(CNN) Ta slika mi je i dalje pred očima: Optuženu uvode u sudnicu vezanih gležnjeva, što otežava njen hod. Obučena u zatvorsku uniformu i japanke, ona zauzima mesto za stolom u prednjem delu sudnice, pre nego što je sudija najavljen i svi ustajemo.

Kao novinski izveštač tokom više od 20 godina, ovakvim scenama sam prisustvovala i ranije. Ali, ovoga puta nešto je bilo drugačije.

Ova optužena grizla je prst, kosa joj je bila vezana u pletenicu, i govorila je piskutavim glasom. Imala je 10 godina.

Ona je, kao i njena sestra, mesecima periodično hapšena i puštana iz zatvora, jer je navodno bila prostitutka, hronični begunac od kuće, i niko nije znao šta da radi sa njom. Kada je njen nadzornik za uslovnu slobodu pitao da li optužena može da se obrati sudu, sudija je klimnula glavom, i devojčica je ustala. Pognute glave, tiho je rekla sudiji da želi da ide kući. Zatim je, dok je trljala oči stisnutim pesnicama, počela da plače.

Pre skoro 15 godina, objavila sam serijal priča pod nazivom “Prodaja dece u Atlanti” o dečijoj prostituciji za “Atlanta Žurnal Konstitušn”, i počela sam sa tom scenom iz sudnice. Ta devojčica bila je metafora za sve što sam naučila kroz izveštavanje. Kroz susret i intervju sa njom, njenom 11-ogodišnjom sestrom i drugim devojčicama, shvatila sam: Nešto nije u redu sa ovom slikom.

Kako pomoći žrtvama seks trafikinga

U redakciji sam, 2000. godine, dobila poziv od Stefani Dejvis, žene koju nikada ranije nisam srela, a koja se predstavila kao direktorka Ženske Fondacije Atlante.

Ona mi je rekla da u Atlanti postoji problem sa dečijom prostitucijom, da zna da sam već pisala o problemima dece, i da želi da upoznam neke ljude koji bi mi detaljno objasnili šta se dešava. U to vreme sam radila na drugom serijalu priča, ali pristala sam na sastanak.

Otprilike nedelju dana kasnije, sastala sam se sa grupom žena koju su činile nadzornica za uslovnu slobodu maloletničkog zatvora okruga Fulton, i zastupnice prava deteta. One su mi rekle da je sve veći broj mladih devojčica -- mahom tinejdžerki -- koje stižu u sud za maloletnike pod optužbom da su krale ili, češće, bežale od kuće -- prestup koji je primenjiv samo na maloletnike.

Nakon što ih sudija ispita, sazna da su devojčice preživljavale na ulici kao prostitutke, pod pokroviteljstvom muškaraca koji su im obezbedili smeštaj, hranu i odeću, i zauzvrat ih prodavali drugim muškarcima za seks. Tražila sam cifre, ali nisu mogli da mi ih daju. Tražila sam pristup devojčicama. Rekle su da, zbog zaštite privatnosti, to nije izvodljivo. Rekla sam im da neću koristiti njihova imena, ali da neću raditi priču ako ne upoznam neke od umešanih devojčica. Rekla sam i da mi je potreban neki način na koji mogu da odredim koliki je to zapravo problem.

U to vreme, kada su ljudi pričali o seks trafikingu, pretpostavljala sam da misle na međunarodnu trgovinu -- fenomen mladih žena iz Kine, Tajlanda, ili neke druge zemlje, koje dovode u SAD, a zatim prisiljavaju da plate troškove putovanja seksualnim ropstvom. Ali, ove žene koje sam upravo upoznala rekle su mi da je u pitanju domaći problem. Želela sam da mi to i dokažu.

Kada sam tražila članke o dečijoj prostituciji kao domaćoj industriji u drugim gradovima, pronašla sam samo jednu priču o američkom lancu prostitucije koji je eksploatisao lokalne maloletnike negde na Srednjem Zapadu.

