Indija, u kojoj se žene na prevaru uvlače u različite oblike ropstva od pomoći u kući do prostitucije, je na četvrtom mestu Globalnog indeksa ropstva.
Fotografija: Manan Vatsyayana/AFP/Getty Images

Zajednica za borbu protiv trgovine ljudima ostaje nekritična prema Walk Free metodologiji, iako nepotpune informacije dovode do štetnih odluka.
 

An Galager

Tokom 20 godina, koliko radim u toj oblasti, borba protiv trgovine ljudima prešla je sa margine u mejnstrim. Novi zakoni su usvojeni; nove institucije osnovane; stotine miliona dolara potrošeno je na podršku krivičnog gonjenja, zaštitu žrtava, i prevenciju trgovine. Danas, trgovina ljudima predstavlja fokus velikog društvenog pokreta koji, prema publicitetu svojih samoproklamovanih lidera, ujedinjuje milione pojedinaca protiv pošasti “modernog ropstva”. 

Veliku promenu označilo je osnivanje filantropskih NVO. Walk Free, koji je osnovao australijski rudarski milijarder Endru Forest 2012. godine da “eliminiše ropstvo do kraja njegovog života”, je najistaknutiji primer.

Kako Ekonomist izveštava, Forest se konsultovao sa Bilom Gejtsom, finansijerom osnivanja, koji ga je savetovao da mora da pronađe način da kvantifikuje problem, jer “ako ne možeš nešto da izmeriš, onda to ne postoji”. To je direktno dovelo do globalnog indeksa ropstva (pdf), koji rangira države na osnovu rasprostranjenosti ropstva. Prvi indeks objavljen je 2013. godine, a drugi – koji meri ranjivost na ropstvo, vladine odgovore na ropstvo, kao i njegovu rasprostranjenost – u novembru 2014.

Jedna od velikih frustracija u oblasti borbe protiv trgovine ljudima je i odsustvo konkretnih podataka. Mi znamo da su milioni ljudi u svim delovima sveta zarobljeni u situacijama eksploatacije. Ali, ljudska eksploatacija ima mnogo različitih oblika, mahom se javlja među skrivenim populacijama, i izuzetno ju je teško otkriti, a kamoli kvantifikovati na bilo koji smislen način. To je problem za one koji rade na rešavanju takve eksploatacije, jer zalaganje za promene čini teškim, ako ne i nemogućim.

Ovo stvara gotovo neodoljivo iskušenje da se od nečega oronulog stvori nešto vredno: da se iskoristi moć statistike i brojki da se stvori iluzija konkretnosti, koja će maskirati neopipljivost onoga što brojimo.

Razumljivo je to što je Walk Free, novi igrač koji želi da ostavi svoj trag u visoko konkurentnom okruženju, podlegao tom iskušenju. Teže je oprostiti slabosti koje oštećuju suštinu indeksa i kompromituju njegove nalaze: misteriozna, nedosledno primenjivana metodologija, koja pliva na nepotvrđenim pretpostavkama i višestrukim, kritičnim greškama u činjenicama i logici. Čak je i osnovna jedinica mere “modernog ropstva” manjkava: definicija je samostvorena i, što je bizarno, menja se iz godine u godinu.

Metodologija koja se koristi (pdf) da se utvrdi rasprostranjenost ropstva ekstremno je gruba: istraživanja po principu slučajnog uzorka u sedam zemalja, i izvedeni podaci koji uključuju tri druge zemlje, dopunjeni postojećim podacima istraživanja koja se znatno razlikuju u kvalitetu iz još devet njih. 

Čak će i dobro obaveštenom čitaocu biti teško da razume kako su osetljivi uzorci podataka iz 19 zemalja (10 njih iz Walk Free podataka, i devet iz sekundarnih izvora) tako samouvereno ekstrapolirani širom ostalih 148 država. Podela ispitanih zemalja u šest “grupa” u svrhu ekstrapolacije dala je veoma čudne rezultate: Egipat je, na primer, klasifikovan kao država sa “visokim prihodima”, a Hong Kong zaostaje iza Kine po istom kriterijumu. 

