Studije slučaja „Osam priča“, otkrivaju često izbegavanu činjenicu da devojke koje su bile predmet trgovine potiču ne samo iz disfunkcionalnih porodica i brakova, nego su u porodici neretko bivale i po prvi put primorane na seksualnu eksploataciju koja najčešće prati svaku drugu vrstu nasilja, ukoliko je reč o ženama 

U cilju informisanja šire javnosti o načinima trgovine ljudima, te problemima sa kojima se žrtve susreću u toku i nakon trgovine, Nevladina organizacija „Atina“ izdala je ove godine zbornik tekstova, studije slučaja „Osam priča“ u kojima prenosi sudbine osam devojaka, žrtava trgovine ljudima sa područja čitave Srbije. Studije slučaja nastale su u okviru programa Lokalne zajednice u borbi protiv trgovine ljudima, koju „Atina“ realizuje sa Novosadskim humanitarnim centrom, a u saradnji sa Timom za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva. Program je finansijski podržan od strane Evropske unije, Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom Vlade Republike Srbije i Hemačke savezne Vlade.

„Osam priča“ nastalo je zahvaljujući aktivistkinjama „Atine“ Šeherzadi Halilović, Lidiji Đorđević,Aleksandri Nikolić i Eleni Kuzmanović, koje su svakodnevno angažovane u radu sa identifikovanim žrtvama trgovine ljudima i nasiljem nad ženama.

Uzroci vulnerabilnosti:

J. E. ima trideset sedam godina. Rođena je u zapadnoevropskoj zemlji gde je i živela sa roditeljima i sestrom od svoje sedme godine, kada se vraćaju u Srbiju. U Srbiji završava školu i upisuje fakultet koji napušta na trećoj godini kada se udaje i dobija ćerku.

Zbog pretrpljenog nasilja u porodici napušta supruga zbog čega je bila smeštena u Sigurnu kuću za žrtve nasilja u porodici. Iz Sigurne kuće vraća se kod roditelja, iako su u veoma lošim odnosima. Otac joj pripisuje ozbiljne psihičke problema i odvodi je po više puta godišnje na psihijatrijske klinike na lečenja. Lečenja su trajala i po dvadesetak dana, ali nikada nije uspostavljena dijagnoza na koju su roditelji upućivali. Lekari smatraju da se radi o periodičnoj depresiji i prepisivali su joj terapije kao podršku u tim fazama.

Tada započinju sve veći problemi u odnosu sa roditeljima koji je osuđuju zbog razvoda i stanja u kome se nalazi, zaključavaju je u sobu i na kraju izbacuju iz kuće. Sa sestrom, koja se udala i otišla od kuće, nije imala nikakav kontakt. Nije imala posao niti gde da ode.

Vrbovanje, eksploatacije i način izlaska iz lanca trgovine ljudima

J. E. bez ikakvih ličnih stvari izlazi na ulicu i traži prevoz sa željom da ode u Beograd. U Beogradu pronalazi posao u pekari i ostaje par meseci. Pošto je ostala bez posla i smeštaja, pokušava da se vrati u roditeljsku kuću u koju je nisu primili, zbog čega se ponovo vraća u Beograd. Kako nije imala novca, krenula je auto-stopom i tom prilikom upoznaje momka koji joj predlaže da joj pomogne da nađe posao i smeštaj. Ona mu priznaje da nema nikakve druge mogućnosti niti novca i pristaje na njegovu pomoć.

Odvodi je kod nepoznate starije žene na nekoliko dana, a pošto su započeli vezu i u svoj stan. Tu upoznaje još dve devojke koje su dolazile svaki dan. Jedno veče joj je kupio novu garderobu i rekao da ima druga sa kojim treba da provede veče. Nije joj bilo jasno šta se od nje očekuje. Devojke koje je viđala u stanu su joj detaljno objasnile šta bi trebalo da radi i iz večeri u veče su zajedno izlazile na ulicu, u pratnji muškarca u čijem su stanu živele.

Kada je probala da pobegne iz stana, stigao ju je uspred zgrade i pretukao. J. E. se nije osećala dobro, a sav novac koji je dobijala joj je oduziman. Bila je prisiljena da igra u jednom lokalu i pruža seksualne usluge na ulici.

Pošto je još jednom pokušala da se usprotivi, muškarac je pretukao i završila je u bolnici. Policija je došla u stan u kome su živeli, privela muškarca, ali okolnosti eksploatacije nisu prijavljene niti istraživane. Bila je smeštena u Prihvatilište za odrasle u Beogradu. Pošto je u Beogradu upoznala muškarca iz Crne Gore, rešila je da sa njim otputuje i pokuša da tamo nađe posao. Granicu između Srbije i Crne Gore je prešla skrivena u vozu. Kada su stigli u Crnu Goru, on ju je zatvorio u svoju kuću i primoravao na seks i rad u kući.

Pošto je jedno veče pobegla, policija ju je na ulici pronašla bez ličnih dokumenata, promrzlu i neadekvatno obučenu za zimu. Psihički je bila veoma loše, nije govorila i nije mogla da im kaže ko je i odakle je. Smeštena je u Gerontološki centar gde je tek nakon par dana počela da priča o sebi.

