Iluzija izbora: Ko (zaista) bira i ko plaća cenu?

Analiza o rodnoj nejednakosti, seksualnoj eksploataciji i pravnim izazovima u savremenom društvu

Ova publikacija nastala je u okviru projekta „Prevencija seksualne eskploatacije, trgovine ljudima i prostitucije u Srbiji”, koji Udruženje Atina sprovodi u saradnji sa Stalnom misijom Republike Francuske pri Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama u Beču.

Predgovor

Da je Vlada Srbije od 2019. godine do danas usvojila preporuke CEDAW komiteta, 897 žena i devojaka u prostituciji u Srbiji ne bi bilo kažnjeno zatvorom i novčanom kaznom”, zaključak je Udruženja Atina u podnesku izveštaja Specijalnom izvestiocu za nasilje nad ženama i devojčicama, upućenom Savetu za ljudska prava o prostituciji i nasilju nad ženama i devojčicama.

UN Komitet za eliminaciju diskriminacije žena UN CEDAW je u dva navrata (2019., pa ponovo 2021. godine) Republici Srbiji uputio preporuku u kojoj je tražio da se član 16. Zakona o javnom redu i miru stavi van snage kako bi se obezbedila dekriminalizacija žena eksploatisanih u prostituciji u Srbiji, kao i da država obezbedi izlazne programe i alternativne mogućnosti za ostvarivanje prihoda za žene koje žele da napuste prostituciju. Udruženje Atina je zajedno sa Poverenicom za zaštitu ravnopravnosti 2022. i 2024. godine podnelo zakonodavnu inicijativu u kojoj su predložene izmene ovog zakona kako bi se obezbedila dekriminalizacija žena u prostituciji. Međutim, nadležni državni organi do danas nisu odgovorili pozitivno na preporuke UN CEDAW komiteta. Ni posle šest godina od dobijanja ovih preporuka od strane UN-a Srbija nije učinila ništa da ih primeni i zaštiti žene u prostituciji, već ih je kažnjavala. Država je na ovaj način direktno učestvovala u pogoršanju položaja žena u prostituciji i dodatno povećala ugroženost ove ionako ranjive grupe žena u našem društvu. 

Iako zakon prekršajno kažnjava i žene u prostituciji i kupce usluga, primena kazni za prostituciju je dugo diskriminisala većinski žene, iako je u 2023. godini čak došlo i do promene; međutim, ta promena se smatra trenutnom i percipira se kao rezultat unutrašnje promene pristupa rada policije, a ne sistemske izmene zakona. Stoga se u javnosti stvorila ideja da prostitucija nije zlostavljanje žena, već upravo suprotno - izvor enormnih prihoda za ove žene,  zbog čega narativ prečesto odlazi u pravcu „elitne i turbo prostitucije”, čime se prenebregava ukupna slika o ovom problemu i donose pogrešni zaključci. S tim u vezi, rad na podizanju svesti javnosti, uključujući i stručnu, o štetnosti prostitucije, kao i na pružanju neophodne podrške žrtvama seksualne eksploatacije i prostitucije u Srbiji, uključujući i decu, ostaju izazovi za rešavanje. 

U brojnim presudama protiv žena u prostituciji navodi se da one traže da im sud umanji kaznu, da im se dozvoli da je plate u nekoliko rata ili da ih osude na zatvor pošto nemaju novca da plate kaznu. Ono što takođe posebno zabrinjava jeste smanjenje prosečne starosti žena u prostituciji u Srbiji, odnosno povećanje broja prostituisanih devojaka. Mnoge od ovih devojaka su identifikovane kao žrtve trgovine ljudima radi seksualne eksploatacije. O tome govore podaci Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima, koji ima mandat da i formalno identifikuje žrtve trgovine ljudima u Srbiji. U poslednjih nekoliko godina broj devojaka među žrtvama seksualne eksploatacije u Srbiji konstantno raste. Štaviše, u jednom od svojih godišnjih izveštaja ovaj centar je eksplicitno naveo da je seksualna eksploatacija u 87% slučajeva uključivala prisilnu prostituciju. Istovremeno, bitno je istaći da broj žrtava seksualne eksploatacije predstavlja značajan udeo u ukupnom broju identifikovanih žrtava trgovine ljudima u Srbiji i da često prelazi 50% od ukupnog broja na godišnjem nivou, što ukazuje na dubinu problema trgovine ljudima radi seksualne eksploatacije u Srbiji.

