Andrijana Radoičić Nedeljković: Ropstvo je ekstrem slobode tržišta

Autor: Nemanja Marinović

Fotografija: Jakov Simović

Za ropstvo ćemo čuti da je relikt prošlosti, ali ono nije još uvek u potpunosti nestalo. Možda se samo modifikovalo. Jedan od njegovih oblika danas je trgovina ljudima i eksploatacija. O tome kako ropstvo danas izgleda i kako odgovoriti na neke njegove pojavne oblike razgovaram sa stručnjakinjom iz NVO Atina Andrijanom Radoičić Nedeljković.

Šta je ono što se sve danas može nazvati ropstvom i da li je, recimo, prinudni rad u cilju kaznene politike ili rehabilitacije oblik ropstva?

Prinudni rad predstavlja svaki rad koji se zahteva od druge osobe pod pretnjom kazne, odnosno rad koji osoba ne obavlja dobrovoljno. Međunarodna organizacija rada, s druge strane u Konvenciji 29 iz 1930. godine pravi izuzetak od prethodne definicije kada je reč o poslovima iz obaveznih vojnih družnosti, civilnih građanskih obaveza, kao poslovima koji su posledica sudske presude, ali i u hitnim slučajevima i za manje komunalne usluge koje pripadnici zajednice obavljaju u neposrednom interesu zajednica. U vezi sa tim se postavlja pitanje kada je rad pod pretnjom kazne deo kaznene politike, a kada oblik rehabilitacije. Ono što čini razliku jeste mogućnost izbora, odnosno mogućnost da kazna koja je izrečena kroz obavezan rad, može biti zamenjena drugom kaznom.

Kakva je situacija u Srbiji?

U Republici Srbiji je u tek nedavno od strane Ustavnog suda proglašena neustavnom izmena Zakona o socijalnoj zaštiti načinjena Uredbom o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći (takozvana Vulinova uredba iz 2014 godine) zbog koje je najmanje deset hiljada građana i građanki, koji primaju novčanu socijalnu pomoć bilo prinuđeno da obavlja neplaćene poslove, kako ne bi izgubili i onako prenisku pomoć. Nažalost ova odluka Ustavnog suda propustila je da odgovori i spreči mogućnost uvođenja obaveznog neplaćenog rada za korisnike i korisnice materijalne pomoći. Bez obzira što je više puta ukazivano da je ovakav rad u suprotnosti sa gore pomenutom Konvencijom, kao  i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, Revidiranom evropskom socijalnom poveljom i Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Uzevši u obzir u kakvom društvu živimo, ne bih se iznenadila da vidim da se rešenje po kojem novčana socijalna pomoć „mora da se zaradi” nađe u novom Zakonu o socijalnoj zaštiti, čime bi se dodatno ugrozilo ionako do temelja poljuljano dostojanstvo, radna i ljudska prava značajnog dela stanovništva. Važno je napomenuti da se ne radi o stanovništvu koje „može, a neće” da radi, već o osobama koje su onemogućene da pronađu zaposlenje, koje se brinu o više članova porodice, majkama koje se samostalno brinu o deci…

Trgovinu ljudima često nazivaju „modernim ropstvom”. Koji su danas najčešči oblici trgovine ljudima u svetu, a koji su kod nas?

Ropstvo simbolizuje eksploatarsko drustvo, i ekstrem je slobode tržista gde je sve na prodaju i ljudsko telo i ljudski rad. Ropstvo je simbol neslobode i koristi se kako bi preveli šturi zakonski termini i približili građanima. Trgovina ljudima predstavlja grubo kršenja ljudskih prava, koje u sebi sadrži potpuno negiranje dostojanstva i intergriteta drugog ljudskog bića, poništavanje drugog ljudskog bića, najčešće žena i dece. Kada govorimo statistički, daleko prednjači identifikacija žrtava trgovine ljudima u svrhu seksualne eksploatacije i u svetu i kod nas u odnosu na sve druge oblike.

Koji oblici eksploatacije se ređe prepoznaju?

Na primer, žene su retko prepoznate kao žrtve radne eksploatacije u svrhu trgovine ljudima. Iako su one češće eksploatisane u kućnim poslovima od muškaraca, zbog predrasuda, zbog podrazumevanja da im je baš tu mesto i nigde drugde, ta eksploatacija tog rada prolazi ispod radara.

Takođe, zbog duboko ukorenjenih predrasuda prema određenim kategorijama stanovništva i verovanja koje proističe iz tih predrasuda da neka deca mogu biti prinuđena na brak u skladu sa tradicijom ili običajima, često se u praksi ovaj oblik eksploatacije ne prepoznaje. Slična je situacija kad govorimo o prinudi na prošnju. Dok god imamo profesionalce koji postupaju vođeni svojim predrasudama i stereotipima svake godine će sve veći broj dece biti u riziku da preživi ove oblike nasilja.

Šta govore demografski podaci – koje su društvene grupe posebno ugrožene kojim oblicima trafikinga?

