Siguran smeštaj – a naročito specijalizovane sigurne kuće za žene – predstavljaju ključni vid podrške žrtvama nasilja u porodici. Međutim, kreiranje sigurnih kuća u skladu sa standardima Istanbulske konvencije i integrisanje najboljih praksi iz višedecenijskog iskustva može izgledati kao izazov. Uostalom, kako tačno možemo stvoriti kvalitetnu uslugu sigurne kuće za žene žrtve nasilja?

Principi zasnovani na osnaživanju i ljudskim pravima

Prema Savetu Evrope, postoji šest ključnih principa koji bi trebalo da budu osnova za osnažujući pristup zasnovan na ljudskim pravima:

• Poštovanje i dostojanstvo
• Rodna osetljivost
• Nediskriminacija i inkluzivnost
• Podrška usmerena na žrtve i ljudska prava
• Pravo žrtava na samoopredeljenje
• Poverljivost i zaštita podataka

Ovi principi mogu poslužiti za kreiranje pristupa koji poštuje žrtve, ne svaljuje krivicu na njih, i smatra rodno zasnovano nasilje strukturalnim problemom. Takođe prioritet se stavlja na pristup „žene pomažu ženama“, jer podstiče žene da samostalno vode život i da budu sposobne za samoopredeljenje.

Štaviše, podrška ne bi trebalo da diskriminiše žrtve na osnovu „pola, roda, rase, boje kože, jezika, vere, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili socijalnog porekla, povezanosti sa nacionalnom manjinom, imovine, rođenja, seksualne orijentacije, rodnog identiteta, starosti, zdravstvenog stanja, invaliditeta, bračnog statusa, statusa migranta ili izbeglice, ili drugog statusa”. Takođe treba uzeti u obzir da su mnoge žrtve izložene višestrukoj diskriminaciji, te bi u tim slučajevima specijalizovana podrška bila idealna. Ukratko, ovaj vid podrške bi trebalo da obuhvati sve kojima je potrebna, što ima implikacije čak i na infrastrukturu sigurnog smeštaja (npr. omogućavanje pristupa ženama sa invaliditetom).

Pored toga, sva podrška mora biti usmerena na žrtve uz poštovanje principa „ništa o žrtvama bez žrtava“. Institucionalne strukture ponekad mogu da budu opresivne i izazovu ponovnu viktimizaciju, te je veoma važno da sistemi podrške ne stvaraju iste nejednakosti moći koje dovode do rodno zasnovanog nasilja.

Sve odluke treba da budu na žrtvama – one imaju pravo na samoopredeljenje. Konkretno, to znači da na žrtve ne treba vršiti pritisak da napuste nasilnike ili da ih prijave.

Konačno, da bi se ostvario odnos poverenja sa žrtvom, važno je da sve usluge poštuju poverljivost i zaštitu podataka, iako su mogući izuzeci kada postoji neposredna opasnost po život žrtve.

Standardi za sigurne kuće za žene

Sve sigurne kuće za žene treba da poštuju barem sledeće standarde:

• Sva podrška treba da bude besplatna, s obzirom na ranjivu situaciju žrtava i činjenicu da svaki dodatni trošak može predstavljati finansijski teret.
• Trebalo bi da postoji neposredan pristup pomoći svakog dana, u svako doba dana (24/7). Osim toga, sigurne kuće bi trebalo da obezbede besplatan prevoz za žene i decu.
• Sigurne kuće treba da imaju dovoljan kapacitet tj. broj kreveta, tako da nijednu žrtvu ne odbiju zbog nedostatka prostora. Bar jedno mesto uvek treba da ostane slobodno.
• Žrtve treba da imaju mogućnost da se same upute u sigurne kuće, odnosno da samostalno traže podršku, kako ne bi morale da prolaze kroz birokratske procedure ili čekaju da ih druga institucija upućuje na smeštaj.
• Žrtve imaju pravo da ostanu u sigurnoj kući onoliko koliko im je potrebno, ali takođe mogu da odu svojom voljom ako to žele.
• Žrtve treba da imaju pristup integralnom oporavku od traume u svim oblastima podrške, stoga su osoblju sigurne kuće za žene potrebne specijalizovane obuke kako bi naučili o radu sa osobama koje su preživele traumu. Deca treba da imaju pristup sveobuhvatnoj podršci, jer su i oni žrtve nasilja u porodici. Trebalo bi da budu primljena u sigurne kuće za žene, bilo da su devojčice ili dečaci mlađi od 18 godina. U idealnom slučaju, sigurne kuće bi trebalo da imaju odvojene sobe za porodice sa sopstvenim kupatilom.
• Sve žene i njihova deca treba da imaju pristup podršci, uključujući i žene migrantkinje, izbeglice ili pripadnice etničkih manjina.
• Žrtve koje se bore sa problemima zavisnosti, ili poremećajima mentalnog zdravlja, treba da imaju pristup specijalizovanoj podršci..