Jedna od prvih osoba koje sam upoznala bila je sudija za maloletnike Fulton okruga, Nina Hikson. Zahvaljujući njoj, počela sam da uviđam šta nije u redu sa ovom slikom -- šta nije bilo u redu tog dana kada sam sedela u njenoj sudnici i posmatrala tu devojčicu sa pletenicom kako plače.

U Džordžiji, 2000. godine, dok su deca hapšena, stavljana u zatvor, i vezivana kao najgori kriminalci, muškarci koji su ih prodavali i imali seksualne odnose sa njima retko su hapšeni.

U to vreme, nije bilo pouzdanih podataka o broju prostituisane dece. Iako se olako razbacivalo brojem od 300.000 njih širom zemlje, istraživala sam izvor ovog podatka i saznala da je u pitanju puko nagađanje bez ikakve osnove.

Najbolje što sam mogla da uradim je da saznam broj odraslih osoba koje su završile u zatvoru zbog prostitucije u Džordžiji, i uporedim ga sa brojem onih koji su završili u zatvoru zbog podvođenja. Od 1972. do 1999. godine, 401 odrasla osoba -- velika većina su žene -- zatvorena je zbog prostitucije. Nijedna jedina osoba nije zatvorena zbog podvođenja. To mi je razjasnilo situaciju.

Sećam se objašnjenja koje mi je tada dao Majk Lajt, u to vreme portparol Odeljenja zatvorske administracije i bivši nadzornik za uslovnu slobodu. “Mislim da je postojala nesvesna predrasuda da je žena počinilac”, rekao je on. “Ona je ta koja odlazi negde zarad seksa... Makro samo prikuplja novac.”

Pošto su brojevi bili toliko nepouzdani, moje novine složile su se sa idejom da se uradi nacionalna anketa sudija za maloletnike. Zatražili smo pomoć od Nacionalnog Saveta sudija za maloletnike i porodični sud, na čiji je poziv odgovorio dovoljan broj sudija, te smo bili u mogućnosti da dobijemo pouzdan uzorak.

Skriveni problem

Dečija prostitucija je skriven problem kojem je bilo -- i još uvek je -- teško utvrditi tačne razmere.

Za razliku od odraslih žena, ova deca -- kao što je ta desetogodišnja devojčica -- retko ulaze u sistem krivičnog pravosuđa optužene za prostituciju. Umesto toga, one se tu nađu zbog mnoštva drugih optužbi, kao što je bežanje od kuće. Sudije za maloletnike često su bile prve koje su identifikovale ovu decu kao seksualno eksploatisane maloletnice koje rade kao prostitutke. A, prema našem istraživanju, njihov broj raste.

Skoro svaki treći intervjuisani sudija za maloletnike kaže da je, u proteklih pet godina, video porast u broju dece prostitutki koje dolaze u njihove sudnice. Sudije iz ruralnih delova koje su učestvovale u istraživanju prijavile su najoštriji porast, dok tipičan ruralni sudija mesečno vidi u proseku tri mlade osobe uključene u prostituciju.

Naše istraživanje, međutim, ukazalo je na to da čak ni sudije ovaj problem ne posmatraju na isti način, u zavisnosti od njihovog pola. Među ženskim sudijama za maloletnike, njih 85% ocenilo je da viđa jedan ili više slučajeva dečije prostitucije mesečno, u poređenju sa 68% muških sudija.

Ženske sudije se, takođe, češće nego muškarci žale da policija nije dovoljno agresivno gonila makroe i mušterije. Mnoge sudije koje su učestvovale u našem istraživanju rekle su da veruju da zakone treba menjati, propisujući oštrije kazne za makroe i “mušterije”.

Jedan sudija rekao je da odrasli eksploatišu decu bez posledica jer “ljudi ne veruju deci, naročito ako je u pitanju nevaljalo, loše, nedopadljivo dete”. Većina sudija kaže da njihovim zajednicama nedostaju usluge za decu-prostitutke kojima je potrebno “deprogramiranje”, dok deset puta više sudija tvrdi da tu decu treba tretirati kao žrtve, a ne kriminalce.