Iskustvo u radu sa osobama koje su preživele trgovinu ljudima, nam govori da su to u 90% žene, odnosno devojčice koje prvi put budu eksploatisane na uzrastu pre 18 godina, a iz godine u godinu ta granica je sve niža.

Razlog za sve niži uzrast u kojima su devojčice eksploatisane leži u novim trendovima i načinima eksploatacije, koja sve češće započinje u digitalnom prostoru, odnosno na internetu. Internet je dostupan deci sve nižeg i nižeg kalendarskog uzrasta, rizici da dete postane žrtva trgovine ljudima su sve veći zbog izostanka adekvatne prevencije. S druge strane i sami roditelji nisu dovoljno informisani o tome na koje sve načine mogu da zaštite svoju decu u online prostoru, što dodatno povećava rizik.

Iskustvo nam takođe govori da su to često deca koja dolaze iz siromašnijih sredina i koja su diskriminisana zbog različitih ličnih svojstva. Ono što im je takođe zajedničko, jeste to da su one često izložene nasilju od najranijih dana odrastanja, bilo kao direktne žrtve nasilja, tako i kao svedoci nasilja. Potreba za boljim životom je često ono što trafikeri iskoriste kako bi zadobili poverenje osobe, te je potom i eksloatisali.

Seksualni rad, kao i prosjačenje, često se smatraju prinudnim radom, pa i trafikingom. Da li su ovi oblici kod nas nelegalnog rada uvek eksploatacija i kako razlikovati kada to jesu?

Iskorišćavanje žena u prostituciji apsolutno se ne može svrstati ni u jedan okvir rada. Posebno ne ukoliko insistiramo na tome da rad mora biti dostojanstven za osobu koja ga obavlja. Dostojanstven rad je koncept koji podrazumeva da su radnicima osigura sveobuhvatna kolektivna i individualna prava.

Žene u prostituciji često nisu imale drugi izbor, tako da ne govorimo o izboru već jedinoj opciji preživljavanja. Najčešće su eksploatisane kroz prostituciju i prostitucija predstavlja svojevrstan paravan za trgovinu ljudima. Kazne predviđene krivičnim zakonodavstvom daleko su niže za posredovanje u prostituciji nego za trgovinu ljudima. Ono što naš zakon propušta da prepozna jeste nepovoljnost položaja u kojoj se nalaze žene koju su primorane da uđu u prostituciju i nastavlja da ih kažnjava, i to je ono što bi u budućnosti moralo da se promeni. Svi napori restriktivnih mera moraju da se okrenu ka onima koji utiču na potražnju, onima koji reklamiraju, promovišu i organizuju iskorišćavanje žena u prostituciji.

Prostitucija nije posao i ne može to biti, jer niko ne pristaje da na svom poslu bude svakodnevno ponižavan, silovan, pretučen, omalovažavan. Prostitucija nema opis posla, nema obuke, škole, niko ne želi svojoj ćerci budućnost u prostituciji, niko ne želi da mu sa biroa rada bude ponuđeno da se bavi prostitucijom ukoliko drugog posla nema; niko ko zagovara legalizaciju prostitucije od strane donosioca odluka i kreatora zakona se ne bi oprobao u prostituciji i na samom kraju nijedan posao ne zahteva toliki obim psihosocijalne podrške, te mi ne možemo govoriti o radu već društvenom, sistematskom nasilju nad ženama.

Često čujemo priče o organizovanom kriminalu, makroima koji kidnapuju decu na ulici i primoravaju ih na prosjačenje i slično – a šta je zapravo istina? Da li su takvi oblici organizovanog kriminala dominantni kod nas, ili se uglavnom ovim aktivnostima osobe bave za svoje potrebe?

Republika Srbija nije lišena organizovanog kriminala, čak naprotiv. Ono što jeste problem, kada govorimo o trgovini ljudima je to što je još uvek prati nedostatak informacija, te se ona zamišlja kao radnja krimi-akcionog filma i time se ne prepoznaje u svojim najčešćim pojavnim oblicima, a samim tim ni grupe u riziku: deca, deca koja žive i rade na ulici, deca koja napuštaju sistem socijalne zaštite, devojke sa iskustvom nasilja tokom odrastanja, osobe koje su pogođene i drugim društvenim problemima. Zbog neefikasnosti sistema u celini, ali i pojedinačnih delova poput pravosuđa i drugih organa gonjenja, na godišnjem nivou jako je mali broj zabeleženih slučajeva organizovane trgovine ljudima, što ne znači da ona ne postoji. Statistički, češće se procesuiraju slučajevi koji uključuju individue kao počinioce.

Kada je zaista trafiking u pitanju – ko su trafikeri, da li su to stranci kako često zamišljamo, ili neko bliži žrtvi?

