Da li smo dozvolili nasilnicima da pobede i zašto je javnost sklona da sudi žrtvama?

Bilo bi bolje da se to nikada nije desilo, da ga nije optužila i da on to nije uradio, da se silovanje ne dešavaju i da nema žrtava. Da Milena Radulović i devojke nisu imale razloga da optuže Miroslava Aleksića, a Danijela Štajnfeld – Branislava Lečića. Jeste strašno i teško je prihvatiti, kad ne želimo da se te strašne stvari uopšte dešavaju. Ali desile su se i o njima se sada priča jer se dešavaju mnogim ženama, što je podstaklo srpski #MeeToo pokret koji bi, nažalost, mogao da ostane na pokušaju jer se ovde kultura osude nasilnika tek uspostavlja – praktično ne postoji.

Duboko podeljena javnost, deli se i u slučajevima seksualnog nasilja – ko veruje njoj, a ko njemu – čak navijački do preterivanja koja se čitaju u porukama za koje se zapitate šta je nekim ljudima da nemaju nimalo empatije, da makar ne šire mržnju ako nemaju šta pametnije da kažu. Makar dok ne odluči sud. Ne radi se ovde o tome ko je kome poverovao, već o tome da iako smo oduvek učeni da štitimo slabije, deo javnosti se obračunava sa žrtvama silovanja, a to je kao da udarate nekoga ko leži na podu. Sve one poruke i reakcije daju vetar u leđa nasilnicima da samo tako nastave i da imaju podršku. Ne samo na društvenim mrežama – te poruke ne bi trebalo ni čitati, već i kroz medije i izjave pojedinih javnih ličnosti.

“Nakon što sam otvorila dušu, osetila sam se oslobađajuće; mislila sam i da će javnost biti na mojoj strani”, rekla je Danijela Štajnfeld. “Ali to je izazvalo još veću nesigurnost i smešnu dehumanizaciju.”

Da li su nasilnici pobedili ako čujemo tolike poruke mržnje upućene ženama koje progore o seksualnom nasilju, i kako smo došli do toga da žrtve proživljavaju odmazdu i da im se ne veruje? Kako je čitav sistem postavljen tako da se preveliki teret stavlja na žrtve kada je reč o dokazivanju krivičnog dela, tako i ne iznenađuje previše što je javnost sklona tome da “sudi” žrtvama.

Može i da se kaže nešto o sudskoj praksi. Koliko su efikasni, koliko presuda u korist žrtve... jer se svi pozivaju na presumpciju nevinosti.

Krivični zakonik u Republici Srbiji, a i postupajuća praksa, su postavljeni tako da se više brinu o pravima osumljičenih i optuženih tokom čitavog postupka. Kada govorimo o pojmu žrtve, treba pojasniti da naše zakonodavstvo sporadično govori o žrtvama, međutim prvenstveno se govori o svedocima i svedokinjama oštećenim krivičnim delom. Ako posmatrate samo tu činjenicu, jasno je da je pogled sudske prakse na položaj žrtve isključivo kao izvora saznanja o izvršenom krivičnom delu, žrtva jednako izvor dokaza, rekla je za Nedeljnik Andrijana Radoičić Nedeljković iz Udruženja građana Atina.

Dok međunarodno zakonodavstvo uveliko već sedamdesetih godina počinje da govori o pravima i položaju žrtava, potrebama žrtava krivičnog dela, usmeravanju procesa tako da se prava žrtve ne povrede, domaća praksa je i dalje prepuna sekundarne viktimizacije, retraumatizacije žrtve, što se nedopustivo opravdava interesom postupka.
Tome u prilog govori niska primena statusa zaštićenih i posebno osetljivih svedoka, čak i u slučaju dodeljivanja ovog statusa on često predstavlja samo slovo na papiru, jer se ne poštuju odredbe ovog statusa (žrtva svedoči pred optuženima, sreće se sa njima umesto da izjavu daje putem video-audio sredstava komunikacije, itd).

