Pandemija je pokazala da život jedne žene žrtve nasilja po mnogo čemu podseća na permanentnu vanrednu situaciju zbog različitih faktora a problem će tek krenuti pošto se pandemija smiri,  rekla je Jelena Hrnjak programska menadžerka Udruženja građana Atina na Okruglom stolu “Uticaj Kovida 19 na socijalnu inkluziju osetljivih društvenih grupa”.

“Mnoge od njih su i pre krize izazvane koronom bile socijalno izolovane. Ove žene jako dobro poznaju taj osećaj distanciranosti od svih, nažalost i bez pandemije Kovida, naročito žene žrtve trgovine ljudima kojima je oduzimana sloboda kretanja i odlučivanja”, rekla je Hrnjak na panelu koji je organizovao program „Podrška Evropske unije socijalnom stanovanju i aktivnoj inkluziji” (EU SHAI), koji finansira Evropska unija, a sprovodi Kancelarija Ujedinjenih nacija za projektne usluge.

Istaknuti stručnjaci govorili su o uticajima i posledicama pandemije Kovida 19 na socijalnu inkluziju osetljivih grupa i populacije u riziku od siromaštva u Srbiji - žena žrtava nasilja, Roma, osoba sa invaliditetom i dece bez roditeljskog staranja. Posebno su bile naglašene posledice na zaposlenost, obrazovanje, pristup zdravstvenim uslugama i socijalnoj zaštiti.

Hrnjak je rekla da nasilje ne jenjava, da je “more žena u Srbiji koje trpe nasilje” i da to ne prestaje.

“Ratovi se vode, pa se okončaju, ali nasilje nad ženama ne prolazi. Nasilje nije prošlo ni u Kovidu. U Srbiji danas, iz onoga što je iskustvo OCD, nasilje samo menja oblike. Ova pandemija je ogolila položaj žene žrtve nasilja u našoj državi, društvu, izložila ju je dodatnim rizicima i izazovima i ostavila mnoge posledice po njeno socijalno uključivanje”, objasnila je Jelena Hrnjak.

Iako državna statistika kaže se broj prijava slučajeva nasilja nad ženama tokom Kovida smanjio, to uopšte ne znači da je nasilja bilo manje ili da ga nije bilo. Naprotiv, to znači da su žrtve bile manje sigurne da će podršku i dobiti, napomenula je Hrnjak.

Dodala je da ne možemo čekati da žrtva zatraži pomoć da bismo reagovali, da bismo uopšte priznali da problem postoji. Nažalost, kako je rekla, to je i dalje dominantna paradigma kada se radi o žrtvama svih vrsta nasilja - mi pitamo da li žrtve dobijaju pomoć i podršku ukoliko ih zatraže, umesto da se postavi pitanje da li se pomoć žrtvama jasno i u dovoljnoj meri nudi i da li podrška uopšte dopre do  njih.

“Zato je bitno, pogotovo danas,  da dostupnost i adekvatan kvalitet usluga za žene žrtve nasilja imate u svakom trenutku prilikom planiranja, kreiranja i implementacije aktivnosti, ali ne i manje bitno da uključite glas žena žrtava od samog početka, kao i iskustvo i glas autentičnih organizacija civilnog društva koji se ovim problemom bave godinama unazad”, objasnila je Jelena Hrnjak.

Žene koje su bile u procesu izlaza iz nasilnih i eksploatatorskih odnosa se sreću sa posebnim izazovima, za njih su planovi da zatraže pomoć  ili prijave nasilnika odloženi, neke od njih su govorile da će taj korak učiniti tek kada sve ovo prođe.

“Ovo iskustvo nam je potvrdilo ono što smo i ranije znale, a to je da žrtve moraju da se osećaju sigurno da bi oporavak mogao uopšte da počne. Stanje potpune neizvesnosti i stalne pripravnosti je za mnoge od njih odložio proces oporavka, objasnila je programska menadžerka NVO Atina.

Ona je rekla da je, pored ovih, Kovid pandemija ogolila i mnoge druge stvari a to je život na ivici siromaštva, život žena žrtava na marginama društva, a većina je tu ivicu prekoračila, tako da su postala upitna osnovna i minimalna sredstva za život.