Policija u Atlanti u to vreme je tvrdila da je mnogo teže uhapsiti makroe, nego prostitutke.

Kao policajci na tajnom zadatku, mogli su lako da hvataju prostitutke sa ulica, jer su devojčice ili žene radile na ‘štraftama’ kao što je Metropolitan Parkvej, ili u striptiz klubovima, gde su maloletne devojke ilegalno igrale. Makroi su bili bolje sakriveni.

Čak i kada je policija bila u stanju da izvrši hapšenje, tužioci su rekli da je teško izgraditi slučaj protiv muškaraca. Bili su im potrebni svedoci, ali opšte pravilo je da prostitutke ne svedoče protiv svog gazde, makroa, zbog nevoljnosti ili straha.

Sudija Hikson rekla je u to vreme da je problem u tome što policija i tužioci često ne uspeju da naprave razliku između prostitutki koje su odrasle, i onih koje su deca.

Decu koja su dolazila u njenu sudnicu policajci nisu posmatrali kao žrtve, kaže ona. “Smatrali su ih dobrovoljnim učesnicama”.

Delom kao odgovor na to shvatanje, rekla sam joj da moram da pronađem devojčicu od 12 godina, ili mlađu, za koju se sumnja da je prostituisana. Smatrala sam da bi, ukoliko uspem da dočaram sliku deteta koje je prostituisano, a ne tinejdžerke, eksploatativna priroda ovog problema postala stvarnija našim čitaocima. Rekla sam joj da ne bih pomenula nijedno ime bez njenog odobrenja, jer razumem opasan život koji ovi mladi ljudi vode. Na kraju, nakon što je kontaktirala druge sudije koje su bile upoznate sa pričama koje sam radila o deci žrtvama, mislim da je odlučila da je to bilo vredno rizika.

Pozvala me je jednog dana i rekla: “Šta misliš o desetogodišnjakinji?”. Ubrzo nakon toga, našla sam se u njenoj sudnici kada su doveli devojčicu.

Sudija je objasnila da je poslednje što želi da uradi sa ovim detetom da je zadrži iza rešetaka, gde je i njena 11-ogodišnja sestra čekala već tri nedelje. “Ali, moram da se pobrinem za to da je bezbedna”, rekla je ona. Zbog nedostatka programa za decu u Džordžiji, za ovakvu decu nije bilo obezbeđenog smeštaja.

Bilo je i više nego dovoljno kreveta za nevaljalu decu koju je trebalo kazniti, ali nijednog za mlade, eksploatisane žrtve kojima je bila potrebna pomoć.

Na saslušanju, Hiksonova je bila vidno frustrirana. Optužila je zvaničnike iz službe za socijalni rad da ne se ne trude dovoljno da pronađu smeštaj za ove dve sestre, a da nije u pitanju zatvor.

Nadzornik za uslovnu slobodu žalio se da nisu uradili ništa kako bi majka ovih devojčica bila poslata na odvikavanje od droge.

Hiksonova je rekla da nije nameravala da ih drži zatvorene duže od nekoliko dana, i bila je besna što je morala da zakaže ovo saslušanje kako bi primorala službu za socijalni rad da nešto učini. Oni su rekli sudiji da ih brine slanje devojčica kući, kod njihove majke, jer je njen život pod kontrolom droge.

Kada je devojčica rekla sudiji da želi da ide kući, Hiksonova joj je odgovorila: “Ni ja ne želim da ti budeš zatvorena. Ali, zabrinuta sam za tvoju bezbednost, i ne znam da li ćeš ostati sa svojom majkom. Hoćeš li ostati sa njom?”

“Da, gospođo”, rekla je devojčica.

Nakon saslušanja, sudija me odvela nazad u svoju kancelariju, gde mi je dozvolila da intervjuišem devojčicu. Očiju crvenih od plakanja, devojčica je rekla da joj je žao zbog onoga što je uradila.

