Sada postoje alati koji omogućavaju kupcima da provere u kakvim uslovima je proizvedena garderoba koju žele da kupe.

Na događaju povodom objavljivanja TiP izveštaja 2014, u junu, sekretar Džon Keri izjavio je: “Nijedna kompanija ne može se takmičiti sa drugom kompanijom koja je spremna da nehumano komercijalizuje svoju radnu snagu”.

Nedavni Deloitte izveštaj i video pružili su uvid u ono što poslovni lideri mogu da počnu da rade, kako bi se pozabavili složenim i sve razvijenijim problemom trgovine ljudima, oblikom modernog ropstva. Dakle, koju ulogu potrošači mogu da igraju?

Većina potrošača u razvijenim zemljama verovatno bi bila zgrožena otkrićem da rutinski koristimo predmete koje su, napornim radom, proizveli radnici u očigledno nebezbednim, nehumanim i nezdravim uslovima. Ipak, čak i u 2014. godini, prakse kao što su prisilni, najamni rad, i slične, i dalje porobljavaju ruke koje proizvode stvari u kojima toliko uživamo. ILO procenjuje da industrija prisilnog rada vredi 51 milijardu dolara globalno.

Proizvodi na koje se mi, kao potrošači, svakodnevno oslanjamo povezani su sa upitnim praksama rada. Kako onlajn interaktivni alat Slavery Footprint ističe, ti proizvodi mogu uključivati košulju napravljenu od pamuka koji je ubralo dete-radnik u Uzbekistanu, pametan telefon za koji je upotrebljen koltan, koji je dete-radnik vadilo u Kongu, i kafu napravljenu od zrna koje su ubrali robovi na Obali Slonovače. Nedavnezloupotrebe u ribarskoj industriji u jugoistočnoj Aziji naterale su mnoge da postave pitanje šta kompanije rade da se stane na put ovom uznemirujućem trendu.

Mi potrošači imamo glas kroz svoju maloprodajnu kupovnu moć. Svi mi možemo uticati na politike kompanija od kojih kupujemo proizvode, tako što ćemo im staviti do znanja da ne opravdavamo upotrebu ropskog rada.

Za početak, potrošači mogu da koriste brojne alate, kako bi proverili da li su proizvodi nastali bez upotrebe dečijeg i ropskog rada. Aplikacije kao što su Free2Work, Good Guide, i Good Shopping Guide, olakšavaju potrošačima da kupuju sigurni da njihov novac ne podržava gnusne prakse rada.

Prethodno pomenuti Slavery Footprint omogućava korisnicima da izračunaju “koliko robova radi za tebe?”, a Made in a Free World olakšava potrošačima da pošalju poruku najpopularnijim brendovima, i traže od njih da reše problem prisilnog rada u svojim lancima snabdevanja.

Skeptici mogu da sumnjaju u uticaj koji možemo imati na poslovne prakse velikih korporacija. Da li ćemo, zaista, prestati da kupujemo pametne telefone ukoliko saznamo da se proizvode u nepoželjnim uslovima rada? Možda nećemo, ali istraživanja su počela da pokazuju da su potrošači spremni da plate više za artikle proizvedene u uslovima fer rada. Kompanije reaguju na to.

Aplikacije za mobilne telefone mogu da osnaže potrošače da smanje potražnju za robom koju proizvode robovi, kao i da šire svest o korporativnim malverzacijama. Kada cilj postane napredak, ne savršenstvo, bilo kakva akcija je bolja od nikakve akcije.

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:
http://qz.com/315882/how-consumers-can-help-end-slavery/