ORAN, Alžir — POSLE Tahira dogodio se Keln. Posle trga, dogodio se seks. Arapske revolucije iz 2011. godine na početku su izazvale oduševljenje, ali strasti su se od tad stišale. Ovi pokreti počeli su da deluju nesavršeno, čak i ružno: Pre svega, nisu uspeli da dotaknu ideje, kulturu, religiju ili društvene norme, naročito norme koje se odnose na seks. Revolucija ne podrazumeva modernost.

Napadi na žene u Kelnu, u Nemačkoj, počinjeni od strane arapskih migranata u novogodišnjoj noći podsetili su na zlostavljanje žena na Tahir trgu tokom burnih dana egipatske revolucije. Ovaj podsetnik naveo je ljude na Zapadu da shvate da je jedna od najvećih nevolja koje muče veliki deo takozvanog arapskog sveta, i muslimanskog sveta generalno, bolestan odnos prema ženama. U pojedinim mestima, žene su pokrivene velom, kamenovane i ubijane; u najmanju ruku, krive ih za stvaranje pometnje u idealnom društvu. Kao odgovor na ovo, neke evropske zemlje su počele da izrađuju vodiče dobrog ponašanja za izbeglice i migrante.

Seks je kompleksan tabu, nastao u zemljama kao što su Alžir, Tunis, Sirija ili Jemen, iz ambijentalnog konzervativizma patrijarhalne kulture, novih rigoroznih pravila islamista, i diskretnog puritanstva raznih socijalizama u regionu. To čini dobru kombinaciju za ubijanje želje, ili stvaranje osećaja krivice i marginalizovanje onih koji želju osećaju. A, sve je ovo daleko od sočne razuzdanosti spisa iz muslimanskog zlatnog doba, kao što je onaj šeika Nafzavija “Mirisna bašta senzualnog blaženstva” koji se bavi erotikom i kama sutrom bez tabua.

Danas, seks je veliki paradoks u mnogim zemljama arapskog sveta: ponašaju se kao da ne postoji, a određuje sve što je neizgovoreno. Zabranjen, još je interesantniji upravo zbog skrivanja. Iako su žene pod velom, one su u centru veza, razgovora i briga.

Žene su stalna tema u svakodnevnom govoru, jer su ulozi koje personifikuju - za muževnost, čast, porodične vrednosti - veliki. U nekim zemljama, njima je dozvoljen pristup javnoj sferi samo ukoliko se odreknu svog tela: dopustiti im da se pojavljuju nepokrivene značilo bi otkriti želju koju islamistička, konzervativna i besposlena omladina oseća i želi da negira. Žene se posmatraju kao izvor destabilizacije - kratke suknje izazivaju zemljotrese, neki kažu - i poštovane su samo kada su definisane odnosom pripadnosti, kao žena koja je supruga X, ili ćerka Y.

Ove protivrečnosti stvaraju nepodnošljive tenzije. Želja nema oduška, nema ishod; par nema intiman prostor, već predstavlja brigu cele grupe. Seksualna nesreća koja se na taj način stvara može preći u apsurd ili histeriju. I ovde se ljudi nadaju da će osetiti ljubav, ali mehanizmi ljubavi - sastanci, zavođenje, flertovanje - su sprečeni: žene konstantno nadziru, opsednuti su njihovom nevinošću, moralna policija uvek patrolira. Neki čak plaćaju hirurzima da ‘poprave’ himen.

U nekim Alahovim zemljama, rat usmeren na žene i parove poprima oblik inkvizicije. Tokom leta, u Alžiru, salafisti i lokalna omladina podgrejani govorima radikalnih imama i islamističkih TV propovednika, izlazili su kako bi nadgledali ženska tela, naročito onih žena koje su se kupale na plaži. Policija progoni parove, čak i venčane, na javnim mestima. Bašte su zabranjene za šetnje ljubavnika. Klupe su presečene napola, kako bi se sprečilo da ljudi sede zajedno.

Rezultat je da ljudi često maštaju o lažnom sjaju drugog sveta: ili Zapadu, i njegovim prikazima nedoličnosti i požude, ili muslimanskom raju i njegovim devicama.

To je izbor koji je savršeno ilustrovan ponudama arapskih medija. Teolozi su izuzetno popularni na televiziji, jednako kao i libanski pevači i plesači iz “Silikonske doline” koji nude obećanje svojih nedostižnih tela i nemogućeg seksa. Garderoba je jednako podeljena na ekstreme: na jednom kraju je burka, tradicionalna odeća koja prekriva celo telo, a na drugom hidžab (“veo koji otkriva”), koji kombinuje maramu koja prekriva glavu i slim farmerke ili uske pantalone. Na plaži, burkini se suprotstavlja bikiniju.

Seksualni terapeuti su u muslimanskom svetu retki, a njihov savet se još ređe sluša. Stoga, islamisti imaju de fakto monopol nad razgovorom o telu, seksu i ljubavi. Uz internet i religiozne TV emisije, neki od njihovih govora poprimili su monstruozne forme, prešavši u neku vrstu porno islamizma. Verske vlasti su izdale groteskne fetve: zabranjeno je biti nag tokom vođenja ljubavi; žene ne smeju da dotaknu bananu; muškarcu je dozvoljeno da bude nasamo sa koleginicom samo ukoliko ga je ona dojila.

Seks je svuda.

Pogotovo nakon smrti.

Orgazmi su prihvatljivi tek nakon sklapanja braka - i podležu verskim diktatima koji gase želju - ili nakon smrti. Raj i njegove device su omiljena tema propovednika, koji predstavljaju ova zagrobna zadovoljstva kao nagradu za one koji su živeli u zemljama seksualne patnje. Sanjajući o takvoj mogućnosti, bombaši samoubice predaju se zastrašujućoj, nadrealnoj logici: Put do orgazma vodi kroz smrt, ne ljubav.

Zapad je dugo nalazio utehu u egzotici, koja izuzima razlike. Orijentalizam ima način da normalizuje kulturne varijacije i opravda svaku zloupotrebu: Šeherezada, harem i trbušni ples oslobodili su zapadnjake razmišljanja o stradanju muslimanskih žena. Ali danas, sa najnovijim prilivom migranata sa Bliskog Istoka i iz Afrike, patološki odnos koji neke arapske zemlje imaju prema ženama premešta se na scenu u Evropi.

Ono što je dugo izgledalo kao strani spektakl udaljenih mesta, sada deluje kao sukob kultura koji se odigrava na samom tlu Zapada. Razlike koje su nekada bile ublažene daljinom i osećajem superiornosti postale su neposredna opasnost. Ljudi sa Zapada otkrivaju, sa anksioznošću i strahom, da je seks u muslimanskom svetu bolestan, a da se ta bolest širi na njihove zemlje.

Za NVO Atina tekst prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:

http://mobile.nytimes.com/2016/02/14/opinion/sunday/the-sexual-misery-of-the-arab-world.html?_r=2&referer=