Rekla je da bi, da može, “vratila vreme”. Rekla je da je dečko njene rođake uvukao njenu sestru i nju u prostituciju. U početku im je “kupovao stvari”. Rekla je da je shvatila da nešto nije u redu “zbog onoga što je tražio zauzvrat”. Tražio je novac “od mog prostituisanja”.

“Primorao me je. Nije hteo da me pusti.” Ona kaže da je on odveo njenu sestru i nju u hotel u Fulton Indastrijal bulevaru u Atlanti.

Dok je sedela pogrbljena i rukama prekrivala lice, tiho je rekla da je on pretio da će je ubiti ako ode. “Vukao me je za kosu i udario”. Bila je jako uplašena.

Rekla je da bi želela da poruči svojim vršnjakinjama “Ostanite u školi. Nemojte da trošite život na ovako nešto. Neki ljudi su zaraženi HIV-om, ili imaju sidu.”

Rekla je i da želi da se vrati u školu. Njena osnovna škola ima mentorski program. A, zatim je ova 10-ogodišnja devojčica -- bez nade, i bez ikoga u životu ko bi je voleo i brinuo o njoj -- rekla da više od svega želi mentora. “To bi mi pomoglo da mi bude bolje u životu. Mnogo bolje nego što je sad.”

Tog dana, Hiksonova je naložila da obe devojčice budu vraćene kući, i bez elektronskog nadzora koji su zahtevali socijalni radnici. Tri nedelje kasnije, 10-ogodišnja devojčica je ponovo pobegla od kuće. Policija je nakon nekog vremena uhvatila, i vratila je u zatvor za maloletnike, gde je ostala dok su pokušavali da odluče šta da rade sa njom.

“Nije to sudijina krivica”, rekla je tada Alisija Adams. Adamsova je vodila Žrtve Prostitucije, novooformljeni program za pomoć deci kao što je ova 10-ogodišnjakinja. “Nije ničija krivica. Prosto ne postoji mesto na koje ova deca mogu da odu.”

U proteklih 15 godina, razmišljala sam o ovoj i drugim devojčicama koje sam srela i profilisala za novinski serijal. Pitala sam se šta se dogodilo sa njima. Ta 10-ogodišnjakinja bi danas imala 25 godina. Ako je živa.

Menja se industrija, menjaju se zakoni

Otkako sam napisala taj serijal, mnogo toga se promenilo. I mnogo toga nije.

Ubrzo nakon što su moje priče objavljene u listu “Atlanta Žurnal Konstitušn”, osobe kao što je Hiksonova, Stefani Dejvis i Alisija Adams, ubedile su političare u Džordžiji da promene državni zakon, tako da podvođenje maloletnica više nije bilo prekršaj, već krivično delo za koje se dobijala zatvorska kazna do 20 godina, u zavisnosti od uzrasta deteta.

Bio je to početak.

Tužioci poput okružnog tužioca okruga Fulton, Pola Hauarda, dečiju prostituciju nazivaju “jednim od najvećih problema sa kojima se naša omladina suočava danas”. On kaže da je potrebno više od novog zakona, i da je počeo agresivnije da goni muškarce koji eksploatišu maloletnike, dok poziva policiju da agresivnije radi na identifikovanju i hapšenju ovih osoba.

Ženska Fondacija Atlante osnovala je “Anđelin fond” za prikupljanje novca za pomoć deci koja su eksploatisana kao prostitutke. Ubrzo je nastala i Anđelina kuća, kao sigurna kuća za mali broj dece viktimizirane komercijalnom seksualnom eksploatacijom. Iako Anđelina kuća više ne postoji, dve druge sigurne kuće su zauzele njeno mesto, delimično zahvaljujući i sve većem broju pojedinaca i organizacija koje su zabrinute za ovaj problem, kao što je youthSpark, Street Grace i Wellspring Living.

Svake godine, ove organizacije promovišu “Dan za borbu protiv komercijalne seksualne eksploatacije dece”, kako bi nastavile da skreću pažnju na ovaj problem.

