Trgovina ljudima u Srbiji – zablude, izazovi i napredak

U Srbiji je tokom 2018. godine identifikovano 76 žrtava trgovine ljudima – od toga čak 34 žrtve trgovine u svrhu seksualne eksploatacije i 18 u svrhu prinudnog rada – pokazuje, između ostalog, izveštaj američkog Stejt departmenta o trgovini ljudima za 2019. godinu.

Problemom trgovine ljudima u Srbiji trenutno se bave kako nadležni državni organi, tako i organizacije civilnog društva koje su u protekle dve decenije izuzetno aktivne u ovom polju. Prvu sveobuhvatnu strategiju Vlada Srbije usvojila je 2006. godine, a drugu 2017 – trenutno je u procesu sprovođenja Strategija prevencije i suzbijanja trgovine ljudima, posebno ženama i decom i zaštite žrtava 2017-2022.

Kako u ovoj oblasti postoji saradnja državnih institucija i civilnog društva, dve organizacije uključene su u praćenje i ocenjivanje sprovođenja Strategije – Udruženje građana za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika nasilja nad ženama “ATINA” i “ASTRA – akcija protiv trgovine ljudima”. Da li je ova saradnja dovoljno razvijena za rešavanje kompleksnih problema trgovine ljudima? Šta bi moglo da se radi drugačije?

O najvećim zabludama, izazovima i napretku u borbi protiv trgovine ljudima razgovarali smo sa predstavnicima ovih organizacija – Hristinom Piskulidis (ASTRA) i Milanom Aleksićem (Atina).

Najveće zablude o trgovini ljudima u Srbiji

Hristina Piskulidis iz organizacije ASTRA u razgovoru za Talas navodi da je jedna od najvećih zabluda u vezi sa trgovinom ljudima – da se to događa nekom drugom. Iako, kako kaže, postoje ranjive grupe koje su izloženije riziku, podaci pokazuju da žrtve trgovine ljudima dolaze iz svih slojeva, nacionalnosti, roda/pola ili nivoa obrazovanja.

Zajednička karakteristika, dodaje, jeste prethodno iskustvo nasilja: “Kod osoba za koje nam je ovaj podatak poznat, njih čak 75,48% bilo je ranije, pre iskustva trgovine ljudima, izloženo nekom obliku nasilja (najčešće porodičnom)“, objašnjava Piskulidis.

Kao drugu veliku zabludu ona navodi predstavu o profilu trgovaca – uprkos pretpostavkama da se radi o ’očiglednim’ kriminalcima koje lako prepoznajemo, u realnosti počinitelji trgovine ljudima mogu biti i naši poznanici, poslodavci ili čak bliski ljudi – rođaci ili partneri, budući da je često reč o osobama u koje potencijalne žrtve imaju poverenja.

Piskulidis je objasnila i šta sve spada u trgovinu ljudima, budući da je i to nepoznanica široj populaciji. Trgovina ljudima obuhvata sledeće: seksualna eksploatacija i prinudna prostitucija, prinudni rad / radna eksploatacija, prinudno prosjačenje, prinuda na vršenje krivičnih dela, trgovina organima (prinudno uzimanje organa radi njihove prodaje), prinudni rad u kući, prinudni brakovi.

Konačno, ističe naša sagovornica, trgovina ljudima je, kao vid organizovanog kriminala, zapravo i rodno pitanje – kako kaže, oko 80% počinilaca čine muškarci, dok je u slučaju žrtava proporcija obrnuta: oko 80% žrtava čine žene i devojčice.

Čak 75,48% bilo je ranije, pre iskustva trgovine ljudima, izloženo nekom obliku nasilja (najčešće porodičnom)

Milan Aleksić iz organizacije Atina navodi da zbog zabluda zapravo i dolazi do trgovine ljudima:

„S tim u vezi možemo reći da je velika zabluda i to neko opšte uverenje kako su žrtve trgovine ljudima same krive što su postale žrtve. Žrtve nisu krive i ne mogu biti krive za siromaštvo, nemaštinu u kojoj su se našle, za nasilje kojem su bile izložene, za to što nisu imale kome da se obrate za pomoć“, ističe Aleksić.

Kako kaže, rizici od trgovine ljudima su različiti i ti rizici se menjanju. „Zabluda je uverenje kako ’meni ne može ništa da se desi, jer eto nisam učinio ništa loše, nisam ništa skrivio’… Videli smo u izbegličkoj krizi, kad su se selile čitave zajednice, koliko su svi ti ljudi bili u opasnosti od različitih zloupotreba, od nasilja i eksploatacije, vidimo koliko su u riziku oni koji odlaze ’na crno’ da rade u inostranstvo, da budu radno eksploatisani, i tako dalje“, objašnjava naš sagovornik.