“To je taj egzistencijalni pritisak, svojstven žrtvama trgovine ljudima, koji ih gura u potlačen položaj, da ih neko drugi iskoristi i nanese im nemerljivu štetu”, naglasila je.

Iskustvo govori da će problem tek krenuti nakon saniranja pandemije. Atina je uradila jednu procenu stanja i potreba nakon nekoliko meseci od izbijanja pandemije intervjuisanjem 36 žena žrtava trgovine ljudima i imaju neke od parametara.

“Žene koje su krenule samostalno da zarađuju, pronašle poslove i pre korone i koje su se oslonile na sopstvene kapacitete, ovom krizom su izgubile tu mogućnost. Velika većina je ostala bez posla (po poslednjoj statistici 78% njih) i bez vidljivih izgleda da po izlasku iz krize nađu novi posao. Velika većina javljala se žaleći se da su izgubile posao, a mnoge od njih su radile neprijavljene ili u nadnici, Samim tim čak ni pomoć države nije stigla do njih u smislu minimalne zarade, odnosno dela iste. A takođe, mnoge žrtve trgovine ljudima nisu ostvarile pravo na 100 eura pomoći, jer nisu imale lične karte”, iznela je zabrinjavajuće podatke Jelena Hrnjak.

Ona je podvukla da je važno da programi sadrže i dostojanstvene poslovne prilike i dostojanstveni rad za žene žrtve nasilja jer dosadašnji napori nisu bili dovoljni.

“Moramo da obezbedimo preduslove da se žrtve nasilja i trgovine ljudima uključe na tržište rada. Bez ekonomske samostalnosti žene - ne može se stati na put nasilju; restriktivne ekonomske mere dovele su do većeg broja otkaza i neplaćenih odsustava, što je žene učinilo opet ekonomski ranjivijim, te podložnijim ekonomskom nasilju. Nakon svakog perioda krize, nekim ljudima treba više vremena da stanu na svoje noge, a žene žrtve su često u toj poziciji”, nagalsila je Hrnjak.

Problema je bilo i oko prihvata žena žrtava u skloništa, jer nisu postojal sobe za samoizolaciju, dok žene bez potvrde da su Kovid negativne nisu mogle biti primljene u programe podrške.

Programska menadžerka NVO Atina je dodala da mnoge žene koje žive u nasilju nemaju svoje lične telefone i računare preko kojih bi mogle da zatraže pomoć, ili im je onemogućeno da ih koriste van nadzora nasilnika u izolaciji.

Hrnjak je rekla da smo iz ove Kovid pandemije naučili da ljudska prava i ženska prava moraju iznova da se osvajaju, prava koja žrtvama trgovine ljudima pripadaju, ali im često nisu dostupna, da institucionalni odgovori sami nisu dovoljni, da bez organizacija civilnog društva (bez mobilizacije građanstva, privatnog sektora, volontera) nije moguće dati adekvatan odgovor (državne institucije u oblasti zaštite žrtava trgovine ljudima iznele su statistiku da su uspele da u Kovidu odgovore na samo 30% potreba žrtava trgovine ljudima, 70% odnosno većinu iznele su organizacije civilnog društva).

“Naučili smo da online usluge jesu nužne, ali ne i dovoljne i da ništa ne može da nadomesti direktni ljudski kontakt”, naglasila je Hrnjak.

Atina vodi i licenciranu uslugu stanovanja uz podršku, i dnevni centar namenjen ženama i devojčicama, žrtvama trgovine ljudima, pa su usluge morale da se organizuju i održe i u pandemiji, podsetila je Hrnjak. Pored toga Atina obezbeđuje podršku i smeštaj žena migrantkinja, žrtava rodno zasnovanog nasilja.

“Mi smo ostali sami, bez podrške. Država mora da počne da preuzima odgovornost i svoje obaveze prema svim ovim ženama, i to najpre finansijski ka programima podrške i licenciranim pružaocima usluga iz redova organizacija civilnog društva koje i u vreme najvećih kriza ne zatvaraju svoje aktivnosti i efikasno adaptiraju programe prema potrebama žena i devojčica  Bez izgradnje iskrenog partnerstva sa organizacijama civilnog društva, ne samo deklerativnog, mi kao društvo ne možemo da napravimo promenu”, zaključila je Jelena Hrnjak, programska menadžerka Atine.