Preuzeto sa sajta www.nytimes.com

Znatno pre izbora Donalda Trampa za predsednika, uvođenje mizoginije tokom njegove izborne kampanje izazvalo je opravdani gnev i strah. Sada, sa alarmantnom stvarnošću njegovog stupanja na dužnost predsednika i njegovim izborom jednog broja članova kabineta taj strah je uvećan među ranjivom populacijom, i među onima koji brane svoja osnovna prava.

Problem mizoginije i nasilja nad ženama je svakako postojao i mnogo pre izbornog ciklusa. Ali neposredna opasnost koja dolazi sa uzdizanjem nepopravljivog mizoginiste na najviši položaj u državi predstavlj ohrabrenje; implicitno odobravanje degradiranja žena i nasilja nad njima,  umanjuje strah od kažnjavanja od strane nadležnih organa.

Ta opasnost naročito dolazi do izražaja na koledžima, gde su, u poslednjih nekoliko godina, uznemirujući znaci degradiranih stavova o bezbednosti I dostajanstvu žena u porastu.

Lista izveštaja o silovanjima, seskualnim napadima i drugim oblicima zlostavljanja je dugačka (prema nedavnom izveštaju skoro sto kampusa je dostavilo više od 10 izveštaja o silovanju u 2014), a u studijama se navodi da čak svaka četvrta žena bude žrtva seksualnog napada na koledžu.

Silovanje nije ništa novo, ali veličanje nepristajanja na seks usred grupnog silovanja jeste. Nikada pre nismo videli da se ovako javno i otvoreno glorifikuje seksualni napada i silovanje, kao što je to slučaj sada.” U 2014 godini, bratsvo Tehnološkog instituta u Džodžiji je suspendovano zbog distribucije emaila pod nazivom “Namami svoje parče za silovanje” a koji se završio rečenicom “Želim da svako od vas postigne uspeh tokom žurki koje predstoje”.

Ovaj problem je posledica smrtonosne kombinacije neprijavljivanja od strane žrtve, rasprostranjenih mitova o silovanjima u kojima se i dalje okrivljuju žrtve, kao i specifičnog načina zabavljanja u kampusima usled kojeg dolazi do seksualnog napada, iako to nije neposredan uzrok.

Napredak u borbi protiv ovog problema je teško pratiti. Na Jejlu, 2010 godine, članovi bratstva su marširali po domovima u kojima su smešteni brucoši i skandirali “Ne znači da, da znači analno”. Bratstvo je zabranjeno na period od 5 godina, ali tokom ove jeseni, došlo je do sličnog skandiranja i postavljanja plakata u cilju pružanja dobrodošlice brucošima na državnom univerzitetu u Ohaju, univerzitetu Vestern u Ontariju i na univerzitetu Old Dominion.

Ovakvi primeri ukazuju na agresivnu kampanju koju vode pojedina bratsva i pojedini muškarci u kampusima putem koje insistiraju da pristanak nije samo nevažan, već je I nepoželjan.

Do urušavanja prava dolazi na više načina, a jedan od tih načina je i jezička manipulacija. Koren problema u kampusima je promena načina upotrebe reči “seks”. Dok se seks smatra aktivnošću, do skoro je bio poznatiji kao radnja koja se dešava između dvoje ljudi, kao u poznatoj frazi “imati seks”. U osnovi samog pojma seksa nalazi se, pristanak. Bez pristanka, seksualna aktivnost postaje silovanje.

Rasprostranjenost droge i alkohola u kampusima je međutim pomutila granice između seksa i silovanja do te mere da su pojedini kampusi usvojili termin “seks bez pristanka” kada se misli na radnju do koje dolazi kada je jedna strana, obično žena, u nesvesnom ili polusvesnom stanju. Umesto da gledaju na seksualni napad kao na krivično delo silovanja, ti kampusi ga definišu kao kršenje koda časti ili seks bez pristanka. S obzirom da žena koja je bez svesti ne može da kaže ni da ni ne, to znači da ona nije u mogućnosti ni da odbije niti da da saglasnost.

Postoji nekoliko problema sa pojmom seks bez pristanka. Kao prvo, seks podrazumeva pristanak. Bez toga, seksualna aktivnost nije seks već nasilje. Stoga, sam termin “seks bez pristanka” predstavlja oksimoron.   Drugo, seks bez pristanka sugeriše da se jedna strana bavi seksualnom aktivnošću, dok druga strana daje ili odbija saglasnost. U većini slučajeva to znači da muškarci stupaju u seksualni odnos, dok žene samo daju saglasnost, a ne obrnuto. Treće, pojam seks bez pristanka ne uzima u obzir politike moći koje dodatno zagađuju odnose između polova u okruženju u kome se od žene očekuje da zadovolji muškarca. Četvrto, pojmom seks bez pristanka se istovremeno i otkriva i odbija da priznada je jedna od osobina našeg društva da se zapravo ceni odsustvo pristanka.

Kako bi rešili problem “seksa bez pristanka”, pojedini fakulteti su pokušali da uspostave pravila afirmativnog pristanka. Čak postoji i aplikacija za mobilne telephone koja zabeleži pristanak žene, i prosledi ga na cloud gde se njime ne može manipulisati niti mu se može pristupiti, osim od strane nadležnih organa. Iako je bolje imati bilo kakvu saglasnost nego nikakvu, postoji nekoliko problema sa liberalnim shvatanjem pristanka koji proizilazi iz ovih pravila.

Dakle, predpostavlja se da jedna strana traži seks, a druga samo daje ili odbija saglasnost. Takođe, postoji i rizik da se saglasnost tretira kao prekidač, koji, kada se jednom uključi, više se ne može isključiti, što nije moguće kada je u pitanju seks. Sadašnja načela afirmativne saglasnosti predstavljaju neku vrstu ugovornog modela seksa gde se strane prvo slože a onda deluju. Ali saglasnost po modelu “Pedeset nijansi sive” nije praktična kada su u pitanju seksualne aktivnosti. (U toj noveli junjakinja nikad nije potpisala ugovor ali bez obzira na to junak može da radi sa njom šta mu je volja).

Seks nije ugovor. To je dinamična interakcija. Štaviše, pristanak na jednu vrstu seksualne aktivnosti ne znači i pristanak na drugu.

To što žena pristane da dođe sa muškarcem u njegov stan, ne znači da je pristala na gušenje. I samo zato što se napije na zabavi, ne znači da pristaje na seks dok je u nesvesnom stanju. Droga i alkohol dovode do “Pedeset nijansi saglasnosti”.

Na primer, u slučaju silovanja u srednjoj školi Steubenville u Ohaju, srednjoškolski fudbalski tim je napastvovao onesvešćenu devojku, dok su se posmatrači šalili i pravili prezirne primedbe na njen račun. Jedan od počinilaca se branio rečima: “To zapravo i nije silovanje zato što ne znaš da li ona hoće ili ne”. Iz ove izjave postaje jasno da ti dečaci smatraju da, kada je devojka bez svesti pa ne može ni dati ni odbiti saglasnost, se “seks” sa njom ne može smatrati silovanjem. Ovi momci su zamislili da je možda njihova nesvesna žrtva pristala, da je možda čak to i “htela”.

Očigledno je da, u kontekstu kulture koja ceni nedostatak saglasnosti i seks bez pristanka, ono što se smatra I “seksom” I “pristankom” povlači mnoga pitanja: U kom trenutku osoba više nije sposobna da da saglasnost? U slučaju pijanih studenata, koliki nivo alkohola u krvi treba da bude da oni više ne bi bili u mogućnosti da daju saglasnost? I da li isti standardi treba da važe kako za muškarce tako i za žene? Drugim rečima, kada dvoje ozbiljno pijanih studenata ima seks, da li to znači da siluju jedno drugo?

Važno je napomenuti da se pijani počinioci silovanja smatraju manje odgovornim zbog pijanstva, dok se pijane žene žrtve silovanja smatraju više odgovornim. Treba ponoviti da problem davanja saglasnosti u pijanom stanju ukazuje na toksičnu kombinaciju alkohola i mitova o silovanju. Čak, otkriva da promena shvatanja seksa i pristanka ukazuje na seks bez pristanka.

U proteklih nekoliko meseci došlo je pomaka u bavljenju kulturom seksualnih napada na fakultetima: šest žena je prijavilo njihova iskustva sa, kako se sumnja, serijskim silovateljem na univerzitetu Viskonsin; Univerzitet u Brighamu je promenio politiku o krivici žrtve što je učinilo da prijavljivanje silovanja pod uticajem alkohola ima za rezultat kršenje koda časti žrtve; i kampusi su promenili svoju politiku po pitanju konzumiranja alkohola u pokušaju da zaustave rastući problem koji se javlja na žurkama. Ovo su mali koraci ka napredku u onome što je postalo epidemija seksualnih napada na koledžima.

Svakako, ne znači ne i samo da znači da, ali, kao što smo do sada videli, pitanje pristanka i seksa bez saglasnosti je mnogo komplikovanije. Osim što je potrebno da se pojedinci smatraju odgovornim, moramo uzeti u obzir i kulturni obrazac po kome se nedostatak saglasnosti valorizuje a silovanje svodi na seks bez saglasnosti, i po kome se razgovor o seksulanom napadu smatra prihvatljivim od strane onih koji će voditi ovu zemlju – “dečaci su dečaci” i “priče iz svlačionice”. Potreba za opreznošću je sada još važnija.

Za NVO Atina, Nikoleta Bašić

Tekst u originalu možete čitati putem linka:

https://www.nytimes.com/2016/11/21/opinion/there-is-no-such-thing-as-non...