Spasenim migrantima pomažu da se iskrcaju sa broda italijanske mornarice po dolasku u Augustu, grad u okrugu Sirakuza.
Fotografija: Alberto Pizzoli/AFP/Getty Images

Da bi se zaustavilo gubljenje života na Mediteranu, političari moraju da razumeju šta je problem - ne trgovina ljudima, već krijumčarenje ljudi ogromnih razmera.

To je osnovna ideja: ukoliko želite da rešite problem, najbolje je ako razumete šta je taj problem zapravo.

Čini se da ovaj princip izmiče mnogim evropskim liderima suočenim sa užasnim pokoljem koji još uvek traje u blizini naše južne obale.

Tokom protekle sedmice, političari - među kojima su Tereza Mej, Ed Miliband, šef EU za spoljnu politiku Federika Mogerini, Ivet Kuper i Vilijam Hejg – su termine “trgovac ljudima” i “krijumčar” koristili kao sinonime, misleći na one osobe koje prevoze izbeglice preko Mediterana. Doista, Gardijan je u utorak izvestio da se kapetan broda koji je potonuo, i sa sobom odneo preko 800 života, tereti za trgovinu ljudima.

Nije puko cepidlačenje imati problem sa ovim. Trgovina ljudima i krijumčarenje imaju posebna značenja u zakonu, i često zahtevaju veoma različite pristupe. Oni koji se tek tako razbacuju ovim terminima trebalo bi ovo da znaju.

Postoje tri ključne razlike između krijumčarenja i trgovine ljudima.
 

Eksploatacija

Krijumčarima ljudi plaćaju da ih prevedu preko granice. Nakon što se granica pređe, transakcija između krijumčara i migranta se završava. Trgovina je znatno drugačiji zločin. Trgovina ljudima znači dovođenje osoba u situaciju eksploatacije, i profitiranje od njihove zloupotrebe u vidu prisilnog rada, ili prisilne prostitucije.
 

Pristanak

Migranti obično pristanu da budu krijumčareni. Žrtve trgovine obično ne pristanu, ili je njihov pristanak besmislen jer su prisiljeni.
 

Granice

Krijumčarenje se uvek dešava preko međunarodnih granica. Trgovina ljudima ne. Ljudima se može trgovati od Koventrija do Mančestera.

Iako krijumčareni migranti nekada postanu žrtve trgovine ljudima, prosto ne postoji dokaz iz kog bi se moglo zaključiti da je ono što se dešava na Mediteranu trgovina ljudima. Mi smo, zapravo, svedoci krijumčarenja ljudi ogromnih razmera.

Otkud zbunjenost među političarima u vezi sa ovim terminima? Svakako bi, nakon prošlogodišnje parlamentarne debate o zakonu o modernom ropstvu, britanskim političkim liderima trebalo da budu jasne razlike između njih?

Sumnjam da je nešto drugo u igri. Protekle godine, oni na vlasti ovde, i širom Evrope, nisu uradili ništa da se pripreme za prolećne migracije ranjivih ljudi iz severne Afrike, osim smanjenja resursa mornarice. Sada, kada smo svi zaprepašćeni brojnim životima izgubljenim na moru za manje od nedelju dana, političari moraju da smišljaju izgovore.

 Stapanje krijumčarenja i trgovine ljudima pogodno pomućuje probleme, i kupuje političarima ‘prostor za disanje’. U  pitanju je klasičan PR potez od strane onih koji su suočeni sa dokazima o svom saučešništvu u zloupotrebi ljudskih  prava - ili, u ovom slučaju, grozotom koju je bilo moguće sprečiti. Kada ste suočeni sa takvim užasom, lakše je  davati zvučne izjave, kojima se za smrt migranata okrivljuju zli trgovci ljudima, nego tražiti uzroke i identifikovati  odgovarajuće odgovore.

 Ono što vidimo širom severne Afrike i Bliskog istoka nisu mahinacije organizovanih grupa trgovaca ljudima, iako će,  bez sumnje, pojedinci iskoristiti haos kako bi porobili ljude. Svedoci smo talasa izbeglica, sličnog, mada manjeg  obima od onog koji je pogodio centralnu i istočnu Evropu na kraju Drugog svetskog rata.

Tada je kriza u izvesnoj meri ublažena usaglašenom međunarodnom reakcijom koja je obezbedila pomoć i sigurnu migraciju. Sedamdeset godina kasnije, evropski parcijalni pristup ovoj katastrofi je do sada bio patetičan, i stvorio tržište na kojem krijumčari ljudi prosperiraju.

Nakon ovonedeljnih događaja, jasno je da je hitno potrebno znatno uvećanje broja pomorskih operacija traganja i spasavanja. Ali, kao ni bilo koji drugi humanitarni odgovor, ni ovo nije rešenje za krizu. To je sredstvo za smanjenje broja onih koji umiru dok se rešenje ne nađe. Ono mora uključiti i ponovno promišljanje ideje o "tvrđavi Evropi" i, možda putem raspoređivanja mirovnih snaga UN-a, uspostavljanje sigurnih puteva migracije za izbeglice koje završe na obali severne Afrike.

Dok evropski lideri ne pokažu odvažnost ambicije u meri dovoljnoj da se problem reši, njihovi napori će biti beznadežni. Za početak, oni moraju da budu sigurni da se bave problemom sa kojim se zapravo suočavaju, a koji nije trgovina ljudima, što je pitanje koje oni, čini se, samo delimično razumeju.

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:
http://www.theguardian.com/global-development/2015/apr/22/
migrant-crisis-smuggling-trafficking-politicians-dont-seem-to-know