U nekim tačkama, primena “protokola” ekstrapolacije na granici je apsurda. Na primer, tvrdi se da Tajland i Brunej imaju isti procenat porobljene populacije - tvrdnja smešna svakome ko ima čak i površno znanje o situaciji u ove dve zemlje. Neverovatno, ali broj robova u Južnoj Africi izračunat je na osnovu toga što je ova zemlja 70% kao zapadna Evropa (jer “istorijski gledano, Južna Afrika je kulturno slična zapadnim, demokratskim zemljama”) a 30% kao Afrika. Nakon napomene da postoji malo pouzdanih podataka o ropstvu u Kini, autori indeksa izjavili su da su zadovoljni što se Kina posmatra gotovo isto kao i druge istočno azijske zemlje poput Južne Koreje, Tajvana, i Japana.

Uprkos ovim, i mnogim drugim strahovitim manama, kritičko ispitivanje indeksa je čudnovato utišano. Postavlja se pitanje da li je lavina statističkog i kvantitativnog istraživačkog žargona namerno korišćena kako bi stvorila zbunjujući i umirujući efekat.

Druga moguća objašnjenja za nedostatak kritičkog angažmana su još više zabrinjavajuća, jer se tiču prilično prljave realnosti moći i finansiranja. Walk Free rukovodstvo čini se da uživa u neometanom pristupu globalnoj eliti; obezbeđivanje blistavih potvrda vrednosti indeksa od Klintona do Blera, od Bona do Bransona. Za mejnstrim medije, i skoro sve ostale, ovo je bilo i više nego dovoljno. Osim marginalnih izuzetaka, pokrivenost indeksa je ujednačeno povladljiva i površna.

Tišina od strane zajednice za borbu protiv trgovine ljudima, i njen neuspeh da se kritički angažuje po pitanju indeksa, takođe je zabrinjavajuća i zahteva kontrolu. Walk Free je, zajedno sa svojim podružnicama, došao do ozbiljnog statusa uz zavodljiva obećanja o izdašnom finansiranju u vreme kada su prethodno darežljivi donatori vlade klonuli. Mnoge međunarodne organizacije, kao što je Međunarodna organizacija rada – sada partner (pdf) u Walk Free Globalnom Fondu Ropstva – i individualni stručnjaci na čvrstoj poziciji da kritički ocene indeks, efikasno su imenovani kooperaterima kroz partnerstva i savetodavne uloge.

Zašto je sve ovo toliko bitno? Najveći problem je to što siromašna informacija, koja se prezentuje kao činjenica, doprinosi donošenju loših odluka, i ponekad dovodi do izuzetno štetnih, nehotimičnih ishoda.

Još jedan ozbiljan razlog za zabrinutost je efekat koji organizacije kao što je Walk Free, i alati kao što je indeks, imaju na promenu našeg razumevanja i odgovora na ljudsku eksploataciju. Jednostavno rečeno, time što ne osporava, niti blago preispituje osnovne strukture koje produbljuju i nagrađuju eksploataciju, indeks otelotvoruje i učvršćuje utešno uverenje da se ropstvo svodi na loše pojedince koji rade loše stvari dobrim ljudima. U korenu ovog verovanja stoji nepokolebljiva vera u to da smo mi sposobni da eliminišemo ropstvo bez osnovnih promena u načinu na koji su naša društva i ekonomije organizovane; bez radikalne promene u distribuciji i sprovođenju političke i ekonomske moći, uključujući i globalnu ekonomiju čije održavanje rasta zavisi od eksploatacije rada siromašnih, i sistem globalnih migracija koji čvrsto utemeljuje ranjivost. Po rečima Pitera Bafeta, ovo nije daleko od “filantropskog kolonijalizma”, zalaganje i davanje koje “samo održava postojeću strukturu nejednakosti”.

Samo kratkovidi bi se usprotivili injekciji energije, posvećenosti i resursa u borbi protiv ropstva. Ukoliko se Walk Free pokaže sposobnim da proizvede pouzdane i primenjive podatke kroz doslednu primenu kvalitativne metodologije, onda će to biti vredan doprinos poboljšanju razumevanja o tome kako se, i zašto, eksploatacija događa. Ali, to se još uvek ne dešava. I, čak i dok smo kolektivno opsednuti brojkama i podacima, koristilo bi nam da razmotrimo koliko daleko smo spremni da idemo u napadu na strukture koje čuvaju i neguju svet izgrađen na solidnim temeljima ljudske eksploatacije. 

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:
http://www.theguardian.com/global-development/poverty-matters/2014/nov/28/global-slavery-index-walk-free-human-trafficking-anne-gallagher