Fotografija: Dragan Todorović

U desetoj epizodi podkasta Edit Jana Šarić je razgovarala sa Jelenom Hrnjak iz organizacije Atina o vezi siromaštva i trgovine ljudima. Ova veza, iz iskustva ove organizacije, duboka je i čvrsta.

„Oni su praktično u jako velikoj sprezi, u smislu da jedno bez drugog ne može“, smatra Hrnjak i dodaje da su najveći problemi sa kojima se Srbija suočava siromaštvo, nezaposlenost, kriminal i korupcija i da oni idu ruku pod ruku. „Što je veće siromaštvo to ima više i trgovine ljudima i to je jedna od najvećih prepreka“, napominje Hrnjak.

Ono što je veoma štetno jeste navođenje informacije da je apsolutno siromaštvo u Srbiji iskorenjeno. To je podatak koji, prema iskustvima aktivista na terenu, nije tačan.

„Mi koji direktno radimo sa ljudima na terenu znamo da ono što vidimo jeste ravno apsolutnom siromaštvu. Meriti Srbiju sa nekim afričkim zemljama, je opasno zato što dovodi do nekih drugih zabluda koje, ako se njima bavimo, onda ne možemo da rešimo problem“, smatra Hrnjak i dodaje da ako se ne smanji siromaštvo, mi ne možemo da govorimo o adekvatnoj borbi protiv trgovine ljudima ili korupcije. 

„APSOLUTNO SIROMAŠTVO JE KAD ŽENU KOJA JE ŽRTVA TRGOVINE LJUDIMA I MAJKA DVOJE DECE POZOVETE I PITATE DA LI JOJ JE NEŠTO POTREBNO ZA DECU I ŠTA MOŽETE DA PONUDITE I PITATE JE DA LI DECI TREBAJU CIPELE ILI PATIKE, A ONA KAŽE DA NE ZNA KOJI BROJ NJENA DECA NOSE JER ONI NIKAD NISU NOSILI SVOJE, NOSE ONO ŠTO PRONAĐU ILI ŠTO IM SE DA. TO JE ZA MENE APSOLUTNO SIROMAŠTVO. SVAKA OSOBA KOJA PRETURA PO KANTI ZA SREĆE JE APSOLUTNO SIROMAŠTVO“

Jedan od tih stavova je „pa i mi smo siromašni, ni mi nemamo“. Ovaj narativ je, donekle, tačan, ali neosnovan.

„Svi dolazimo iz radničkih porodica gde su male penzije i ti ljudi su u situaciji koja je ravna socijalnim slučajevima. Ali to „svi smo siromašni“ nas neće odvesti daleko jer ima drugih stvari koje nas teraju u taj krug“, smatra Hrnjak. Jedna od stvari koja žrtve trgovine ljudima dovodi u tu situaciju je egzistencijalni pritisak. 

Svako od nas ima neki svoj krug podrške, krug prijatelja, ali ove osobe to zaista nisu imale. Ili potiču iz porodica gde je jako izraženo nasilje, ili postoji neka priča koja gura tu porodicu, ili tu osobu, u jedno beznađe i zato dolazi do trgovine ljudima. Zbog uslovljenosti različitim okolnostima, nepripadanja nijednom sistemu podrške. To gura osobu da pokuša nešto drugo, da nađe neki način da obezbedi neku budućnost koja nije do te mere siromašna da osoba ima jastuk da spusti glavu i nešto da pojede u toku dana“, ilustruje Hrnjak.

Iako je veliki broj ljudi u Srbiji na ivici siromaštva, ipak se mora razumeti da nismo svi u istoj situaciji i da nam startne pozicije nisu iste. Razumevanje ovih pozicija ključno je za razumevanje situacija koje dovode do toga da osoba postane žrtva trgovine ljudima. Sa druge strane, razumevanje iskustva je ključno.

„Ljudi često trpe traume i nasilje, i teško o tome govore, a kada se desi neka situacija njihovi mehanizmi nisu isti kao mehanizmi osobe koja je imala osobu od poverenja, nekog sa kim mogu da izgrade nešto opipljivo. Kada dođu devojčice od 14-16 godina, odnosi koje uspostavljaju sa našim socijalnim radnicama je jedan od prvih odnosa koje su izgradile. 

I jedna od najlepših stvari u ovom poslu je kada postanete oslobođeni predrasuda i kada vidite svet njihovim očima možete da ih razumete i da im pomognete“, kaže Hrnjak i dodaje da veliku ulogu igraju i mediji u kojima je okrivljavanje žrtve čest narativ.

„Nijedna žrtva ne može da bude kriva za nasilje koje se nad njom vrši. Ne postoji nešto što osoba može da uradi da bi se opravdalo nasilje. I to je suština. Možda zvuči utopistički, ali kad bi svi postupali sa mišlju – osoba koja trpi nasilje ne može da bude kriva – mnogo veći broj slučajeva bi se evidentirao i žrtava dobio podršu. I koliko bi, kada bi se deca odgajala sa tom porukom, koliko bi to dobrinelo da budemo zdravije društvo. To da žrtva nije kriva je polazna osnova svih polaznih osnova“, zaključuje Hrnjak.

