Iris Kolel

Moje interesovanje za trgovinu ljudima počelo je na času pilatesa.

Dok sam bila u srednjoj školi u Parizu dve ambasadorke organizacije A21 posetile su  jednu od naših vannastavnih aktivnosti. I dalje se sećam kako smo sedele u krugu, okružene devojkama naših godina, dok su nam govorile da upravou našem gradu devojčice poput nas mogu lako postati žrtve trgovine ljudima. Do tada mi je trgovina ljudima delovala kao nešto daleko, nešto što se dešava negde drugde. Te večeri je nešto u meni pustilo koren i zauvek ostalo.

Godinama kasnije nastavila sam da istražujem ovu temu kroz studije ljudskih prava i međunarodnih odnosa. Nakon osnovnih studija ljudskih prava, trenutno pohađam master studije međunarodnih odnosa na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, sa fokusom na međunarodnu bezbednost i diplomatiju. Tokom studija volontirala sam u sistemu podrške tražiocima azila u Njujorku, najpre pružajući pravnu pomoć, a zatim  baveći se istraživačkim radom. Rad sa izbegličkim zajednicama pokazao mi je koliko su migracije, ranjivost i trgovina ljudima međusobno povezani, kao i koliko je važno razumeti trgovinu ljudima kao lokalni i globalni izazov.

Kada je Univerzitet Kolumbija podelio poziv za osmonedeljnu praksu u organizaciji Atina u Beogradu, odmah sam znala da želim da se prijavim.

Osam nedelja kasnije odlazim bogatija za mnogo više nego što sam očekivala.

Vrlo brzo sam shvatila da u Atini nijedan dan nije isti. Jedne nedelje predstavljala sam organizaciju na konferencijama, gde sam zajedno sa predstavnicima institucija, diplomatama i organizacijama civilnog društva pratila razgovore o zakonodavstvu i međunarodnoj saradnji u borbi protiv trgovine ljudima. Već naredne nedelje radila sam na pripremi sažetka još neobjavljenog istraživanja, kako bi njegovi nalazi bili dostupniji široj javnosti. Najdragoceniji deo tog posla, međutim, nije bilo samo pisanje. Bili su to razgovori sa koleginicama koje su mesecima sprovodile istraživanje na terenu. Slušajući njihova iskustva i priče koje stoje iza prikupljenih podataka, ponovo sam se uverila da iza svake statistike stoji nečiji život i jedinstveno iskustvo.

Imala sam priliku i da istražujem prepreke za ekonomsko osnaživanje osoba koje su preživele trgovinu ljudima, kao i iskustva dečaka i muškaraca koji su bili žrtve trgovine ljudima - oblasti kojoj se, uprkos njenoj rasprostranjenosti, i dalje posvećuje nedovoljno pažnje.

Ali oni najdragoceniji trenuci dogodili su se daleko od konferencijskih sala i istraživačkih radova.

Radionice izrade nakita bile su prilika da zajedno sa ženama izrađujem nakit, umesto da budem samo organizatorka aktivnosti. Pomgala sam  u razvrstavanju donacija, slaganju i organizovanju potrepština  i pripremi paketa hrane za dostavu onima kojima je najpotrebnija. Ono što me je najviše impresioniralo bio je način na koji Atina pruža podršku, čuvajući dostojanstvo svake žene i kroz naizgled male odluke. Umesto unapred pripremljenih paketa, žene same biraju ono što im je potrebno, uključujući i namirnice koje žele. To možda deluje kao sitnica, ali upravo ta mogućnost da same donose odluke vraća osećaj izbora i samostalnosti - nešto što je osobama sa iskustvom trgovine ljudima prečesto bilo uskraćeno.

Svakog četvrtka odlazila sam u Bagel Bejgl, socijalno preduzeće organizacije Atina, gde žene imaju priliku da kroz rad steknu stručna znanja i profesionalno iskustvo. Sedeći za stolom uz sveže pečene bejgle, upoznala sam žene koje su korak po korak obnavljale svoje samopouzdanje. Mnoge od njih bile su mojih godina. Naši razgovori retko su bili o trgovini ljudima. Umesto toga, pričale smo o svakodnevnom životu, planovima, omiljenoj muzici i onome što želimo da ostvarimo. Upravo su ti sasvim obični razgovori postali najlepši podsetnik da oporavak ne znači samo prevazilaženje traume, već i ponovno osvajanje svakodnevnog života.

Moram da dodam – bejgl je bio odličan.

Svakog petka putovala sam sa koleginicama u Centar za azil u Obrenovcu, gde Atina radi sa ženama migrantkinjama i porodicama u pokretu. Tokom jula, uoči Svetskog dana borbe protiv trgovine ljudima, organizovali smo razgovore o trgovini ljudima, eksploataciji i bezbednim migracijama. Umesto unapred zadate agende, sadržaj radionica oblikovale su sami učesnice kroz pitanja i teme koje su njima bile važne. Najviše me je impresionirao upravo takav pristup, jer me je naučio da smislena podrška počinje slušanjem.

Možda je najvažnija lekcija koju sam naučila u Atini to da ne postoji jedna, univerzalna priča o iskustvu preživljenog nasilja.

Svaka dolazi sa sopstvenim iskustvima, snagama, strahovima, nadama za budućnost. Umesto da očekuje da se ljudi uklope u unapred osmišljene programe, Atina svoju podršku prilagođava svakoj osobi, njenim potrebama i životnim okolnostima. Naučila sam da dobra podrška ne znači imati odgovore na sva pitanja. Ona znači stvoriti proctor u kojem ljudi mogu sami da donose odluke o svom životu, svojim tempom i uz puno poštovanje njihovog dostojanstva. Iskustvo koje su žrtve preživele nije ono što ih određuje. One su mnogo više od onoga što im se dogodilo – osobe koje imaju snagu, pravo i slobodu da svoj život grade dalje na način na koji sami izaberu.

Nije slučajano što sam toliko puta čula da žene koje su preživele trgovinu ljudima Atinu doživljavaju kao svoj drugi dom.

Posle dva meseca provedena ovde, potpuno razumem šta su time želele da kažu.

Iz Beograda odlazim sa novim znanjem, trajnim prijateljstvima, ogromnim divljenjem prema svojim koleginicama i dubokom zahvalnošću svim ženama koje su me prihvatile i dozvolile mi da budem deo njihove zajednice.

Odlazim sa iskrenim divljenjem prema ljudima koje sam upoznala u Atini - svojim koleginicama i ženama sa iskustvom trgovine ljudima. Neizmerno sam zahvalna što sam imala priliku da provedem ovo vreme sa njima. Poseban je osećaj znati da ću ovde uvek imati mesto kome mogu da se vratim.

Od srca zahvaljujem svojim koleginicama i kolegama u Atini i ženama koje su sa mnom podelile svoje vreme, poverenje i uspomene. Hvala vam što ste mi pružili priliku da dam svoj mali doprinos vašoj borbi protiv trgovine ljudima.

Iris Kolel