Sastanak #BringBackOurGirls aktivista koji svakodnevno protestuju u Maitama zabavnom parku, Abudža, prestonica Nigerije. Fotografija: Ini Ekott/IPS

UJEDINjENE NACIJE, 23. jun 2016. (IPS) - “Gde god se javi rat, tu su i silovanja, a gde god su silovanja, tu su i trauma, bol i teror”, rekla je ovde prošle nedelje Zajnib Bangura, specijalna predstavnica Generalnog sekretara UN-a za seksualno nasilje u konfliktima.

Seksualno nasilje koristi se kao oružje u ratovima od davnina do danas. Od biblijskih referenci, preko Američkog građanskog rata i dva svetska rata, regionalnih ratova poput Bangladeškog oslobodilačkog rata iz 1971. godine, ili etničkih sukoba poput onih u Bosni i Ruandi. Nijedan rat nije prošao bez silovanja i seksualnog nasilja.

Često se, nakon što se ratovi završe, napori usmereni ka rekonstrukciji i finansiranju, kao što je Maršalov plan, fokusiraju na obnovu infrastrukture i ekonomije.

Znatno manje sredstava se ulaže u izgradnju sistema podrške za žene koje su traumatizovane ratom, što znači da su često povređene dva puta: jednom samim nasiljem, a zatim činjenicom da pravosudni sistem banalizuje njihovu traumu i ućutkuje njihove priče, kaže Bangura.

“Nakon borbe da se prežive meci, pištolji i noževi dolazi borba za zdravstvenu zaštitu, brigu o deci, pravdu i odštete, i pravo da se učestvuje u političkom prosecu nacije koja se uzdiže iz pepela rata”, rekla je Bangura.

Posledice seksualnog nasilja odjekuju generacijama, pojačavaju se vremenom, i stvaraju lančane reakcije. One nastavljaju da žive u deci rođenoj iz silovanja, koja su često prinuđena da ostanu u senci, nedokumentovana i nema.
”Kao da su ta deca rođena kriva, ukaljana zločinom svojih očeva”, kaže Bangura.

Nekada poznata mesta i ljudi pretvaraju se u neprijateljsko okruženje kada se komšije i prijatelji okrenu protiv ovih žena i dece, krive žrtvu što je silovana, i decu koja su rođena iz tog silovanja.

Bangura je govorila na radionici ‘Women and Girls in Conflict: Learning from Lived Experience to Inform Policy Responses’ organizovanoj od strane UN Women, Međunarodnog centra za tranzicionu pravdu, Liu Instituta za globalna pitanja, Univerziteta Britanske Kolumbije i Stalne misije Kanade pri UN.

“Odbacivanje se, čini se, širi kao zaraza, i svako ko brine o ovim izgnanicima ubrzo i sam postane izgnanik”, rekla je Virdžini Ladiš, šefica ICTJ programa za decu i omladinu.

Bangura kaže da je važno posmatrati ovu decu ne kao posledice kršenja ljudskih prava, već kao nosioce istih tih prava.

“Moramo ne samo vratiti naše devojčice nazad, već ih moramo vratiti u sredinu punu podrške i novih mogućnosti”, rekla je Bangura.

To znači da se mora boriti protiv seksualnog nasilja, prisilnih brakova, protiv stigme i okrivljavanja žrtava procesuiranjem počinilaca, uspostavljanjem pravde, i iznalaženjem načina da se ženama omogući da se staraju o svojoj deci.

“Tek tada možemo reći da je rat završen.”, kaže Bangura.

Godine 2000, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je Rezoluciju 1325. Rezolucija skreće pažnju na drugačiji uticaj koji oružani sukobi imaju na žene, isključenost žena iz prevencije konflikta, održavanja i izgradnje mira, i neraskidive veze između rodne ravnopravnosti i međunarodnog mira.

Međutim, Nala Valdži, zamenica načelnika za mir i bezbednost pri UN Women, kaže da su posle 9. septembra, novije rezolucije Saveta bezbednosti UN-a po pitanju kontra-terorizma često kritikovane jer uopšte ne uključuju glasove žena. “Ako taj prostor prepustimo drugima, postaje vakuum, i biće definisan za nas na način koji ne mora da uzima u obzir glasove i potrebe žena”, rekla je Valdži.

U cilju da pomogne da se ovaj prostor popuni, radionica je okupila žene koje su preživele sukobe i seksualno nasilje kako bi govorile o bitnoj i zapostavljenoj realnosti njihovog svakodnevnog života.

Nakon što je preživela nasilje koje je izbilo u Keniji posle predsedničkih izbora 2007. godine, Žaklin Mjutri kaže da su Ujedinjene nacije imale brojne odgovore na veliki broj žena koje su se suočavale sa seksualnim nasiljem, ali da su pričali jezive priče o silovanju samo da bi opravdali potrebu za finansiranjem, i bez pominjanja žena koja se rodile decu ili dugoročnih posledica koje nasilje ostavlja u njihovim životima. Mjutri i mnoge druge žene videle su da organizacije govore u njihovo ime, ali ih ne predstavljaju na odgovarajući način. Iz tog razloga je ona osnovala Grace Agenda, organizaciju na nivou lokalne zajednice, koja pruža podršku žrtvama seksualnog nasilja u Keniji.

“Kada pogledate mene, gledate hiljade jakih žena koje su silovane u Keniji, koje su postale hendikepirane usled tog silovanja, čija su deca hendikepirana, ili koje imaju HIV.”

“Neko mora da plati za taj bol. Zašto bi se konflikt između država odigravao na mom telu?”, rekla je Mjutri.
Marija Alehandra Martines, zagovornica za reintegraciju žena i dece u Kolumbiji, kaže da žene pogođene ratom ne žele da budu poznate kao “žrtve silovanja” ili “prisilne supruge” ili “deca vojnici”, žele da budu poznate kao osobe koje su javno progovorile i prekinule tišinu.

“One moraju da dobiju priliku da ispričaju svoju priču pod sopstvenim uslovima”, rekla je Martines. “Deca su više od njihovog iskustva u ratu. Sva demobilisana deca imaju moć da promene svet”.

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:

http://www.ipsnews.net/2016/06/bringing-back-our-girls-is-not-the-end-of-the-story/