Oko 560 nevladinih organizacija i organizacija civilnog društva, uz 86 akademika i istraživača pozvalo je Evropski parlament da odbije izveštaj koji promoviše kriminalizovanje kupovine seksa koji je iznela članica Evropskog parlamenta iz Londona, Meri Hanibol, na plenarnoj sednici ove nedelje u Strazburu. Međutim, iako je Evropski parlament glasao u korist ovog izveštaja, vršeći pritisak na države članice EU da preispitaju svoje zakone protiv prostitucije, one ne moraju da naprave istu grešku.

Nije iznenađujuće to što eksperiment nije uspeo. Za 13 godina, otkako je ovaj zakon donesen, švedska vlada nije uspela da dokaže da je zakon smanjio broj kupaca, ili prodavaca, seksa ili zaustavio trgovinu ljudima. Sve što je uspeo da pokaže svojim naporima su (sporna) javna podrška zakona i veća opasnost za seksualne radnike koji su na ulici. Uprkos ovom neuspehu, vlada je odabrala da ignoriše dokaze i proglasi zakon uspehom; takođe nastavlja da se zalaže da i druge zemlje usvoje sličan zakon. (“Švedski zakon koji kriminalizuje mušterije: Neuspeli eksperiment društvenog inženjeringa”, En Džordan, Program za trgovinu ljudima i prisilni rad, Centar za ljudska prava i humanitarno pravo)

Švedska vlada zvučnim potezima predstavlja svoju zabranu kupovine seksa, poznatu kao ‘švedski model’, ili ponekad ‘nordijski model’ iako nije usvojena od strane svih nordijskih zemalja, kao uspeh. Međutim, istraživanje ne pokazuje da je ova zabrana smanjila seks trafiking ili seksualni rad. Osim toga, izveštaj njihove policije pokazuje da je ova zabrana gurnula prostituciju u zatvorene prostore, sa skoro tri puta više salona za tajlandsku masažu u Stokholmu i njegovoj okolini:

U 2009. godini, Nacionalni Istražni Biro procenio je da postoji oko 90 salona za tajlandsku masažu u Stokholmu i njegovoj okolini, od kojih je za većinu ocenjeno da nude seksualne usluge. Na prelazu 2011/2012. godine, broj salona za tajlandsku masažu u oblasti Stokholma procenjen je na oko 250, a širom države na oko 450. (Švedski Nacionalni Policijski Odbor, Situacioni Izveštaj 13 “Trgovina ljudima u seksualne i druge svrhe” za 2011. godinu)

Meri Hanibol, portparol laburista Odbora za prava žena i ravnopravnost polova u Evropskom parlamentu, koja je napisala izveštaj kojim preporučuje švedsku zabranu kupovine seksa, kaže da je želela model koji smanjuje prostituciju. Ona tvrdi da se potražnja prepolovila u Švedskoj. Međutim, to nije tačno:

Zakon je skoro u potpunosti sproveden protiv mušterija uličnih seksualnih radnika, ali vlada nema dokaze o smanjenju broja kupaca seksa od kada je zakon stupio na snagu. Oni ne znaju koliki je broj muškaraca bio u potrazi za seksom na ulicama pre ili posle zakona. Oni ne znaju da li su muškarci sa ulica prešli na zatvorene prostore i onlajn, ili van zemlje. Oni nisu prikupili te podatke, te ne mogu da dokažu ikakav uspeh u postizanju primarnog cilja ovog zakona. (“Švedski zakon koji kriminalizuje mušterije: Neuspeli eksperiment društvenog inženjeringa”, En Džordan, Program za trgovinu ljudima i prisilni rad, Centar za ljudska prava i humanitarno pravo)

U nedelju, 23. februara, srela sam se sa Meri Hanibol na debati BBC1 o Velikim Pitanjima, gde se vodila rasprava o tome da li plaćanje za seks treba da postane nezakonito. Jasno je, na osnovu netačnosti koje je navodila, da je dezinformisana - i da dezinformiše druge - o stvarnom ishodu švedskog modela.