Bez obzira što je u međunarodnom zakonodavstvu prepoznato i pravo žrtve na refleksiju, odnosno na period u kom ne mora da svedoči i razgovara sa organima pravosuđa, a koji ima za svrhu da joj obezbedi oporavak i potrebnu podršku, praksa je takva da se od žrtve očekuje da u prvoj fazi postupka bude responzivna na sve pozive pravosuđa, učestvuje u svim postupcima, podvrgava se svim veštačenjima i potrebama postupka.
Na kraju i ukoliko dođe do osuđujuće presude i krivično delo bude dokazano, postavlja se pitanje šta time žrtva dobija, osim toga što je počinilac proglašen krivim. Pravo na kompenzaciju je i dalje na nivou statističke greške kada govorimo o praksi i najčešće žrtve moraju same da pokreću i finansiraju ove postupke što dodatno demotiviše za uopšte pokretanje ovih procesa.

Da li su nasilnici pobedili (ne želim da verujem u to, ali ako se nastavi relativizacija i ovakav odnos javnosti...) i kako smo došli do toga da se žrtvi ne veruje? Ovde ću dodati da postoji snimak, da Danijela Štajnfeld unazad mesecima govori o tome, snimila je film, NYT je pisao o slučaju... pa se nameće pitanje šta bi tek bilo da nema snimak - da je “samo” reč?

Kako je čitav sistem postavljen tako da se prevelik teret stavlja na žrtve kada je reč o dokazivanju krivičnog dela, tako i ne iznenađuje previše što je i javnost sklona tome da “sudi” žrtvama. S jedne strane, to govori o ogromnoj toleranciji na nasilje koja se ogleda u relativizaciji, ali sa druge strane to govori i o tome da će sasvim sigurno doći i do ohrabrivanja nasilnika i porasta nasilja jer će im se na ovaj način otvoriti prostor za to.

Važno je napomenuti da nasilnici koriste zastrašivanje, manipulaciju i ucene kako bi uspostavili kontrolu nad žrtvama. Jedna od najčešćih strategija je i ubeđivanje žrtve da joj niko neće poverovati, da će ona biti kriva, da će je društvo osuditi, da je ona sama zaslužila to što joj se dogodilo, i da je to tražila. Poražavajuće je za nas kao društvo u celini kada ispunimo očekivanja nasilnika onda kada žrtva progovori.

Znam da to nije od juče da se žrtvama ne veruje, ali ovde je malo drugačije jer nije samo njena reč? Zašto?

Često se to dešava jer ne želimo da preispitujemo svoje lične heroje, ne prihvatamo da bi neko ko je moćan, ugledan, poznat mogao potajno da uradi stvari koje osuđujemo.

Još smo manje voljni da se bavimo time ako je optužen neko koga poznajemo ili volimo. Ako čovek ima prijatelje, obožavaoce i socijalni status, on takođe ima odbranu od silovanja i prećutni je zahtev da se javnost saoseća sa njim. S druge strane, to osobi i daje moć potrebnu da bi izvršio nasilje.

Ljudi ne veruju žrtvama seksualnog nasilja, jer je jednostavno lakše tako. Ali to ide i dublje od lenjosti ili odanosti. Rasprostranjena neverica žrtvama seksualnog nasilja ima složenu istoriju, ali relativno jednostavan uzrok: Društvo ne veruju ženama.

Jedna od najružnijih društvenih praksi, koja se ponavlja kroz istoriju, je sklonost društva da izneveri ženu onda kada smo joj je najpotrebnija podrška, poverenje i solidarnost.

A opet svi kažu (mene i sad to pitaju ljudi o Mileni Radulović) zašto je ćutala? Pa evo rekla je i šta se dogodi?

Žrtve ćute zato što one nisu samo žrtve jednog krivičnog dela. One su svesne konteksta u kom žive, one su svesne odnosa moći koje nasilnik ima u odnosu na njih, one su svesne da njegove pretnje o njenoj reputaciji, dostojanstvu, istinitosti toga što govori jesu vrlo realne. One su videle kako su slične žene prolazile kada su govorile o nasilju koje im se dogodilo. Žene znaju da će asocijacija na njih uvek biti najgore iskustvo koje im se dogodilo. Žene ne biraju da ćute, one samo ponekad nemaju nikog ko bi mogao da ih čuje i razume, tako da je ćutanje jedina opcija, ali ne i izbor.

Tekst u originalu možete čitati putem linka: https://www.nedeljnik.rs/da-li-smo-dozvolili-nasilnicima-da-pobede-i-zas...

Ceo tekst možete čitati ovde: