“Zabluda je da je reč isključivo o lakovernim ili neškolovanim devojkama, jer je praksa pokazala da se u ovo vrzino kolo često upliću i visoko obrazovane osobe.”

“Trgovina ljudima je jedna od najprofitabilnijih kriminalnih delatnosti na svetu, kojom se godišnje obrne po nekoliko stotina milijardi dolara. Kriminalci u ovoj oblasti su ispred policije i zakonodavstva u prednosti, ne jedan, već nekoliko koraka.”

“Ekonomska kriza i velika nezaposlenost je okidač za svaku vrstu kriminalne delatnost, a posebno za trgovinu ljudima.”

“Prevencija bi morala da bude neuporedivo agresivnija. Ne smemo da problem guramo pod tepih, jer je očigledno da poslednjih godina trgovina ljudima u našim krajevima uzima maha.”

Vlada Arsić, autor knjige „Izgubljene u magli“, koja se bavi problemom trgovine ljudima kroz priču o sudbinama tri devojke koje postaju žrtve modernog ropstva, u intervjuu za portal NVO Atina, upozorava da je ekonomska situacija u Srbiji doprinela da u lancu trgovine sve češće završavaju i nestaju devojke iz Srbije. Nije tajna da postoje prave ljudske pijace na kojima se trguje devojkama , a nakon „penzionisanja“, one postaju i žrtve trgovaca organima. Arsić, inače novinar i istraživač koji je do sada zabeležio na stotine reportaža o ljudima i njihovim sudbinama, ističe da su u najgorem položaju devojke iz unutrašnjosti, koje u gradove dolaze da bi studirale ili radile, i da su one najčešće i prve na meti trgovaca ljudima.

Šta je bio okidač i kako ste odlučili da knjigu posvetite problemu trgovine ljudima?
 

• Sa ovom vrstom kriminalne delatnosti suočio sam slučajno i ne tako davno. Radeći jedno istraživanje za Ilustrovanu politiku, počeo sam da prikupljam informacije, da zavirujem u sudske arhive i razgovaram sa ljudima koji se bave ovom problematikom. I tek tada sam, zapravo, shvatio koliko se u našoj javnosti malo ili nimalo zna o ovom savremenom ropstvu. Isto tako, zaključio sam da jedan novinski tekst i mnoštvo suvoparnih podataka u njemu, ni izbliza ne može da dočara sve ono što se zaista zbiva u tom mračnom svetu podzemlja. Tragične sudbine devojaka i sve ono što sam uspeo da saznam prikupljajući građu, toliko je potresno, poražavajuće i upozoravajuće, da sam jednostavno morao da svoja saznanja pretočim u knjigu i svoja iskustva podelim sa čitaocima.
   

Koje su po Vama najveće predrasude koja naša javnost ima o trgovini ljudima?
 

• Prva i najveća predrasuda je u tome što se često poistovećuje dobrovoljna i prinudna prostitucija. A razlika je ogromna. Žrtve trgovaca ljudi nisu prostitutke, nikada nisu ni želele to da budu, jednostavno su na to primorane. Zabluda je, takođe, da je reč isključivo o lakovernim ili neškolovanim devojkama, jer je praksa pokazala da se u ovo vrzino kolo često upliću i visoko obrazovane osobe. Ipak, najveća zabluda je u tome što verujemo da se to zaista dešava nekom drugom, odnosno da se nama ili nekom našem ne može nikada dogoditi. Nažalost, moja saznanja upućuju na to da praktično nema zaštićenih, odnosno da svako može da postane žrtva.
   

Do kakvih ste zaključaka došli o efikasnosti mehanizama koje Srbija ima za borbu protiv trgovine ljudima istražujući ovu oblast?
 

• Moram najpre da istaknem da je trgovina ljudima jedna od najprofitabilnijih kriminalnih delatnosti na svetu, kojm se godišnje obrne po nekoliko stotina milijardi dolara. Kriminalci u ovoj oblasti su ispred policije i zakonodavstva u prednosti, ne jedan, već nekoliko koraka. Reč je o savršenom mehanizmu u kojem je svaki korak do tančina isplaniran, od tipovanja i vrbovanja žrtve, pa sve do njenog prebacivanja do utvrđene destinacije i načina na koji se ona trajno drži u zarobljeništvu. Privučene oglasom za posao, devojke iz zemlje obično izlaze legalno, sa svojim dokumentima, a pakao i tortura počinje tek kada više ništa ne može da se promeni. Zanimljivo je da carinici i policija na graničnim prelazima ponekad i sami mogu da naslute o čemu je reč, ali su im ruke vezane, jer u tom trenutku krivično delo praktično ne postoji. A tražiti ih kasnije, kada više ne znate ni gde su se ni sa kim otišle, kada ne znate da li su postale žrtve trgovaca ljudi ili su svojevoljno negde otputovale, kada ne znate da li su žive ili mrtve, teže ih je naći, nego tražiti iglu u plastu sena.
   

Da li je bilo nečega što ste hteli, a niste iz nekog razloga mogli da stavite na papir?
 

• Pre bih rekao da nešto nisam hteo, a naposletku sam to morao. Želeo sam da biram reči, da izbegnem lascivne scene, da ublažim strahovitu brutalnost i seksualno zlostavljanje koje devojke preživljavaju, a koje kod čitaoca ostavlja gorak ukus. Želeo sam, a onda sam shvatio da bi ulepšavanje stvarnosti, zapravo, bio pucanj u prazno. Uostalom, ako već moramo da se suočimo sa užasom, ako se to zaista nekom i negde dešava, bolje je da to shvatimo i saznamo sa stranica ove knjige, nego kasnije, u nekoj suludoj stvarnosti.
   