Piskulidis: Žrtve trgovine ljudima tokom sudskog postupka bar 7 puta iznova prolaze kroz traumatična iskustva

Iako formalno postoji saradnja državnih institucija i civilnog društva, utisak je da su OCD u nekim aspektima još uvek zanemarene, uprkos velikom doprinosu borbi protiv trgovine ljudima.

Naša sagovornica Hristina Piskulidis ističe da dolazi do prekida ili smanjivanja kontakta sa ASTRA Timom za podršku žrtvama onog trenutka kada se u proces uključi Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima – Centar je, inače, osnovala Vlada Srbije 2012. godine.

„Praksa pokazuje da, u nastojanjima da izgradi svoju poziciju, Centar gubi, zanemaruje ili ignoriše resurse koji već postoje u Srbiji, između ostalog i među organizacijama civilnog društva. Samim tim, žrtve bivaju uskraćene za usluge i podršku koja im prema svim standardima pripada“, objašnjava ona i dodaje da sam Centar u godišnjim izveštajima navodi da njegovi kapaciteti nisu dovoljni za adekvatno odgovaranje na sve postojeće potrebe.

„S druge strane, ASTRA redovno biva pozivana i učestvuje u kreiranju i donošenju skoro svih relevantnih propisa i dokumenata vezanih za problem trgovine ljudima, tako da je primetan konstantan napredak u oblasti regulacije zakonodavnog okvira“, dodaje Piskulidis.

Kao još jedan problematičan aspekt, ona navodi podatak da, tokom sudskog postupka, žrtva trgovine ljudima u Srbiji ponovi svoj iskaz u proseku sedam puta pred raznim instancama, te „bar sedam puta detaljno prolazi iznova kroz svako traumatično iskustvo koje joj se desilo“.

Dok na papiru izgleda kao da se država posvećeno bavi problemom trgovine ljudima, utisak je da neki koraci dolaze kasno, ali i kao posledica pritiska međunarodne zajednice. Tako naš sagovornik, Milan Aleksić, ocenjuje napore Vlade Srbije u ovoj oblasti:

„Institucionalni odgovor je zakasneo i u praksi se pokazuje kao nedovoljan za rešavanje osnovnih poteškoća sa kojima se suočavaju žrtve trgovine ljudima. Na usvajanje sadašnje Strategije čekalo se šest dugih godina, pa onda i Nacionalne kancelarije za koordinaciju aktivnosti u borbi protiv trgovine ljudima. Ako mene pitate, ovo je izgubljeno vreme koje se ne može nadoknaditi i problemi koji su se gurali pod tepih svakodnevno isplivavaju na videlo“, ističe Aleksić.

Kako kaže, njegov utisak je da Strategija nije doneta iz pobude da se nešto promeni, već usled izraženog pritiska međunarodne zajednice da takav krovni dokument postoji – dok je, dodaje, sam dokument kreiran bez analize odgovornosti za prethodne loše poteze. Međunarodni pritisak se u ovom smislu odnosi pre svega na otvaranje pregovora u okviru Poglavlja 24 sa EU – sloboda, pravda i bezbednost.

Dodatni problem, ističe Aleksić, jeste i nedostatak sredstava za sprovođenje Strategije – „valja podsetiti da za pripadajuća prava žrtava trgovine ljudima, za koja se Srbija obavezala da će ih obezbediti, potvrđivanjem Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, nema novca“, dodaje on.

Dok institucije i politička tela imaju ograničene domete delovanja, Aleksić navodi da je potrebno dodatno ojačati poziciju Nacionalnog koordinatora:

„Nacionalni koordinator, Mitar Đurašković, odlično poznaje ovu oblast i poseduje nemerljivo iskustvo u borbi protiv trgovine ljudima; međutim, njegov mandat bi trebalo da bude jasno i precizno određen, jer bi time i borba protiv trgovine ljudima postala još efektivnija“, naglasio je naš sagovornik i dodao da je jedan od problema i centralizacija moći u rukama nekoliko institucija, te da bi trebalo povećati učešće lokalnih zajednica u čitavom procesu.

Šta sve radi Vlada Srbije? Strategija, Nacionalni koordinator, akcioni planovi

Kada je reč o institucionalnom okviru u kojem se odvija bavljenje problemom trgovine ljudima, načelni dokument predstavlja nacionalna strategija.

Vlada Srbije usvojila je 2017. godine Strategiju prevencije i suzbijanja trgovine ljudima, posebno ženama i decom i zaštite žrtava za period 2017-2022. godine, a Strategija je praćena i Akcionim planovima.

Pored toga, 2017. godine formiran je i Savet za borbu protiv trgovine ljudima na čijem čelu je potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. Ostali članovi Saveta su Siniša Mali, ministar finansija, Mladen Šarčević, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Zoran Đorđević, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Zlatibor Lončar, ministar zdravlja i Nela Kuburović, ministarka pravde.

