Tokom prošlog vikenda u Srbiji su dve žene ubijene od strane bliskih članova porodice, a novinske naslovnice i članci ponovo su puni senzacionalističkih fotografija i izjava. Privlačenje publike i profitiranje medija na ubistvima žena samo je poslednja karika u nizu koji dolazi pre toga.

Zloupotreba alkohola, istorijat vršenja nasilja, pretnje nasiljem i ubistvom, nasilno ponašanje u lokalnoj zajednici, učešće u ratovima, posedovanje oružja i pristup oružju, dve prijave za nasilje u porodici – nisu bile dovoljne da nadležne institucije procene rizik i spreče da M.I. (60 god) da ubije suprugu R.I. (62 god) i njihovog zajedničkog sina D.I. (24 god). U protokolu za postupanje policijskih službenika[1] među najčešćim rizicima po život žrtve u slučajevima nasilja u porodici navodi se upravo većina ovde navedenih faktora. Procena i upravljanje bezbednosnim rizicima od strane tužilaca/-teljki i predstavnika/-ca drugih relevantnih institucija predviđena je i Konvencijom Saveta Evrope protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici,[2] čija je i Srbija potpisnica. Očekivalo bi se da su profesionalci u nadležnim institucijama koji postupaju po prijavama nasilja upoznati sa faktorima koji predstavljaju najviše rizike za smrtni ishod nasilja.

Kako saznajemo iz medija, odgovor policije koja je reagovala po prijavama za nasilje u porodici u ovom slučaju, bio je oduzimanje oružja. Postupanje policije ne sme da se završi na oduzimanju oružja; obaveza je profesionalaca da procenjuju bezbednosne rizike od nasilja, da obaveste javnog tužioca i navedu sve rizike koje su utvrdili u skladu sa Posebnim protokolom o postupanju policije. Da li se i zašto sve završilo samo na „usmenom upozorenju“ nasilniku, ostaje nepoznanica. Nejasno je i zašto se ženama neprekidno upućuju pozivi da prijave nasilje, kada ni dve prijave nisu uticale na to da ishod bude drugačiji.

Prošla godina protekla je u nebrojenim sastancima sa ciljem da se pronađu, predlože i usvoje sistemska rešenja za sprečavanje i suzbijanje nasilja prema ženama. Predstavnici i predstavnice nadležnih ministarstava i drugih tela utrkivali su se u izjavama i rešenosti da se nasilju prema ženama stane na put. Polovinom godine, kada smo svedočili ubistvu žene u Žitištu, u kome je nasilnik ubio još četvoro a ranio još 20 ljudi (što je, podsećamo, već treći slučaj masovnog ubistva motivisanog mržnjom prema ženama u Srbiji u proteklih 5 godina), na konferenciji za medije od mandatara vlade mogli smo čuti da će „država žestoko napasti sva nasilja“, tačnije „obračunati se sa njima“. Obećavalo se naširoko i nadugačko, od izmena krivičnog zakonodavstva i njegovog usklađivanja sa Konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, preko izmene krivičnog dela silovanja, do predloga novog zakona o zaštiti od nasilja u porodici.

Konačno, usvojen je novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. U diskusiji koja je prethodila donošenju zakona, naišlo se na brojne otpore i nedoumice (pojedini delovi zakona i dalje su sporni – na primer „procedura za izdavanje hitnih mera zaštite koja je složenija od bilo koje procedure u evropskim državama koje ih imaju”, ali jedan od većih otpora izazvala je upravo ideja o kažnjavanju za nepostupanje ili neadekvatno postupanje profesionalaca i profesionalki u slučajevima nasilja prema ženama. I kao što profesionalci u nadležnim institucijama izbegavaju da kazne nasilnike, tako su isto izbegavali da za svoje propuste u radu budu odgovorni, to jest kažnjeni. Nekažnjivost je ono što duboko karakteriše institucije u Srbiji. Njihova (ne)spremnost da deluju u skladu sa zakonskim odredbama vidljiva je već iz činjenice da im se u proteklih 5 godina svaka treća ubijena žena prethodno obraćala tražeći zaštitu. Iako je odredba o kažnjavanju za nepostupanje ili neadekvatno postupanje u situacijama porodičnog nasilja ušla u zakon, ostaje da vidimo kako će se ona sprovoditi u praksi.

Pitanje o tome kako će se završiti priča o „(ne)kažnjivosti“ u Srbiji, samo je jedno od brojnih koja nam se u ovom trenutku nameću. Pitamo se: Koliko žena još treba da bude ubijeno da bi institucije u Srbiji počele da primenjuju ono što im zakon nalaže? Koliko još puta treba da pročitamo isti scenario? Isčekujući jun, kada će Zakon o sprečavanju nasilja u porodici početi da se primenjuje, možemo samo da se pitamo hoće li „sistemska“ rešenja ostati mrtvo slovo na papiru.

Vedrana Lacmanović, Mreža Žene protiv nasilja www.zeneprotivnasilja.net (26 ženskih organizacija koje pružaju usluge ženama koje su preživele muško nasilje u Srbiji; organizacija za koordinaciju Mrežom: Autonomni ženski centar)

Peščanik.net, 01.02.2017.