Šta nije prihvaćeno iz Atininih komentara i zašto to slabi Nacrt zakona

Fotografija: Istockphoto

Tokom 2025. godine u Republici Srbiji izrađen je Nacrt zakona o sprečavanju i suzbijanju trgovine ljudima i zaštiti žrtava, u okviru Reformske agende Republike Srbije 2024-2027, uz očekivanje da će zakon biti usvojen tokom 2026. godine. Udruženje Atina je učestvovalo u radu Radne grupe za izradu Nacrta, a nakon toga i u javnoj raspravi kroz dostavljanje pisanih predloga koji su imali za cilj da unaprede tekst, smisao i praktičnu težinu zakona.

U nastavku objašnjavamo zašto određene preporuke nisu prihvaćene i kako ta izostavljanja umanjuju delotvornost zakona. Ono što posebno zabrinjava jeste da ovakva rešenja slabe pristup zasnovan na potrebama preživelih, kao i trauma-informisan i rodno senzitivni pristup u praksi.

Prvo, Nacrt ostaje bez jasnog prepoznavanja novih i složenih oblika eksploatacije. Atina je predložila da se u razumevanje eksploatacije povezane sa trgovinom ljudima eksplicitno uključi prinudno/eksploatatorsko/komercijalno surogatstvo, ali taj predlog nije prihvaćen. Time se prevencija, identifikacija, zaštita i reintegracija ostavljaju bez operativnih smernica za slučajeve koji se sve češće pojavljuju u realnosti. Kada zakon ne imenuje fenomen, akteri na prvoj liniji ostaju bez jasnog “okvira” za postupanje, što povećava rizik od propuštene identifikacije i zaštitnih praznina.

Slično tome, u delu koji se tiče načela najboljeg interesa izostalo je eksplicitno prepoznavanje žena i devojčica kao preživelih ovog vida rodno zasnovanog nasilja u kontekstu trgovine ljudima, kao i posebne garancije koje bi obezbedile dodatnu pažnju i trauma-informisane prakse koje garantuju bezbednost, dostojanstvo i učešće. Nacrt ostaje na opštim formulacijama, a iskustvo pokazuje da opšte norme često ne obezbeđuju doslednu primenu. Bez jasnog prepoznavanja, rodno specifični rizici i barijere za otkrivanje iskustava lakše se previđaju, a odgovornost za rodno odgovorne garancije kroz sve faze postupanja ostaje razvodnjena.

Pitanje upravljanja i koordinacije dodatno pokazuje ovu slabost. Nije prihvaćen predlog da se u relevantne koordinacione strukture izričito uključe ministri nadležni za privredu i spoljne poslove. A upravo radna eksploatacija i transnacionalni lanci vrbovanja zahtevaju strukturno uključivanje aktera tržišta rada i prekograničnih mehanizama. Bez formalnog uključivanja ovih sektora, prevencija i odgovor lako ostaju pretežno “bezbednosno” usmereni, a manje efikasni u suzbijanju radne eksploatacije i prekograničnih dinamika trgovine ljudima.

Nacrt propušta i da uvede jasne minimalne standarde obuka. Atina je predložila da svi programi stručnog usavršavanja sadrže obavezan modul o digitalnim oblicima trgovine ljudima, onlajn identifikaciji i radu sa osobama vrbovanim putem novih tehnologija, ali taj predlog nije prihvaćen. Posledica je neujednačena praksa među institucijama i regionima, i to u trenutku kada se vrbovanje i kontrola sve više odvijaju onlajn, uz potrebu za specifičnim veštinama, od prepoznavanja indikatora rizika i razumevanja platformi do očuvanja digitalnih dokaza.

Jednako problematično je i to što uloga specijalizovanih organizacija civilnog društva nije eksplicitno postavljena kao sistemska, već ostaje potencijalno ad hoc. Nije prihvaćena jasna zakonska formulacija kojom bi se garantovalo učešće specijalizovanih udruženja u svim fazama (identifikacija, zaštita, reintegracija, prevencija), niti da se ona sistemski podržavaju kroz institucionalna partnerstva i standardizaciju usluga. Bez eksplicitnog priznanja i mandata, upućivanje, kontrola kvaliteta i kontinuitet dugoročne podrške postaju manje predvidivi ,naročito u reintegraciji, gde specijalizovane OCD često obezbeđuju ono što institucije ne mogu: kontinuitet kroz vreme.

I u oblasti prevencije izostale su obavezujuće odredbe za proaktivan rad sa grupama za koje je  prepoznato da su u visokom riziku od eksplotacije. Nije prihvaćen predlog koji zahteva terenski rad, uključujući rad sa migrantima i migrantkinjama, stranim radnicima bez regulisanog statusa, decom u riziku od napuštanja obrazovanja i maloletničkih/ranih brakova, kao i sa grupama izloženim višestrukoj diskriminaciji. Generičko pozivanje na “ranjive grupe” u praksi se retko prevodi u ciljane, resursima podržane i merljive programe. Bez izričitih obaveza, prevencija ostaje uglavnom informativna, umesto proaktivna i terenski utemeljena.