Dodatno, navodi se na sajtu Vladu Srbije, ’imenovan je nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima, formirana je posebna radna grupa koja će sprovoditi i pratiti zadatke predviđene Strategijom, kao i Kancelarija za koordinaciju aktivnosti u borbi protiv trgovine ljudima’. Na mesto v.d. rukovodioca Kancelarije postavljen je tada glavni policijski savetnik Mitar Đurašković koji je danas Nacionalni koordinator.

Kako navodi Vlada Srbije, proces institucionalizacije podrške žrtvama započeo je 2012. godine kada je formiran Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima.

Akcioni plan za 2019. i 2020 – koje su dobre, a koje loše mere?

Kako je trenutno u toku implementacija Akcionog plana za sprovođenje Strategije u 2019. i 2020. godini, naši sagovornici iz organizacija ASTRA i Atina osvrnuli su se na pozitivne i negativne aspekte planiranih aktivnosti.

Milan Aleksić (Atina) ističe da je generalni problem akcionih planova to što ne postoje sankcije za njihovo neispunjavanje, te, ukoliko se nešto ne ispuni, „to se samo prenese u naredni period bez ikakvih posledica po aktere koji su bili dužni da postupaju po određenim aktivnostima“.

S druge strane, dodaje, „dobro je da organizacije civilnog društva participiraju u radu Radne grupe za ovu oblast, i da zajedno sa državnim institucijama kreiraju neophodne odgovore. Međutim, organizacije civilnog društva još uvek ne zauzimaju adekvatno mesto u institucionalnom odgovoru na problem trgovine ljudima, jer još uvek postoji zazor prema civilnom društvu od strane državnih institucija.“

Ukoliko se nešto ne ispuni, „to se samo prenese u naredni period bez ikakvih posledica”

Hristina Piskulidis (ASTRA) kao pozitivan pomak novog Akcionog plana izdvaja to što se prvi put kao nosioci određenih aktivnosti navode organizacije civilnog društva.

S druge strane, dodaje, Akcioni plan predviđa primetno manji broj aktivnosti u odnosu na ranije verzije – kako je ASTRA istakla u poslednjem prEUgovor Alarm izveštaju, iz 4 mere je izbačeno ukupno 23 aktivnosti, od kojih se najveći broj odnosi na direktnu podršku žrtvama.

To smanjenje je, objašnjava, obrazloženo nedostatkom sredstava u budžetima nadležnih ministarstava, dok se većina usvojenih aktivnosti odnosi na treninge, indikatore i druge potrebne aktivnosti.

Piskulidis ističe i to da se neke aktivnosti za koje su postojala donirana sredstva, a koje su zaista potrebne – nisu našle u Akcionom planu (analiza usluga, nacionalni izvestilac za trgovinu ljudima, Child Alert (Amber Alert)).

U 2019. govodimo o stvarima koje bi trebalo da su davno iskorenjene

Pored svih napora, rešavanje brojnih problema borbe protiv trgovine ljudima u Srbiji ostaje prepuno izazova.

Neki od njih, može se zaključiti, proističu iz nedovoljne saradnje sa civilnim društvom i lokalnim zajednicama, kao i manjkom sredstava. Drugi, rečima našeg sagovornika iz organizacije Atina, odnose se na prepoznavanje žrtava, poteškoće menjanja sistema koji ’teško prihvata nove aktere’, kao i poseban problem identifikovanja punoletnih žrtava trgovine ljudima.

„Umesto da je žrtva i njena potreba u središtu sistema zaštite i podrške, to su zapravo često institucije, potreba da se ispoštuju određene procedure i slično. Sve ovo za rezultat ima mali broj zvanično identifikovanih žrtava, koji je ove godine najmanji u odnosu na nekoliko prethodnih godina“, objašnjava Aleksić. Kako kaže, dodatni problem jeste sprovođenje pravosudnih postupaka i nedostatak sredstava da se žrtvama isplati kompenzacija, kao i „curenje osetljivih informacija“ o žrtvama koji često završavaju u tabloidima, što dodatno ugrožava bezbednost žrtava.

„Mi živimo u 2019. godini, a govorimo o stvarima koje bi trebalo da su davno iskorenjene, govorimo o ekstremnom siromaštvu, govorimo o stalnom rastu nasilja, uprkos svim normativnim i institucionalnim rešenjima, govorimo o sve većem međusobnom nerazumevanju“, navodi Aleksić i dodaje da su to zapravo najveći izazovi.

Autorka: Lana Avakumović

Tekst u originalu možete čitati putem linka: https://talas.rs/2019/11/22/trgovina-ljudima-u-srbiji/