Fotografija: Jens Meyer/AP
Odavno je došlo vreme da rasvetlimo ono što preveliki broj dece preživljava.
 

Rebeka Karol

Nikada se nisam osećala kao žrtva, ali dugo nakon što sam odrasla, svako seksualno iskustvo vraćalo me je u tu zimsku noć koju nisam razumela 

Postoji razlog iz kog sam, kada žena šapuće svoju priču o seksualnom zlostavljanju, kada piše o tome, kada tvituje o tome, ili nosi dušek na svojim leđima, zove policiju ili kriznu liniju za silovanje, ja spremna da joj poverujem.

Razlog je taj što se isto dogodilo i meni. A, vi niste znali za to jer vam nisam rekla. Nisam rekla nikome.

Ujak “Dag” bio je stari prijatelj mojih roditelja; često je posećivao našu porodicu, i povremeno sa nama provodio praznike. Jedne večeri, kada sam imala šest godina, ponudio se da čuva mene i moju stariju sestru u svojoj kući.

Pre spavanja, ujka Dag nam je obema ispričao priču za laku noć, o vukodlaku koji je zavijao na mesec, u vreme ledene zime, na vrhu snežnog brda, baš kao što je brdo koje se vidi sa prozora iznad sudopere u ujka Dagovoj kuhinji. Umeo je savršeno da oponaša glasove različitih likova, i zbog toga je bio harizmatičan i dopadljiv deci. Vukodlak bi zavijao, pričao je on, njegova žeđ za dečjom krvlju bila je neumitna, sve dok jedne noći nije uleteo kroz prozor kuće pokušavajući da uhvati devojčicu koja je bila unutra. Polomljeno staklo probilo mu je grlo, i zatim je umro, glava mu je visila preko simsa, a krv kapala niz zid na pod.

Posle toga, moja sestra je otišla u krevet, a ja sam sedela u njegovoj maloj, slabo osvetljenoj kuhinji, na njegovom krilu, dok mi je mazio kosu, a zatim uho i vrat, i stezao me čvrsto i nežno istovremeno. Sećam se da sam netremice gledala kroz prozor njegove kuhinje, u tamnu, snežnu noć, kroz okno hladnog stakla, dok je mesec svojom svetlošću stvarao senke, osluškujući zavijanje vukodlaka, i pokušavala sam da ne obraćam pažnju na ono što se zapravo dešavalo.

A, dešavalo se to da me je on ljubio, šaputao mi na uho stvari koje nisam razumela, i trljao moje šestogodišnje butine, tik do ruba gaćica, dok sam sedela na njegovom krilu.

Nakon toga, počeo je da me naziva svojom “ženicom”, i poruke upućene meni potpisivao sa “Volim te, tvoj mužić”. Nikada se nije ponovilo fizičko iskustvo poput tog u njegovoj kući, ali kada je dolazio kod nas u posete, tražio bi da budemo nasamo dok sam vežbala balet, i čežnjivo me gledao dok sam bila u trikou i helankama; vrebao je prilike da me dodirne - moju ruku, moje rame, donji deo leđa. Nakon nekoliko godina, kada sam počela da shvatam koliko je njegovo ponašanje neprimereno, odbila sam da imam išta sa njim.

Nikada nisam ništa rekla svojim roditeljima. Jedini način na koji sam potvrdila da je on učinio nešto loše je bio precrtavanje reči “Volim te, tvoj mužić” na dnu pesme koju je napisao u mom leksikonu, kada sam imala osam ili devet godina. Pesma je glasila: “Lale u bašti, lale u parku/Ali najbolje mesto za lale je kada su lale u mraku”.

Ujka Dag me nije fizički povredio, ali položio je osnovu za ono ko i šta ću postati sa muškarcima tokom moje adolescencije i odraslog doba - ruševina mažene devojčice, koja gleda kroz mračni prozor, kad god je muškarac na meni. Njegova ruka odrasle osobe koja se penje po mojoj šestogodišnjoj butini učinila je da mi deluje prirodno kada su se znatno stariji muškarci interesovali za mene, ili mi se udvarali dok sam bila tinejdžerka. Kao što mi je bilo potpuno normalno da pokušam da zavedem 35-ogodišnjaka, kada sam imala 15 godina.

Nikada se nisam osećala kao žrtva - desi se i dalje da ponekad tvrdim da nisam bila dovoljno viktimizirana da prisvojim tu etiketu, već umesto toga sebe nazivam proizvodom preranog seksualnog iskustva. Ali, godinama, svaki put kada bi me muškarac dodirnuo - naročito ukoliko je bio stariji, čak i ako sam ja njega zavela, i rekla i sebi i njemu da je to u redu - uhvatila bih sebe kako gledam kroz nepostojeći mračni prozor, i čekam da se to završi. Veze su dolazile i odlazile, ali nikada nisu trajale, i mislila sam da nemam ništa da kažem, i da nemam kome da kažem.

Na kraju sam rekla nekome: nakon otprilike osam meseci zabavljanja sa svojim sadašnjim mužem, koji je bio radoznao i emocionalno ulagao u “nas”, na način na koji to nikada ranije nisam doživela, ponosno sam sebe nazvala promiskuitetnom. Pogledao me je, saosećajno i zbunjeno, i rekao: “Zaista?”. Priznala sam: “Ne promiskuitetna na način na koji bi ti to pomislio”. A, zatim sam mu rekla istinu.

Potom sam rekla još nekome. I još nekome nakon toga. Odabrala sam da sama ispričam svoju priču, umesto da dozvolim da ona koju je Dag ispričao nastavi da postoji u mom umu.

Dag se, poput većine nasilnika, oslanjao na to da ja neću ništa reći. Svi se oni oslanjaju na to da mi nećemo progovoriti - kako bi sačuvali svoju reputaciju, izbegli posledice, i nastavili sa zlostavljanjem. Onaj deo nas koji odluči da progovori, koji se oslobodi sramote koju znamo da treba da osećamo, je u takvoj manjini da omogućava vama ostalima da ne poverujete ni onima koji su ispričali svoju priču, ni u postojanje onih koji još uvek nisu u stanju da progovore. Teško vam je da zamislite da se nalazite u grupi od pet žena, i da znate da jejedna bila seksualno zlostavljana. Teško mi je da poverujem da može da se desi da nas ne čuju - da se za naša iskustva ne sazna - bez posledica.

Ali, sve to je razlog iz kog je važno da žene, žrtve zlostavljanja, ispričaju svoje priče: jer, što je više nas koje govorimo, sve se više urušava sposobnost da nas ignorišu, ili da biraju da nam ne poveruju. Ja verujem - i verujem da i vi možete da izaberete da poverujete.

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:
http://www.theguardian.com/commentisfree/2015/jan/29/child-sexual-trauma-telling-the-truth