Žene koje su žrtve prisilne prostitucije i seksualne eksploatacije takođe imaju ograničen pristup pravdi i obeštećenju. Kako se i najveći broj slučajeva zasniva isključivo na izjavi žrtve, bez drugih dokaza, dodatni teret se stavlja na dobrovoljnost osobe, iako je ona možda i postojala na početku, ali je kasnije zbog različitih situacija (poput silovanja, iskorišćavanja teškog položaja, prebijanja, primoravanja na korišćenje opojnih supstanci) osoba koja je odlučila da iz takve situacije izađe onemogućena da to i učini. Pored svega navedenog nedostaje sveobuhvatan pristup zaštiti i podršci svim žrtvama i žrtvama seksualnog iskoršćavanja kako bi se zadovoljile njihove osnovne potrebe na odgovarajući i prilagođen način. U dugogodišnjoj praksi je uočena i prekvalifikacija dela trgovine ljudima na posredovanje u prostituciji, što pokazuju i izveštaji Ekspertske grupe Saveta Evrope GRETA i Stejt departmenta (TIP). Ova prekvalifikacija u lakše kažnjivo delo ne podrazumeva nužno oduzimanje nelegalno stečene imovine i druge radnje bitne za dostizanje pravde i ka žrtvama i ka društvu. Iako različiti akteri, uključujući i udruženja poput Atine koja poslednje dve decenije pruža podršku žrtvama trgovine ljudima, godinama na to ukazuju i traže da se ova praksa promeni, ovakvi slučajevi su zabeleženi u pravosuđu i 2024. godine. Samo jedan takav slučaj jeste slučaj osuđenog svodnika Mihajla Maksimovića, po zanimanju life coacha bez stalnog zaposlenja, gde je slučaj tokom sudskog postupka sa trgovine ljudima prekvalifikovan u delo posredovanje u prostituciji, uprkos tome što su u postupku identifikovane žrtve trgovine ljudima, koje su o hororima koje su proživele i svedočile na sudu. Na ovaj način se šalje zloslutna poruka da trgovina ljudima ostaje nekažnjena, pa čak i isplativa,a žene i dalje viktimizovane. Umesto da ih zaštite, institucije kroz prekvalifikaciju stvaraju preduslove da ih kazne za bavljenje prostitucijom, etiketirajući ih kao kriminalce, što ih kasnije sprečava da nađu posao i integrišu se u zajednicu. S druge strane svodnici, osuđeni za posredovanje u prostituciji, ohrabreni su da pišu, objavljuju i promovišu knjige o svojim kriminalnim aktivnostima, da se pojavljuju u medijima i da ih koriste za afirmaciju svoje svodničke aktivnosti kao nečeg pozitivnog i poželjnog, što se svakodnevno dešava u Srbiji na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Iako je oglašavanje prostitucije zabranjeno, državni organi na ovakve događaje ne reaguju, a svodnici ostaju zaštićeni, (iako za njih u društvu nema mesta) na koji god način prostitucija bila regulisana.

 Preporuke za prevenciju prostitucije i obezbeđivanje podrške ženama u prostituciji uključuju kreiranje sveobuhvatne nacionalne politike zaštite i podrške ženama u prostituciji, dekriminalizaciju žena kroz izmene zakona, kao i prepoznavanje žena prisiljenih na prostituciju kao žrtava seksualne eksploatacije. Takođe, potrebno je suzbiti praksu prekvalifikacije krivičnog dela trgovine ljudima u lakše prekršaje, izbrisati iz registra žene koje su kažnjene zbog prostitucije, razviti izlazne strategije i ekonomske programe, te regulisati prostituciju u digitalnom prostoru. Udruženje Atina, uz svoje višedecenijsko iskustvo u borbi protiv trgovine ljudima, apeluje na unapređenje usluga za žrtve seksualne eksploatacije s obzirom na patnju i zlostavljanje koje trpe. Takođe, važno je senzibilisati medije i javnost o tome da prostitucija može predstavljati ozbiljno kršenje ljudskih prava, uključujući pravo na život, integritet, slobodu i dostojanstvo, kao i zabraniti oglašavanje prostitucije i kazniti medije ili druge aktere koji omogućavaju njeno oglašavanje.

Udruženje Atina se zahvaljuje svima koji su doprineli izradi ove publikacije i iskreno se nada da će čitaoci analize „Iluzija izbora: Ko (zaista) bira i ko plaća cenu?”, pronaći odgovore na mnoga važna pitanja koja se tiču rodne nejednakosti, seksualne eksploatacije i pravnih izazova u savremenom društvu, te da će doprineti boljem razumevanju problema prostitucije i zaštite žena u ovoj oblasti.

Jelena Hrnjak, menadžerka programa za zaštitu žrtava trgovine ljudima u Udruženju Atina, u Beogradu, 2025. godine

Analizu možete naći na linku: Iluzija izbora: Ko (zaista) bira i ko plaća cenu? | atina