Veoma je malo dokaza koji ukazuju na to da bilo koji krivični zakon koji se tiče seksualnog rada zaustavlja potražnju za seksom, ili smanjuje broj seksualnih radnika. Umesto toga, svi oni stvaraju atmosferu straha i marginalizuju seksualne radnike koji često moraju da rade na zabačenim i nesigurnim lokacijama, kako bi sprečili svoje i hapšenje svojih mušterija. Ovi zakoni mogu da umanje sposobnost seksualnih radnika da zajedno rade na identifikaciji potencijalno nasilnih mušterija, i njihovu sposobnost da od mušterija zahtevaju da koriste kondome. (UNAIDS napomena o smernicama za HIV i seksualni rad)

Kao neko ko je prošao kroz traumatično iskustvo prostitucije, moj primer je standardna naracija zašto je švedski model neophodan. Ali, zapravo, moje traumatično iskustvo u seksualnoj trgovini, patnje zbog višestrukog silovanja i prebijanja svaki put kada sam radila sama, i to što sam postala zavisnik od heroina i kreka, najbolji su primer zašto je dekriminalizacija potrebna.

U Švedskoj ne postoji praksa redukcije štete od upotrebe droge, jer se smatra da ona omogućava upotrebu droge. Dakle, kao bivši heroinski zavisnik, verovatno bih umrla od infekcije krvi, ili možda izgubila ud. Isto tako, ne postoji redukcija štete za seksualne radnike, jer se za pristup besplatnim kondomima pogrešno veruje da podstiče ljude da prodaju seks. Dakle, ja bih bila u povećanom riziku od HIV-a i drugih seksualno prenosivih bolesti da nisam bila u mogućnosti da sama kupim kondome. Ovi problemi prvenstveno utiču na žene koje rade na ulicama, i najčešće su u siromaštvu, a mnoge se i bore sa zavisnošću. Zabrana kupovine seksa stavlja ove žene u još veću opasnost:

Pokazalo se da se pristup kriminalizovanja mušterija sveti seksualnim radnicima. U Švedskoj, seksualni radnici koji nisu bili u mogućnosti da rade u zatvorenim prostorima ostavljeni su na ulici sa najopasnijim mušterijama, i bez mnogo izbora osim da ih prihvate. Tamo gde je seksualni rad kriminalizovan, seksualni radnici izuzetno su ranjivi na zlostavljanje i iznude od strane policije, u pritvorskim jedinicama i na drugim mestima. (UNAIDS napomena o smernicama za HIV i seksualni rad)

Švedski model namenjen je seksualnim radnicama koje su majke, jer su u opasnosti od gubljenja starateljstva nad decom, pošto se zbog prodaje seksa smatraju nepodobnim roditeljima. To se dogodilo Petit Džasmin, i starateljstvo nad njenom decom dodeljeno je njihovom ocu, čoveku za koga se znalo da je nasilan, i koji joj je pretio i proganjao je. Ona nije dobila nikakvu zaštitu od švedskih vlasti. Zatim ju je, 2013. godine, on i ubio.

Švedski model predstavlja socijalno čišćenje, a Švedska već ima istoriju preduzimanja takvih mera. To se ne sme raditi u ovoj, niti bilo kojoj drugoj zemlji.

Bez kriminalizacije kupovine seksa, Velika Britanija, i ostale zemlje, treba da rade na uspostavljanju sveobuhvatnih usluga koje bi zadovoljile potrebe žena, muškaraca, trans muškaraca i žena, i interseksualnih osoba koje žele da napuste seks trgovinu. U Velikoj Britaniji je 80.000 ljudi u prostituciji, od kojih je većina u siromaštvu a 70% njih su samohrane majke. Neophodna je ogromna investicija vlade, a biće potrebno i dosta vremena da se ove kompleksne službe izgrade. Pored toga, ove službe neće funkcionisati ako su na to primorane.

