Eksploatisani radnici u evropskim klanicama

Fotografija: https://www.canva.com/

Fabrike mesa u Evropi razotkrivene su kao jedno od najvećih žarišta korona virusa. Istraživači, novinari i aktivisti veruju da je to povezano sa eksploatatorskim uslovima rada koje je pandemija dodatno pogoršala. Neuslovni smeštaj radnika i niske zarade u evropskim državama koje su najveći proizvođači mesa, poput Nemačke, najverovatnije su objašnjenje za ovu pojavu.

Užasni uslovi rada, života, i zaposlenja dovode do širenja virusa

Prema navodima Evropske federacije sindikata poljoprivrede, prehrane, ugostiteljstva i turizma (EFFAT), situacija u industriji prerade mesa u Evropi je alarmantno loša:

„Eksploatatorski uslovi rada, neadekvatan smeštaj, radni dan od 16 sati, niske plate, nezakoniti odbici od zarada, i nesigurnost zaposlenja samo su neke od nepravdi sa kojima se suočavaju radnici u mesnoj industriji. Ovaj sektor već dugo u velikoj meri zavisi od radnika migranata i stranaca – kako iz EU tako i iz drugih zemalja – koji često trpe loš tretman i zlostavljanja“.

Iz perspektive EFFAT-a, pandemija je skrenula pažnju šire javnosti na mnoge probleme koje oni godinama unazad ističu, i kršenje ljudskih prava pretvorila u zdravstvenu krizu:

„COVID-19 pandemija je pogoršala mnoge postojeće probleme, i tokom poslednjih nekoliko sedmica dovela do toga da brojni pogoni za preradu mesa postanu žarišta korona virusa. Bilo da su radnici zaposleni posredstvom eksploatatorskih podugovarača, kao radnici na zameni, ili da su prisiljeni da prihvate (lažni) status samozaposlenih, uslovi rada, stanovanja i zaposlenja za ogroman procenat njih jednostavno su neprihvatljivi. To je ujedno i uzrok i simptom eksploatacije, društvenog dampinga i nepravedne konkurencije širom Evrope.”

Bilo je nekoliko žarišta u državama kao što su Francuska, Španija, Irska i Holandija. Međutim, ono koje je privuklo najviše pažnje - i ispitivanja - dogodilo se u Nemačkoj, u najvećem pogonu za pakovanje mesa u državi. U fabrici smeštenoj u oblasti Gitersloh više od 2.000 ljudi zarazilo se korona virusom. Od tog broja, njih 1.500 su bili radnici fabrike.

Prema podacima EFFAT-a nekih 80% radnika u nemačkim fabrikama za preradu mesa su migranti iz Istočne Evrope.

Bivši radnik Tenis fabrike iz Rumunije podelio je svoje iskustvo iz nemačkih klanica sa Dojče veleom:

„Bilo je užasno hladno i vlažno, a transportne trake su se kretale prebrzo. Noću sam slušao kolege kako plaču od bolova; šake su im bile potpuno otečene. (...) Nekoliko smeštaja u kojima sam živeo bilo je čisto, ali bilo je i izuzetaka. Uvek je bilo previše nas zajedno; u jednom stanu je ponekad bilo i po 10, 12, pa čak i 14 osoba. Mesečna stanarina bila je 200 evra po osobi.“

Uzimajući u obzir da uslovi života nisu dozvoljavali socijalno distanciranje, da su radnici prisiljeni na prekovremeni rad i da, očigledno, smernice za zdravstvenu zaštitu nisu sprovođene u fabrikama, nije iznenađujuće što je došlo do masovnog prenošenja virusa.            

Moderno ropstvo u mesnoj industriji

Svedočenja i istraživanja fokusirana na pogone za pakovanje mesa kao epicentre modernog ropstva nisu novina. Međunarodna organizacija rada je još od 2005. godine upoznata sa slučajevima prisilnog rada u Nemačkoj. Uz povećanu mobilizaciju radne snage širom Evrope, i prakse podugovaranja u cilju nepoštovanja propisa, državljani EU iz zemalja sa nižim životnim standardom traže bolje prilike za zaradu, ali često završe u situaciji eksploatacije.

