Fokusiranje na krivično gonjenje trgovaca znači da premalo resursa ostaje za pomoć onima koje su trgovci uhvatili u svoje mreže

Mere za suzbijanje trgovine ljudima ne uspevaju da pomognu onima koji su njome najviše pogođeni, iako vlade i privatni donatori ulažu više od 120 miliona dolara godišnje u programe usmerene ka krivičnom gonjenju trgovaca i jačanju pravosudnih sistema, upozorava koalicija nevladinih organizacija.

Inicijative za prekidanje operacija trgovaca ljudima mogu da “uopšte ne pomognu, ili čak naškode žrtvama trgovine ljudima, migrantima i ženama”, navodi se u izveštaju objavljenom u utorak od strane Globalne alijanse protiv trgovine ženama (GAATW), mreže od preko 100 nevladinih organizacija.

Izveštaj Put novca: Trošenje na borbu protiv trgovine ljudima navodi da nedostatak nadzora vlade čini uticaj ovih programa teškim za procenu. “Pojedinci [vlade, internacionalne organizacije, akteri civilnog društva] prosto odbijaju da aktuelne i kompletne informacije učine dostupnim.

To zadatak procene ‘vrednost za novac’ čini gotovo nemogućim.”

Teško da se išta od sume od 124 miliona dolara (76 miliona funti), koliko se svake godine prikupi za mere borbe protiv trgovine ljudima, dodeli žrtvama, kaže Bandana Patanaik, međunarodna koordinatorka GAATW-a. “Veoma mali deo novca zapravo dođe do žrtava trgovine ljudima, naročito u smislu direktnih uplata i pomoći za oporavak i ekonomsku i socijalnu inkluziju”, kaže ona.

Odluke o finansiranju programa za borbu protiv trgovine ljudima donose se “skoro bez ikakve konsultacije sa žrtvama trgovine ljudima”, prema rečima Majka Dotridža, bivšeg direktora Anti-Slavery International i urednika časopisa u kojem je izveštaj objavljen.

“To su ljudi kojima je potrebna barem ‘prva pomoć’, ako ne i kompletan paket koji bi im omogućio da stanu na sopstvene noge i žive samostalnim životom. U najboljem slučaju, dodeljuje im se ‘prva pomoć’, a u najgorem ih vraćaju tamo gde su bili pre nego što su migrirali, osim što sada verovatno imaju i dug koji moraju da otplate.”

“Vidim da u pojedinim zemljama postoji velika preokupacija prostitucijom, i osećanje da je opasno konsultovati svakoga ko se nalazio u situaciji prostitucije. Vidim to naročito snažno kao poruku određenih američkih donatora o onome što oni nazivaju programima borbe protiv trgovine ljudima.”

Trgovina ljudima je rasprostranjena u jugoistočnoj Aziji, istočnoj Evropi i subsaharskoj Africi. Moderno ropstvo je uobičajeno u sektorima kao što su izgradnja, proizvodnja, rudarstvo, šumarstvo, ribarstvo i rad u kućama.

U Nigeriji, jednom od najaktivnijih svetskih centara trgovine ljudima, kriminalne bande primoravaju decu iz ruralnih područja da rade kao posluga u bogatim domaćinstvima u velikim gradovima. Oni sarađuju i sa evropskim bandama, i prodaju žene u Evropu, gde one ostaju zarobljene u prisilnoj prostituciji.

Ali, studija koju je sprovela Viktorija Ijeoma Nvogu, članica upravnog odbora GAATW-a, pokazala je da je nigerijska vlada uplatila pomoć za samo 47 žrtava, od 777 njih koje su imale pravo na pomoć. Iznos pomoći žrtvama smanjen je sa 2.200 dolara po osobi u 2012. godini na 425 dolara prošle godine, kaže ona.

Nigerija se oslanja na donacije stranih donatora za finansiranje mera za borbu protiv trgovine ljudima, uprkos tome što je 2005. godine usvojen zakon za borbu protiv trgovine ljudima. “To nije preterano važan fokus stranim donatorima - ne postoji pravi napor za rešavanje pitanja trgovine.”

Stručnjaci su saglasni, u cilju nastojanja da se napori zaustavljanja trgovine ljudima učine održivim, fokus se mora staviti na reintegraciju žrtava trgovine ljudima, što je proces koji može biti dugotrajan i skup. Prema podacima Međunarodne Organizacije Rada (ILO), mreže trgovine ljudima zarade skoro 150 milijardi dolara godišnje kroz seksualnu i ekonomsku eksploataciju. Međutim, prema podacima iz izveštaja o trgovini ljudima američkog Stejt departmenta iz 2012. godine (TiP), samo 7.705 trgovaca ljudima je procesuirano.

Približno 21 milion ljudi zarobljen je u prinudnom radu, trgovini ljudima ili prostituciji, prema podacima Međunarodne Organizacije Rada. Ali, samo 46.570 žrtava je identifikovano širom sveta u TiP izveštaju iste godine.

Ropstvo je i dalje problem u Velikoj Britaniji, gde je prošle godine bilo 1.746 prijava o potencijalnim žrtvama trgovine ljudima, prema podacima nacionalnog mehanizma upućivanja. Albanija, Nigerija, Vijetnam i Rumunija bile su najčešće zemlje porekla.

Velika Britanija je 10. juna objavila predlog zakona o modernom ropstvu, koji uključuje i odredbe kao što su kreiranje mesta komesara za borbu protiv ropstva i oštrije kazne za trgovce. Ovaj predlog zakona je kritikovan zbog toga što krivično gonjenje trgovaca ima prioritet u odnosu na pomoć žrtvama.

Dotridž je rekao: “Pravi odgovor leži u pomeranju fokusa, ili odgovornosti, [za mere borbe protiv trgovine ljudima] sa krivičnog pravosuđa na socijalne službe i druge koji su navikli na ideju da razgovaraju sa nekim da bi otkrili šta bi moglo da im pomogne i šta im je do tada bilo od pomoći.” 
 

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:
http://www.theguardian.com/global-development/2014/sep/23/failure-victims-struggle-human-traffickers