da pređe u prostor koji je pružao veću zdravstvenu bezbednost - u svet onlajn komunikacije.

Slobodno kretanje bilo je ograničeno, povremeno i u potpunosti zabranjeno. Potrebno je bilo naći nove i sigurne okvire savetodavnog i psihoterapijskog rada kako bi život i rad nastavili da teku. Sa psihoterapeutkinjom Tanjom Dobrić Brankov razgovarali smo o njenom iskustvu rada u Psihološkom savetovalištu organizacije Atina, u periodu vanrednog stanja i uopšte tokom pandemije.

“Moj prvi osećaj kao psihoterapeutkinje bio je da je potrebno održavati kontakte i dobre odnose sa ženama i devojčicama koje su u potrebi. Na samom početku nisam imala jasnu ideju kako da to izvedemo. Vođena znanjem i iskustvom da ljudska potreba za pripadanjem, razumevanjem, sigurnošću, a potom i razgovorom i druženjem, neće nestati bez obzira na spoljna dešavanja, otvorila se prilika da nešto i promenimo. Bilo je potrebno naći nove puteve i mogućnosti za ostvarivanje kontakta. Drugi fizički i geografski prostor nije bilo moguće posetiti, a virtuelni/digitalni prostor ostao je otvoren, slobodan i spreman da primi sve nas sa svim gorućim ljudskim potrebama. Psihološki prostori premešteni su u nove okvire i oblike komunikacije što je sa sobom donelo nove izazove, ali i prednosti.” Međutim, psihološko savetovanje i psihoterapijski rad sa žrtvama trgovine ljudima koje su preživele traumatsko iskustvo, i u redovnim situacijama sa sobom nosi visok rizik retraumatizacije. Pandemija je, kao i zahtev za izolacijom, bila opravdan razlog za pojavu straha od trigerovanja i retraumatizacije, zbog čega je onlajn savetovanje zaživelo već u prvoj nedelji vanrednog stanja.

Sličnosti dešavanja tokom pandemije sa situacijom trgovine ljudima

Psihološki gledano situacija pandemije i karantina u mnogo čemu podsećala je na situaciju u kojoj su se žrtve trgovine ljudima nalazile tokom eksploatacije.

Kristijan Eduardo i Šobana Pauel u svom autorskom tekstu pod nazivom Vodič za osobe preživele seksualnu eksploataciju u periodu COVID-19 pandemije, navode osam psiholoških prisila kojim se trgovci ljudima služe u periodu eksploatacije, koje pandemija može trigerovati i podstaći retraumatizaciju osobe

“Konstantne promene načina na koji naše zajednice reaguju na COVID-19 mogu podsećati na taktiku psihološke prisile koju koriste trgovci ljudima. Mnoge osobe koje su preživele trgovinu ljudima verovale su da ne mogu da izađu iz te situacije zbog emocionalnih, finansijskih i psiholoških barijera, ne fizičkih. Kao što Džudit Herman navodi u svojoj knjizi Trauma i oporavak: ’Fizičke prepreke za beg su retke. U većini domova, čak i onih najopresivnijih, nema rešetaka na prozorima, nema ograda od bodljikave žice... Prepreke su uglavnom nevidljive. Ipak, one su izuzetno moćne’. Nevidljive barijere socijalnog distanciranja mogu podsećati preživele na slična nevidljiva ograničenja koja su iskusile tokom situacije trgovine ljudima.”

Objašnjavajući dalje psihološke prisile, autori navode izolaciju, koja je česta u situacijama eksploatacije – kada je osoba izolovana od svoje mreže podrške, a koja postoji u situaciji pandemije, potom govore o kontrolisanju stvarnosti, koje se u situaciji pandemije ogleda u načinu na koji dobijamo informacije putem društvenih mreža i medija, te narativa koji svaka država kreira oko pandemije. Govoreći dalje o psihološkim prisilama, oni navode iscrpljivanje i pretnje, kako konstantan stres oko širenja i opasnosti pandemije dovodi do opšte iscrpljenosti organizma, pretnje o životnoj i bezbednosnoj ugroženosti, koje taj isti stres pojačavaju, te se organizam nalazi u prolongiranom odgovoru na krizu koji neurobiološki utiče na opšte psihofizičko zdravlje.

S jedne strane, povremeni trenuci nade, a sa druge strane zastrašivanje, imitiraju situaciju bespomoćnosti u kojoj žrtva u potpunosti gubi kontrolu nad svojim životom i dešavanjima u njemu, te slika o sopstvenoj realnosti, a često i o sebi, zavisi od uticaja okoline/trgovca.

Ponižavanje i emocionalno zlostavljanje, kao i nepredvidljiva očekivanja takođe mogu evocirati situacije tokom eksploatacije. Osobe koje su i ranije bile marginalizovane, uključujući i žrtve trgovine ljudima, u velikoj meri su i u ovoj situaciji zdravstvene krize ostajale bez podrške zbog svojih individualnih karakteristika kao što su rasa, rod, pol, itd. Nepredvidljiva očekivanja o sopstvenoj budućnosti, konstantna neizvesnost, u mnogo čemu imitiraju situaciju eksploatacije.

Sve ove okolnosti sigurno će uticati i na psihološko stanje žrtava koje će, moguće, ostajati duže u situaciji eksploatacije, kako zbog straha za sopstvenu egzistenciju, tako i zbog manjih mogućnosti pristupa službama pomoći i podrške.

Kako smo premostile digitalni jaz?

Mnogi simptomi sa kojima se žrtve trgovine ljudima suočavaju nakon situacije eksploatacije, a koje se odnose na psihološko stanje, su nesanica, anksioznost, depresija i fobije. Svi navedeni simptomi su se pojačali sa početkom pandemije, a kod osoba koje ih nisu iskusile neposredno nakon izlaska iz situacije trafikinga javile su se po prvi put.

Pored postojećih simptoma, neke od žena i devojčica imale su i klinička psihijatrijska stanja koja su zahtevala i tretman specijaliste, farmakoterapiju i bolničke uslove. Kako je čitav zdravstveni sistem bio usmeren na jednu bolest, mnogim ženama i devojčicama psihološko savetovanje bilo je jedini izvor podrške u emotivnom i psihičkom smislu.

Zbog svih predvidivih, ali i onih nepredvidivih posledica po mentalno zdravlje žena i devojčica žrtava trgovine ljudima, bilo je važno uspostaviti mrežu podrške koja će biti dostupna svima njima, gde god se nalazile.

Onlajn svet je otvorio sve granice koje su u fizičkom prostoru bile zatvorene, i ta činjenica je sa sobom donela mnoge rizike, ali i prednosti.

“Prednosti koje je pandemija donela na prvom mestu ogledale su se u većoj dostupnosti ove usluge. Kako je onlajn savetovalište postalo dostupno svakoj osobi koja poseduje uređaj za komunikaciju, tako je savetovalište organizacije Atina počelo da postoji u svakom mestu u Srbiji, ali i van granica naše zemlje. U trenutku kada je bilo nemoguće izaći iz kuće, psihološka podrška je postojala u svakom mestu u kom su se nalazile žene i devojčice koje učestvuju u programima organizacije Atina”, navodi Andrijana Radoičić Nedeljković, koordinatorka programa direktne podrške u Atini.

Tanja Dobrić Brankov dodaje da je još jedna od prednosti to što onlajn prostor ima znatno manje ograničenja od fizičkog: “Savetovanje je zadržalo svoju formu u vidu istog trajanja kao i kada se sprovodi u fizičkom prostoru. Još jedna od prednosti je ta što su potreba i motivisanost da se dobije neophodna psihološka podrška, rezultirale razvijanjem i unapređivanjem digitalne pismenosti kod nekih žena. Ovladavanje i korišćenje različitih aplikacija, učestvovanje u onlajn savetovanju, obezbedilo je sigurno učešće žena i devojčica u tada dominantnoj globalnoj komunikaciji, jer su one stekle neophodna znanja i veštine za onlajn komunikaciju”.

Kao i svaka kriza u društvu, i ova je produbila socijalne nejednakosti, a nejednak pristup informacijama zbog nepismenosti, bilo informatičke ili jezičke, pretio je da u ugrozi i zdravstveno stanje, bezbednost ali i socijalnu povezanost za čitave grupe ljudi.

“Svest o tome da će izazov digitalne komunikacije za neke od žena i devojaka predstavljati i kamen spoticanja, ali i mesto odustajanja, učinila je da se par susreta iskoristi isključivo za prilagođavanje na digitalnu komunikaciju i učenje o načinima na koji se različite aplikacije koriste. Ova situacija je pored edukativnog, predstavljala i psihološki rad, jer se osoba nalazi u novoj životnoj  situaciji koja od nje zahteva savladavanje osnovne digitalne pismenosti, ali u tom procesu učenja nečeg novog pokazuju se i razvijaju dobri kapaciteti prilagođavanja, snage i sposobnost adaptacije”, navodi Dobrić Brankov, pa dodaje da budući da smo “učeni da prvo sagledavamo snage i prednosti, kao kapacitet za prevazilaženje kriza, kako individualnih tako i ove globalne, onlajn savetovalište organizacije Atina nije zanemarilo ni izazove ovakvog načina savetovanja.”

Svi izazovi koji su se mogli pretpostaviti, kao i oni koji su uočeni tokom samog rada, predstavljaju potencijal za razvoj ove usluge i njeno prilagođavanje potrebama korisnica.

“Među najvećim izazovima nametnule su se teškoće tehničke prirode: nisu sve žene i devojčice imale mogućnosti i resurse za onlajn komunikaciju, čak i one koje su imale telefone ili druge mogućnosti, uglavnom se tu radilo o starijim uređajima, sa brojnim kvarovima i slično. Neke od korisnica nisu imale internet, ili je veza bila krajnje nestabilna, zatim delile su telefone sa decom ili partnerima, ili je prostor u kom boravi porodica jednostavno bio uvek pun ljudi, tako da nije postojala mogućnost da se osoba osami čak ni u trajanju jednog savetovanja,” uočava psihoterapeutkinja Atine. “Pored tehničkih izazova, postojali su i oni dublji i teži za prevazilaženje, strah i svest o tome da neće sve osobe moći da se povežu i ostvare poverenje sa savetnicom, što se u nekim situacijama i obistinilo. Poznavajući značaj neposrednog ljudskog kontakta sa drugom osobom, toplinu, energiju i neverbalnu komunikaciju koju on donosi u procesu pružanja psihološke podrške, onlajn prostor je izgledao na momente kao udaljen, hladan i sterilan. Sa mnogim ženama i devojkama koje su osetile ove teškoće, savetovanje je nastavljeno odmah po ukidanju vanrednih mera, licem u lice u okviru prostorija Savetovališta.”

Iskustvo nasilja koje su žene i devojke imale, odnosno sredstva kojim je nasilje izvršeno, razmatrano je kao poseban izazov. Dalje, svest tome da su neke žene i devojke ucenjivane, snimane i na taj način eksploatisane zahtevala je od terapeutkinje da se posebno investira kako bi zadobila poverenje i objasnila da se pravila poverljivosti i privatnosti koja važe u fizičkom prostoru u potpunosti prenose i u onlajn prostor.

Direktan kontakt dugo nije bio ohrabrivan, čak i kada je prošao period u kom je bio potpuno zabranjen. Obazriv povratak na neposredno savetovanje tokom čitave 2020. ali i tekuće godine, sve vreme sa sobom nosi i dodatnu brigu, a to je da li će se tim kontaktom preneti virus i da li će se ugroziti životi. Ova okolnost predstavljala je izazov sa kojim se savetovalište nosi u paradoksalnoj borbi da pruži osobi sigurnost u psihološkom smislu, a da je ne ugrozi u zdravstvenom smislu. 

“Biti u kontaktu i odnosu sa drugima u vreme kriza je od suštinskog značaja za očuvanje mentalnog zdravlja i održavanje zadovoljavajućeg svakodnevnog funkcionisanja svake osobe koja je uključena u programe organizacije Atina”, zaključuje Tanja Dobrić Brankov, i podseća da je “metod psihoterapijskog rada ostao isti. Svaki korak se preduzima u najboljem interesu osobe sa kojom se radi, uz korišćenje profesionalnih znanja i veština. Praktično iskustvo prenosi se i na onlajn savetovanje, što obezbeđuje stvaranje i održavanje poverenja i odnosa sa ženama i devojkama. Identično kao što je u psihoterapiji licem u lice neophodno poštovanje ličnih kapaciteta i interesovanja svake osobe za rešavanja vlastitih poteškoća i dilema, ti isti principi važe i u onlajn psihološkom savetovanju žrtava trgovine ljudima.”

“Onlajn savetovalište je usluga koja će nastaviti da postoji i kada pandemiju budemo ostavili daleko iza sebe, uz konstantnu nadogradnju, unapređivanje i učenje, a u stalnoj želji da budemo tamo gde su i žene sa kojima radimo, da odgovorimo na njihove potrebe, i budemo oslonac za prevazilaženje životnih teškoća”, navodi Radoičić Nedeljković.

Podaci organizacije Atina pokazuju da se opseg psihološkog savetovanja u periodu vanrednog stanja povećao za 30%, te da je kroz savetovanje u prethodnih godinu dana prošlo preko 50 žena i devojčica.

Verujući u reči američkog psihologa i psihoterapeuta, egzistencijaliste Rolo Ris Meja, da je svrha psihoterapije da oslobodi ljude, svrha uspostavljanja onlajn savetovališta i pobede nad granicama fizičkog prostora jeste da ženama i devojkama sa kojima radimo obezbedi prostor u kojem će nastaviti sa sopstvenim osvajanjem slobode.