Najčešće su trafikeri osobe koje su bliske žrtvama ili koje sa namerom postanu bliske žrtvama. Sa jedne strane imamo u porastu broj roditelja koji eksploatišu decu, kao i konstantan broj situacija u kojima muškarci ulaze u naizgled emotivne odnose, kako bi zadobili poverenje i kasnije eksploatisali žrtvu. Istraživanje Iza ekrana, koje smo sproveli o iskustvu digitalnog nasilja, a u kome su učestvovale žene sa iskustvom trgovine ljudima, pokazalo je preko jedne trećine osoba koje su putem digitalnih tehnologija stupli u kontakt sa njima kako bi ih vrbovali, je zapravo bilo poznato i iz realnog sveta. U tom smislu osećaj bliskosti i poverenja je osnov na kom ljudi koji čine zlo grade odnos koji se završava eksploatacijom.

Slična je situacija i sa prosjačenjem i kažnjavanjem porodica čija su deca uključena u život i rad na ulici. Neke organizacije se zalažu za dekriminalizaciju prosjačenja jer se neke porodice jedino tako izdržavaju i deca „rade za svoje potrebe”, ali onda dolazimo u problem legalizacije dečijeg rada. Šta bi bili modeli kojima bi se ovo moglo rešiti?

Deca koja žive i rade na ulici jesu grupa koja je u visokom riziku od trgovine ljudima i eksploatacije, ne samo od strane svojih porodica, već i od drugih osoba koje su u stanju da iskoriste njihovu ranjivost. S toga je važno ovom problemu pristupi na sistematičan način. Podrška porodicama i prevencija jeste važna, ali je podjednako važno stati jasno na stanovištu da deca imaju pravo na detinjstvo koje je bezbiržno i zaštićeno od rizika od nasilja, zanemarivanja i zlostavljanja. Mere kojim je država pokušavala da odgovori na ovaj problem, izmeštanjem dece iz porodica, naravno da nisu bile adekvatne i nisu se bavile uzrokom problema. S druge strane svi koji rade sa decom, posebno sa decom ove kategorije imaju obavezu i dužnost da se uvere da je svako dete bezbedno i da živi u nenasilnom okruženju. Generalizovanje sve dece u uličnoj situaciji i posmatranje sve dece kao homogenu grupu predstavlja deo problema. Zbog toga je važno kreiranje što više usluga, programa i saradnja sa nevladinim organizacijama, tako da svakoj porodici, svakom detetu može biti ponuđeno rešenje i izbor, građenje alternativa je ključni zadatak svakog demokratskog društva. Briga o deci je ogledalo jednog društva.

Različite zemlje predlažu različite modele regulacije seks rada – od abolicije, dekriminalizacija, pa do kažnjavanja korisnika i slično, ali se često čuju i kontraargumenti koji govore o tome da povećanje kazni dovodi do obavljanja seks rada u još nebezbednijim uslovima, kao i da kažnjavanje korisnika njih onemogućava da prijave kada prepoznaju da je neka seksualna radnica žrtva trgovine ljudima. Kakav je vaš stav i koji model prepoznajete kao najbolji?

Pre promene Zakona o javnom redu i miru 2016. godine, koji nije predviđao mogućnost kažnjavanja muškaraca koji plaćaju za seks, statistički je zanemarljiv broj onih koji su prijavljivali sumnju na trgovinu ljudima. Dakle, čak i kada zakon nije prepoznavao mogućnost njihovog sankcionisanja, inicijativa za prijavljivanjem od strane onih koji su plaćali za seks, je izostajala. Od promene zakona, koji danas prepoznaje mogućnost kažnjavanja takozvanih klijenata, mi u Udruženju Atina, svedočimo velikom broju sudskih postupaka za trgovinu ljudima u svrhu seksualne eksploatacije u kojima su se upravo takvi muškarci pojavljivali kao svedoci i priznavali da su znali da je žrtva maloletna, da su znali da ona neće dobiti novac za to, da su znali da je primorana na prostituciju te da su i pored toga davali novac trafikerima i imali seksualni odnos sa njom i ako je bilo jasno da je taj odnos protiv njene volje.

Koren ovog problema leži u dubokom uverenju o opravdanosti nasilja nad ženama i nejednakosti između žena i muškarca. Pristup nordijskog modela prostituciji (ponekad poznat i švedski, abolicionistički ili model jednakosti) dekriminalizuje sve one koji su u prostituciji, istovremeno država je dužna da razvija i pruža usluge podrške, a kupovinu žena radi seksa čini krivičnim delom, kako bi se smanjila potražnja koja pokreće trgovinu.

Dokazi sugerišu da većina žena i dece ulazi u prostituciju kao rezultat zlostavljanja u detinjstvu, siromaštva i nesreće, prinude i/ili prevare, a ne kao slobodan izbor između niza održivih opcija. A dokazi su jasni da je prostitucija sama po sebi nasilna i da šteti onima koji su na nju primorani, te da je izaći iz nje mnogo teže nego ući u nju. Dok dosije čini izlazak još težim.

Krivično zakonodavstvo ovim modelom ima primarnu svrhu da jasno stavi do znanja šta mi kao društvo smatramo neprihvatljivim, a to je kupovina žena i plaćanje seksa.

Tekst je objavljen na sajtu Zoomer.rs i možete se čitati i ovde.