Mnoge žene koje prodaju seks nemaju drugu opciju, te je neophodno reformisati naš sistem beneficija i okončati siromaštvo, da nijedna žena ne bi morala da prodaje seks kako bi platila stanarinu, kako njena porodica ne bi ostala bez doma, kako bi se pobrinula da njena deca jedu, ili da bi zagrejala svoj dom. Kriminalizovanje njenih klijenata njoj neće pomoći. Samo će je staviti u još veću opasnost.

Prioritet za policiju mora biti izgradnja odnosa poverenja sa ljudima u prostituciji, kao što je to slučaj u Mersisajdu, ali to je nemoguće kada su mušterije kriminalizovane po švedskom modelu. Mersisajd ima zapanjujuće visok procenat presuda za nasilne prestupnike koji ciljaju seksualne radnike, što celo društvo čini bezbednijim. Njihov model zločina iz mržnje, koji podrazumeva blizak rad sa projektima seksualnog rada koji nude usluge redukcije štete, postiže odlične rezultate u pružanju pomoći ženama koje žele da napuste seks trgovinu, ali ‘izlazak’ nije njihov fokus.

Žene koje su u mogućnosti da rade zajedno u dobro osvetljenim oblastima na ulici, i mali broj žena koje su u mogućnosti da rade zajedno u zatvorenim prostorima, treba dekriminalizovati, jer su kako istraživanje pokazuje, bez obzira na to da li su na ulici ili ne, žene u većem riziku od silovanja i drugih oblika nasilja kada su same i izolovane. Dve žene koje su nedavno ubijene u Londonu radile su same: Mariana Popa koja je radila na ulici, i u oblasti poznatoj po policijskoj represiji ulične prostitucije, i Maria Duk-Tandžano koja je radila sama u stanu. Pod dekriminalizacijom bi možda još uvek bile žive, jer bi bile u mogućnosti da rade sa drugim ženama radi bezbednosti.

Dekriminalizacija takođe znači da žrtve seksualne eksploatacije ne treba da se plaše hapšenja i optužbi. Džes Ričardson, žrtva seksualne eksploatacije, nije iz ovog razloga smela da se obrati policiji, a seksualna radnica je bila ta koja joj je pomogla da pobegne. Ona je još jedna žena koja je prethodno bila u seks trgovini, a koja se zalaže za dekriminalizaciju. Švedski model, prema izveštaju švedske policije, ne može da demonstrira da je smanjio seksualnu eksploataciju:

Prema švedskom Nacionalnom Policijskom Odboru, teško je proceniti broj osoba koje su postale žrtve trgovine ljudima u Švedskoj tokom 2011. godine. Broj žrtava otkrivenih u Švedskoj umnogome zavisi od sredstava koje je policija koristila u otkrivanju ovog zločina, i veštinama koje postoje unutar policijske organizacije. Nivo ovih inicijativa varira između policijskih vlasti, i razlikuje se iz godine u godinu. Takođe, nije moguće identifikovati (niti locirati) sve žrtve, uglavnom devojke i žene, koje su pomenute u prisluškivanim telefonskim razgovorima, ili posmatrane tokom policijskog nadzora. (Švedski Nacionalni Policijski Odbor, Situacioni Izveštaj 13 “Trgovina ljudima u seksualne i druge svrhe” za 2011. godinu)

Seksualni radnici su često u dobroj poziciji da identifikuju žrtve seksualne eksploatacije, i pomognu im, a od suštinskog značaja za obezbeđivanje i dalji razvoj tog pristupa su dobri odnosi između policije i seksualnih radnika.

Pridružujem se grupi od 560 nevladinih organizacija i organizacija civilnog društva, i 86 akademika i istraživača koja se protivi švedskom modelu, i poziva države članice EU da ne kriminalizuju kupovinu seksa kada budu preispitivali svoje zakone protiv prostitucije.

Dr Džej Levi, koji je tokom nekoliko godina sprovodio istraživanje u Švedskoj o ishodima kriminalizacije kupovine seksa, sreo se sa mnom u Londonu krajem 2013. godine, kako bismo razgovarali o njegovim saznanjima.

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:
http://www.huffingtonpost.co.uk/ruth-jacobs/prostitution-laws_b_4851224.html