Kako porodica nije htela da je primi nazad, nadležni centar za socijalni rad je smestio u Sigurnu kuću za žrtve nasilja u Srbiji (u blizini grada u kome su živeli roditelji). Nekoliko dana po dolasku u Sigurnu kuću je ispričala detalje i nadležni centar za socijalni rad je, posle obavljenog razgovora, kontaktirao Službu za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima. Služba je, po obnovljenoj identifikaciji, uputila je J. E. na programe svobuhvatnog uključivanja NVO Atine.

Direktna asistencija

Atina i nadležni centar za socijalni rad su J. E. omogućili psihijatrijsko lečenje. Utvrđeno je da nema potrebe za hospitalizacijom niti težih oblika psihičke nestabilnosti ili poremećaja. J. E. je dobila terapiju koju redovno uzima i u stalnom je kontaktu sa lekarom.

Kako je izrazila želju da živi u gradu u kom je rođena, Atina je pokušala da pronađe rešenja za alternativni smeštaj, što je zbog predrasuda zajednice i odnosa porodice prema J. E. bilo nemoguće. Besplatan smeštaj je, na inicijativu centra za socijalni rad, na kraju pronađen u obližnjem selu.

NVO Atina je kao podršku samostalnom životu J. E. obezbedila drva za ogrev, izolaciju prozora, hranu, garderobu i materijal potreban za popravku kuće.

J. E. je dobila sva neophodna dokumenta, uključujući zdravstvenu i radnu knjižicu. Od centra dobija redovnu novčanu mesečnu pomoć kao i jednokratne pomoći, kada se za to steknu uslovi.

NVO Atina je pomagala u pripremama za suđenje i pružala J. E. dodatnu podršku u tom procesu koji je podnela veoma loše. J. E. nije bila svesna da je bila žrtva trgovine ljudima i prinude, te joj je bilo potrebno mnogo vremena da ispriča detalje iz situacije trgovine ljudima. Neke okolnosti slučaja su do kraja ostale nerazjašnjene. Takođe je nerazjašnjena težnja njenih roditelja da je proglase neuračunljivom.

NVO Atina redovno ide u terenske posete, obezbeđuje dodatnu hranu, kozmetiku i sve što je J. E. neophodno za samostalan život. U saradnji s centrom za socijani rad radi na regulisanju njenog trajnog boravka u kući. Prati se njeno zdravstveno stanje, obezbeđuju lekovi i dodatne kontrole i pregledi.

Danas se J. E. se oseća mnogo bolje, veoma je funkcionalna u samostalnom životu, pronašla je posao i ostvarila zdrave socijalne kontakte.

U ovom slučaju ističe se veoma dobra saradnja sa policijom kao i socijalnom radnicom iz nadležnog centra za socijalni rad koja se posebno zauzela za slučaj i sudbinu ove devojke.

Takođe, vidljivi su propusti lekara koji su stupali u kontakt sa J. E. kada je bila pretučena, policije koja nije prepoznala da je žrtva trgovine ljudima, ali i institucija socijalne zaštite i Sigurne kuće u Beogradu u kojim je J. E. bila smeštena, koje nisu posumnjale da se radi o trgovini ljudima, niti su J. E. ponudili bilo koji održiv vid podrške i pomoći koji bi prevetirali dalju eksploataciju.
 

Komentar

Studije slučaja „Osam priča“, otkrivaju javnosti često izbegavanu činjenicu da devojke koje su bile predmet trgovine potiču ne samo iz disfunkcionalnih porodica i brakova, nego su u porodici neretko bivale i po prvi put primorane na seksualnu eksploataciju koja najčešće prati svaku drugu vrstu nasilja, ukoliko je reč o ženama. Takođe, deo odgovornosti za tragediju kroz koju su devojke, čije su sudbine sabrane u zborniku „Osam priča“ prolazile, kako ističu u „Atini“ snose i nadležni centri za socijalni rad koji nisu blagovremeno i adekvatno reagovali, škole koje nisu adekvatno odgovorile na nagle promene ponašanja dece, lekari koji nisu primetili niti sumnjali na nasilje, kao i druge organizacije i pojedinci kojima su se žrtve, nakon uvlačenje u lanac trgovine ljudima obraćale za pomoć.

Što se tiče samih žrtava, one u većini slučajeva nisu imale poverenja u policiju koja ih je neretko tretirala kao prestupnice, budući da su u kontakt sa policijom dolazile dok su radile na ulici. Slična situacija bila je i prilikom obraćanja lekarima za medicinsku pomoć i to pre svega zahvaljujući činjenici da zdravstveni radnici nisu u vezu dovodili povrede sa mogućom trgovinom ljudima, a primetno je i nepoverenje u centre za socijalni rad koji još uvek nemaju stabilne mehanizme za podršku žrtvama trgovine ljudima.

Sve to skupa, smatraju u „Atini“ ukazuje na potrebu da se društvo ozbiljno posveti rešavanju ovog sve vidljivijeg vida kriminala čije žrtve nisu samo stranci prolaznici, nego i deca iz naših komšiluka i domova.

S. Lapčević
 

PROJEKAT * TRGOVINA LJUDIMA U SREMU - ONO ŠTO SE NE VIDI, NE TREBA DA ZNAŠ, ZAZVONIMO ZA UZBUNU ZAJEDNO

Projekat je podržan od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.