Međutim, mesna industrija u Evropi nije jedina koja je tokom pandemije razotkrivena kao predatorska. Slični skandali dogodili su se u Brazilu, Sjedinjenim Američkim Državama i Australiji. Svim ovim slučajevima zajednička je bila prevalencija migranata (sezonskih ili ne), nehigijenski i neadekvatni uslovi rada, i nemar rukovodstva fabrike u poštovanju smernica za očuvanje zdravlja.

Kako globalni lanci snabdevanja stvaraju sve veću potražnju za mesom, što dovodi i do sve većeg zagađenja, fabrikama je potrebno sve više radnika kako bi zadovoljile tu potražnju. Međutim, zarade su često toliko niske da državljani ovih zemalja biraju druga radna mesta - dok kompanije zapošljavaju radnike migrante umesto da ponude veće plate.

Ovi radnici često se angažuju preko agencija za zapošljavanje. Što je više posrednika između vlasnika fabrika i radnika, to su veće šanse za uskraćivanje adekvatnog radnog statusa, kao i radnih prava, što je objašnjeno u novinskom izveštaju na osnovu svedočenja radnika iz nemačke fabrike:

„Većinu sezonskih radnika angažuju podugovarači; radnike zapošljavaju spoljne kompanije, ne proizvođači mesa, koji stoga nisu direktno odgovorni za njih. I Aleksa je angažovao podugovarač koji je zadužen za jedan deo obrade mesa. On je, stoga, morao da prihvati uslove rada koje mu je podugovarač ponudio.

Većina radnika angažovanih na ovaj način plaćena je po učinku - što podrazumeva da zarađuju na osnovu količine procesuiranih proizvoda, a ne vremena provedenog u radu. Aleks kaže da je radne zadatke nemoguće ispuniti tokom redovnog osmočasovnog radnog dana. Po njegovim rečima, to je sistematična eksploatacija, u kojoj svaki oblik protesta rezultira otpuštanjem radnika. Nemački standardi rada se tu ne mogu naći.“

Budući da veliki procenat stranih radnika u zemljama EU čine sami državljani Evropske unije – poput Rumuna – oni nisu izloženi istom strahu od deportacije kao ostali radnici. Međutim, ovi radnici često nisu ni svesni svojih prava, i pristaju na užasne uslova rada za nešto veću platu.

Prilika za promenu?

Skandal u Nemačkoj dostigao je tolike razmere da su se i politički lideri mobilisali kako bi osigurali poštovanje propisa o radu u industriji prerade mesa. Evropska unija je takođe počela da ulaže u održiviji lanac snabdevanja hranom, kroz strategiju Od farme do viljuške koja je usklađena sa evropskim Zelenim sporazumom.

Proizvodnja i potrošnja mesa već dugo se povezuju sa radnom eksploatacijom, kršenjem prava autohtonog stanovništva, devastiranim ekosistemima i zagađenjem. Možda će pandemija korona virusa konačno prisiliti Evropu da dobro pogleda svoj lanac snabdevanja hranom i počne da uvodi promene.

Ako prepoznaš
da je neko žrtva trgovine ljudima,
VAŽNO JE
da ne ćutiš i ne zatvaraš oči!

Ova kampanja je deo projekta „Prevencija i borba protiv trgovine ljudima u Srbiji”, i sprovodi se u okviru zajedničkog programa Evropske unije i Saveta Evrope „Horizontal Facility za Zapadni Balkan i Tursku 2019-2022", koji sprovodi Savet Evrope. Stavovi izneti u ovom članku ne odražavaju nužno zvaničnu politiku Evropske unije niti Saveta Evrope.​