Šta savetujete žrtvama koje su prošle priču sličnu opisanoj u vašem romanu?
 

• Moja knjiga, odnosno jedan njen segment ima srećan završetak, i to je, nažalost, i jedino mesto gde sam sebi, kao autoru, dozvolio da „friziram“ i ulepšavam stvarnost. Želeo sam da ostavim neku mogućnost da je izbavljenje moguće, da onima koji tragaju za svojim najmilijim ostavim barem neku nadu, ali priznajem da to nisam imao čime da potkrepim. Čak i one devojke koje se sticajem srećnih okolnosti uspele da se izbave, teško da će se ikada više vratiti normalnom životu. Vremenom će zalečiti fizičke povrede, ali psihičke traume će kod mnogih ostati večne.
   

Putujete po Srbiji i prezentuje čitaocima svoju knjigu. Kako publika reaguju na “Izgubljene u magli”?
 

• Reaguje sa mukom, nevericom i pitanjem da li je baš sve tako kao što je napisano. Nažalost, možda je i gore. Znate, kao pisac sam izuzetno ponosan kada mi kažu da ova knjiga nema taster za čitalačku pauzu, da se bukvalno čita u jednom dahu od korice do korice, ali i to da je reč o knjizi koju, zapravo, nikada i nisu želeli da pročitaju. S druge strane, ako ih ono što u njoj pročitaju navede da budu oprezniji, da ne veruju baš svemu što im se nudi ili priča, i da ne srljaju bezglavo kao „guske u magli“, onda će i sama knjiga ispuniti svoju svrhu.
   

Podaci kojima raspolaže Atina pokazuju da je ekonomska kriza i velika nezaposlenost doveli do povećanja broja potencijalnih žrtava trgovine u Srbiji. Kakvo je Vaše mišljenje u vezi sa tim?
 

• Kada nemate posao, nemate ni mogućnost izbora. Svaka ponuda za posao se prihvata bez rezervi, veruje se svemu, često se i svesno potiskuju oni signali koje instiktivno osećamo. Ekonomska kriza i velika nezaposlenost je svakako okidač za svaku vrstu kriminalne delatnost, a posebno za trgovinu ljudima.
   

Da je po Vašem mišljenju naše građanstvo informisano o problemu trgovine ljudima?
 

• Ne samo da nismo dovoljno informisani, već stičem utisak da i sami ponekad guramo „glavu u pesak“. Do pre nekoliko godina smo sretali ili čuli za priču o nekakvim Ruskinjama, Moldavkama i Rumunkama koje su za male pare zabavljale narod po sumnjivim lokalima, ali se ne sećam da se ikada neko javno zapitao ko su te devojke, šta ovde rade i na koji su način ovde stigle. Nažalost, ekonomska situacija u Srbiji je doprinela da je devojaka iz inostranstva sve manje, ali su zato u međuvremenu počele da nestaju naše devojke. O tome gde odlaze, čime se bave i kakvu torturu preživljavaju, obično nas zainteresuje tek kada se i sami suočimo sa nestankom bliske osobe. A tada je, po pravilu, odveć kasno.
   

Šta je za Vas bilo najveće otkriće do kojeg ste došli istražijući problem trafikinga?
 

• Mogao bih reći, više slutnja nego otkriće. Nije tajna da devojke međusobno prodaju, da postoje prave ljudske pijace i da se rangiraju prema mladosti, lepoti i neiskustvu. Na osnovu toga se utvrđuje i njihova prodajna cena, ali i to da li će raditi sa visokom klijentelom u prestižnim hotelima, u raznoraznim prčvarnicama ili na ulici. Vremenom, pretpostavljam da svaka stiže i do samog dna, odnosno do najnižeg ranga. Ali, šta se dešava posle toga? Zašto se retko dešava da se neka od njih pojavi, ispriča svoju tragičnu sudbinu i upozori druge, potencijalne žrtve? Teško mi je i da zamislim, ali se odgovor sam po sebi nameće. Verujem da mnoge od njih, nakon „penzionisanja“, postaju i žrtve trgovaca organima.
   

Koja vrsta promene je potrebna da se desi da bi se iskorenila trgovina ljudima?
 

• Iako smo verovali da je ropstvo relikt daleke prošlosti, očigledno je da trgovina ljudima opstaje i u savremenom dobu. Sumnjam da će se brzo i lako iskoreniti, ali bi prevencija morala da bude neuporedivo agresivnija. Ne smemo da problem guramo pod tepih, jer je očigledno da poslednjih godina trgovina ljudima u našim krajevima uzima maha. O tome se mora znatno više govoriti i pisati, a bilo bi poželjno što češće organizovati i tematske tribine. U najgorem položaju su devojke iz unutrašnjosti, one koje u gradove dolaze da bi studirale ili radile, a one su najčešće i prve na meti trgovaca ljudi. Nemaju mnogo poznanika, prijatelja i rodbine, njihov nestanak se teško i sporo uočava, najčešće tek daleko od onih koji bi im, eventualno, mogli pomoći.
   

Za NVO Atina Ana Mitić