Nauka pokazuje da najveći broj žrtava seksualnih nasilja nikada ne progovori, a kada progovore često naiđu na osudi i nepoverenje. „Pogledajmo Petnicu – da nije bilo snimaka da li bi neko verovao devojkama?“ pita se Hrnjak i dodaje da žrtve nemaju nikakav benefit od toga da izmisle situacije. „Zašto bi one lagale? Da li su dobile milionske ugovore za neke filmove? 

Sve su one na gubitku u smislu reputacije i ostalog. One su na dobitku jer su one herojke modernog doba i jesu utrle put mnogim drugim devojčicama, ali je to bilo strašno bolno i još dugo će biti“, objašnjava Hrnjak.

Ono što je takođe bitno razumeti jeste da iako smo svi u riziku od trgovine ljudima, ne možemo svi postati žrtve. „Moraju postojati određene okolnosti koje osobu praktično uteraju u određene situacije iz kojih ne može da izađe. To su situacije koje čine ranjivost jedne osobe još većom“, tvrdi Hrnjak. Kada je u pitanju prepoznavanje, to nije uvek jednostavno jer se ženski rad ne prepoznaje. Tako dolazimo do situacije da imamo podatak da su, kad je u pitanju radna eksploatacija, većinski žrtve muškarci, ali uz eksploataciju žene obično ide i seksualna eksploatacija, te se tako i evidentira. Dok je rad na kućnim poslovima neprepoznat kao rad.

Isto tako, postoji mit o tome da se uvek ima drugi izbor. Zapravo, često drugog izbora nema, a često i osobe bežeći iz siromaštva, ili bežeći iz jednog nasilja, porodičnog nasilja, završe u drugom. Trgovina ljudima, iako možda većina zamisli kidnapovanje i fizičku prisilu, ne izgleda baš tako i to je proces.

„Krimalci su vrlo dovitljivi, oni traže rupe u zakonu. To kreće od kršenja radnih prava, raznih prevarnih radnji, a onda se to završava tim oduzimanjem pasoša i slično. Danas retko viđamo teške oblike nasilja, kao što je fizičko nasilje. Više je to neka vrsta prinude kojoj su izloženi mnogi ljudi koji često nemaju izbora“, naglašava Hrnjak. i dodaje da nije svaka odgovornost isključivo naša. „Postoje ljudi koji imaju kriminogeni um i koji su za svoju dobrobit spremni da urade mnogo toga, naude osobi i iskoriste njen težak položaj kako bi je naterali da čini neke stvari koje, pod drugim okolnostima, nikad ne bi uradila”, objašnjava.

Na taj način dolazi do situacije koju stručnjaci zovu „paradoks“ kada je u pitanju trgovina ljudima. „Nama su govorile žene da su kod trafikera makar imale hranu i gde da spavaju“, ilustruje Hrnjak i dodaje da su deca žrtve seksualnog nasilja ponekad imale percepciju da oni nekog iskorišćavaju zato što bi im nasilnik kupio jaknu ili neku igračku. Dolazi do izmenjene percepcije realnosti.

Postoje različiti nivoi podrške, od prepoznavanja, pa do toga kada spoznate neke snage osoba koje su iz toga izašle.

„MEĐU NAJHRABRIJIM OSOBAMA KOJE SAM UPOZNALA U ŽIVOTU IMA ŽRTAVA TRGOVINE LJUDIMA. KADA IH VIDITE NA SUDU KAKO SE SUOČAVAJU SA TRAFIKERIMA I VIDITE KOJE SU TO NJIHOVE UNUTRAŠNJE I SPOLJAŠNJE BORBE SHVATITE KOJE RESURSE I MEHANIZME PREŽIVLJAVANJA IMAJU I TO JE PRIVILEGIJA UČITI OD NJIH. JA NE ZNAM ŠTA BIH RADILA KADA BIH MORALA DA ŽIVIM NA ULICI, NITI KOLIKO BIH IZDRŽALA“

 

Podrška je i princip „otvorena ruka“, odnos poverenja koji gradimo i od kog ne smemo odustati. „Podrška znači pomoći osobi na način na koji je njoj to potrebno. Sve mora doći do te osobe, iznutra, ta osoba mora da to želi“, objašnjava Hrnjak.

Iako će nam često reći „okreni glavu, nemoj da gledaš“ kada se na ulici vidi siromaštvo, ili neko ko je jako bolestan, kada vidimo nešto što nas uznemirava. Postoji taj utisak da iz nekih situacija „nema nazad“. Međutim, ima nazad, kao što ima i napred i okolnosti se itekako mogu promeniti.

„To okretanje glave na drugu stranu dugoročno ne donosi nikakav rezultat. Ne možete da pobegnete, nemate kud. Možete da se odselite u drugu zemlju, ali nemate kud od toga ko ste, šta ste i okolnosti koje vas prate. Možete zatvoriti oči na ekološku situaciju, ali vi taj vazduh dišete, niste izolovano ostrvo. Okretanje glave na drugu stranu će nam se obiti u tu istu glavu“, zaključuje Hrnjak.

Tekst u originalu možete čitati na: http://zoomer.rs/jelena-hrnjak-okretanje-glave-ce-nam-se-obiti-o-istu/