U istom pravcu ide i izostanak sajber-prevencije. Nije prihvaćena posebna odredba o sajber-preventivnim merama i informisanju javnosti o rizicima onlajn vrbovanja (društvene mreže, internet, aplikacije za zapošljavanje). Digitalno okruženje zahteva specijalizovane preventivne alate i strategije, ali bez eksplicitnih sadržaja, obaveza i resursa, sajber-prevencija ostaje nejasna i teško merljiva, pa samim tim i teško monitorisana.

Nacrt propušta da ugradi i elemente prevencije u poslovnom sektoru. Atina je predložila posebnu odredbu o prevenciji u poslovnim aktivnostima i lancima snabdevanja, kroz procenu rizika, preventivne i korektivne mere, interne politike, mehanizme prijave i nadzor, ali taj predlog nije prihvaćen. Radna eksploatacija je jedan od glavnih pokretača trgovine ljudima, a bez primarnog pravnog osnova za prevenciju u lancima snabdevanja, sprovođenje i nadzor ostaju otežani. Prevencija u sektorima visokog rizika tako ostaje strukturno slaba, uprkos jasnim evropskim trendovima u oblasti dužne pažnje u ljudskim pravima.

Posebno ozbiljne posledice imaju izostavljanja koja se odnose na prava žrtava “u praksi”. Nije prihvaćeno izričito navođenje da pravo na informisanje uključuje i upućivanje na usluge specijalizovanih udruženja, niti ista dopuna predložena u okviru člana 27. Takođe nije prihvaćena izričita garancija izbora između različitih pružalaca usluga, uključujući licencirane specijalizovane OCD sa dugogodišnjim iskustvom. U realnosti, žrtve često prvo dolaze do specijalizovanih OCD i ne moraju imati poverenje u institucije. Bez eksplicitnog upućivanja i izbora pružaoca, pristup može postati sužen, neujednačen i zavisan od diskrecione prakse, što direktno podriva bezbednost, poverenje i kontinuitet podrške.

Slično tome, u ekosistemu besplatne pravne pomoći nije prepoznata operativna uloga OCD u pristupu pravnoj pomoći. Nisu prihvaćene odredbe koje bi omogućile specijalizovanim udruženjima informisanje i upućivanje na pravnu pomoć, niti uključivanje pravnika angažovanih kroz OCD u sistem besplatne pravne pomoći. Barijere za pravnu pomoć su često proceduralne i vremenski osetljive. Bez jasne operativne uloge specijalizovanih OCD, koje su u praksi često prvi kontakt, žrtve mogu kasniti, propuštati rokove i imati nejednak pristup, posebno strani državljani i osobe sa jezičkim i trauma-povezanim teškoćama u iznošenju činjenica.

U delu reintegracije, Nacrt dodatno slabi ono što se pokazalo kao ključno: radnu inkluziju i dugoročnu podršku. Nije prihvaćen predlog da se eksplicitno prepoznaju i podrže provereno uspešni modeli radne inkluzije koje sprovode specijalizovane OCD i socijalna preduzeća, kroz javne politike, subvencije i partnerstva. Opšte obaveze ne obezbeđuju kontinuitet modela koji nude bezbedna radna mesta i trauma-senzitivne puteve osnaživanja. Bez eksplicitnog priznanja, ovi modeli ostaju ranjivi na nestabilno finansiranje i nisu ugrađeni u sistemsko planiranje reintegracije.

Takođe, u delu smeštaja i dugoročne podrške, nije prihvaćena odredba (u okviru delimično prihvaćenog predloga) da specijalizovane organizacije imaju “ključnu ulogu” u obezbeđivanju dugoročne i individualizovane podrške. A održiva reintegracija zavisi upravo od kontinuiteta i individualizovane podrške kroz vreme. Bez eksplicitnog priznanja specijalizovanih pružalaca, dugoročna podrška može ostati ograničena na ono što je institucionalno dostupno, a ne na ono što je žrtvama stvarno potrebno.

Konačno, jedna od najkritičnijih izostavljenih garancija odnosi se na presek sa azilim sistemom. Nije prihvaćena zaštitna odredba koja bi odložila izvršenje rešenja o odbijanju azila do okončanja postupka formalne identifikacije, kada je osoba u postupku identifikacije kao pretpostavljena žrtva trgovine ljudima. Bez izričitih procesnih garancija, žrtve mogu biti udaljene pre završetka identifikacije, čime se podriva pristup zaštiti, pomoći i oporavku. Ovo je naročito kritično za ranjive osobe sa ograničenom pravnom podrškom, jezičkim barijerama ili trauma-povezanim teškoćama u iznošenju činjenica.

Sve navedeno pokazuje istu stvar: kada zakon ostane na opštim formulacijama i bez jasnih obaveza, standarda i odgovornosti, on postaje slabiji tamo gde bi morao biti najjači , u praksi, u prvom kontaktu, u kontinuitetu podrške i u realnoj mogućnosti da preživeli dobiju zaštitu koja im je potrebna. Zato insistiramo da se trauma-informisan, rodno osetljiv i na potrebama preživelih zasnovan pristup ne tretira kao “dodatak”, već kao osnovna logika zakona.