Mere bezbednosti u sigurnim kućama za žene

Sve sigurne kuće za žene iznad svega daju prioritet bezbednosti i sigurnosti žrtava. Zbog toga bi trebalo da prate posebne mere, uključujući i:

• Tajnu adresu;
• Visoke bezbednosne standarde, sisteme povezane sa policijom, i obezbeđenje dostupno 24/7;
• Bezbednosne propise za žrtve, posetioce i osoblje;
• Obezbeđene prozore, i dnevnu sobu koja nije okrenuta ka ulici;
• Obavezne procene rizika i planiranje bezbednosti za žene i njihovu decu;
• Planove bezbednosti za osoblje i vanredne situacije, u saradnji sa policijom.

Bezbednost žrtve mora biti u osnovi rada sigurne kuće za žene, kako spolja tako i iznutra.

Standardi upravljanja

Uzimajući u obzir složenost obezbeđivanja kvalitetnog sigurnog smeštaja, standardi upravljanja su od najveće važnosti i trebalo bi da budu u skladu sa Istanbulskom konvencijom u svim aspektima:

• Svi objekti treba da obezbede dostojanstvene uslove za život, uključujući dovoljno kreveta za žene i njihovu decu, sobe i prostore kojima mogu pristupiti osobe sa invaliditetom, kupatila za svaku porodicu, dovoljan broj kuhinja i vešernica kako bi bile dostupne svima, prostorije za učenje opremljene kompjuterima, prostor za rekreaciju, sobe za savetovanje i prostorije za aktivnosti osoblja (npr. sala za sastanke). U sigurne kuće je smeštena zajednica žena i trebalo bi i da bude dizajnirana s tim na umu.
• Sve osobe smeštene u sigurne kuće takođe imaju prava i obaveze, kao što su poštovanje protokola za ulazak i izlazak iz sigurne kuće, poštovanje pravila poverljivosti, pristup jasno napisanim informacijama koje su lako razumljive. Upotreba mobilnih telefona može postati bezbednosni problem ako je neadekvatna (npr. može omogućiti nasilnicima uvid u lokaciju sigurne kuće), ali takođe predstavlja važan resurs za žrtve. Zbog toga, one treba da budu edukovane o tome kako da koriste pametne telefone i ne ugroze svoju bezbednost ili bezbednost drugih žena i dece u sigurnim kućama.
• Sve žrtve treba da imaju pismenu procenu potreba i akcioni plan, kako bi mogle da znaju koja su njihova prava i kako da ih ostvare.
• Trebalo bi da postoje dobre strukture upravljanja i odgovornosti, koje prate horizontalnu hijerarhiju i podstiču učešće osoba smeštenih u sigurne kuće u procesima donošenja odluka.
• Trebalo bi da se obezbedi dovoljno osoblja za pružanje svih dostupnih usluga. Prema Savetu Evrope, idealna kadrovska struktura za sigurne kuće za žene sa 25-35 mesta podrazumeva:
  • 5 stalno zaposlenih za usluge sigurne kuće dostupne 24/7
  • 2 stalno zaposlenih za savetovanje i pružanje podrške (ukupno 10-15 žena po zaposlenom)
  • 1-2 stalno zaposlene osobe za podršku deci u sigurnoj kući
  • 1 stalno zaposlenu osobu za potrebe administracije
  • 1 stalno zaposlenu osobu za menadžment, povezivanje i odnose s javnošću.

Celokupno osoblje treba da prođe specijalizovane obuke.

• Sigurne kuće za žene treba da budu nadgledane kako bi se osigurali ovi standardi kvaliteta i trebalo bi da postoji dosledno prikupljanje podataka, monitoring i evaluacija koja prati pristup usmeren na žrtve.

Element koji nedostaje – adekvatno finansiranje

Ovi standardi mogu poslužiti za stvaranje kvalitetnog sigurnog smeštaja, ali zavise od kritičnog elementa – adekvatnog finansiranja. Stambena struktura koja može da primi nekoliko porodica i izdržava najmanje 10 specijalizovanih članova osoblja košta.

Zbog toga Istanbulska konvencija obavezuje države da ulažu u borbu protiv nasilja nad ženama i, posebno, da finansiraju usluge podrške koje vode ženske organizacije koje mogu da ispune ove standarde podrške.

Ovaj članak nastao je u okviru projekta “Bolja podrška za žene i decu žrtve nasilja - unapređenje pristupačnosti i kapaciteta Sigurnih kuća u Srbiji” koji Udruženje građana Atina sprovodi u saradnji sa agencijom Ujedinjenih nacija UN WOMEN, a uz podršku Evropske unije u okviru EU-UN Women regionalnog programa za zaustavljanje nasilja nad ženama u državama Zapadnog Balkana i Turske pod nazivom "Implementiramo norme. Menjamo mišljenja", finansiranog od strane Evropske unije.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost Udruženja Atina, i ne prikazuje nužno stavove Evropske unije, UN Women, njihovog izvršnog odbora niti država članica Ujedinjenih nacija.