Oni su, 2011. godine, uspeli da izdejstvuju usvajanje predloga zakona 200: Zakona protiv trgovine ljudima Džordžije, kojim se ponovo povećavaju kazne za trgovinu ljudima, uvodi obavezna obuka za odgovarajuće reagovanje policije, i naglašava potreba da se oni koji su komercijalno eksploatisani tretiraju kao žrtve, a ne kao kriminalci.

Ove godine, guverner Džordžije, Nejtan Dil, potpisao je dve nove mere, obe pod pokroviteljstvom senatorke Rene Anterman, republikanke iz Baforda. Rezolucija Senata 7 daće odobrenje da se godišnja naknada od 5.000 dolara, koju plaćaju striptiz klubovi, koristi u svrhu obezbeđivanja smeštaja, savetovanja i drugih usluga žrtvama dečije prostitucije, ukoliko glasači to odobre. Za rezoluciju će se glasati na državnom referendumu, koji će biti održan u novembru 2016. godine.

Rezolucija Senata 8, poznata i kao Rejčelin zakon i Zakon sigurne luke, razjasnio je način na koji bi se novac prikupljao i trošio. Takođe, njime se obezbeđuje da će se seksualno eksploatisana omladina tretirati kao žrtve, ne kriminalci, posebno naglašavajući da deca koja su seksualno eksploatisana ne mogu više biti optužena za prostituciju.

Hiksonova, koja danas radi kao etički službenik za grad Atlantu, prisustvovala je potpisivanju zakona.

“Nivo svesti svakako je podignut”, rekla je u nedavnom intervjuu. Ona veruje da se i shvatanje trgovine ljudima promenilo, i da se više ne posmatra isključivo kao problem među imigrantima iz drugih zemalja.

“Verujem da ljudi danas shvataju da je u pitanju domaći problem”, kaže ona. “Postoje ljudi koji prepoznaju da problem postoji u našoj oblasti, i da decu treba tretirati kao decu sa problemima, a ne problematičnu decu.”

Ali, ona kaže da je ključno zadržati pažnju javnosti na ovom problemu.

Od ulica do interneta

To nije lako, jer ako je ovaj društveni problem ranije bio skriven, danas je otišao u podzemlje.

Internet i mobilni telefoni promenili su sve, prema rečima Hiksonove i policajaca. Iako je još uvek moguće videti mlade devojke na “štrafti”, u nekim dobro poznatim oblastima okruga Fulton i Dikab, u najurbanijoj oblasti Atlante, ista je verovatnoća da će one biti reklamirane na internetu.

Dosta devojaka i žena su same postavile oglase koji su vidno istaknuti na mnoštvu sajtova, od kojih je među najvećima “backpage.com” koji je popunio prazninu nastalu nakon što je Craigslist tužen, i 2010. godine zatvorio svoju sekciju za usluge za odrasle. Sekcija backpage-a za pratnju i masaže donosi milione dolara prihoda svakog meseca, prema podacima izveštaja iz 2013. godine koji je uradila konsultantska kompanija AIM Group. Backpage “je uspeo da premaši Craigslist kao vodećeg nacionalnog oglašivača onlajn prostitucije”, stoji u izveštaju.

(Ranije ovog leta, Visa, American Express i MasterCard prekinuli su sve veze sa ovim sajtom.) Pozivi i poruke predstavnicima Backpage-a nisu bili uzvraćeni.

Da biste razumeli koliko je internet endemski svetu prostitucije, pogledajte sajt “The Erotic Review”, ili TER. Toliko je dugo prisutan da postoje mušterije koje namenski odlaze od jedne do druge devojke kako bi kasnije svoje utiske o njima objavili na TER-u. Oni sebe nazivaju “hobistima”, i postavljaju eksplicitne opise usluga koje drugi mogu da očekuju od devojke, da li ona ima loš stav, ili je postavila fotografiju na kojoj deluje bolje nego uživo. Pokušaji da se stupi u kontakt sa TER-om nisu urodili plodom.

Makroi koji su nekada eksploatisali devojke tako što su ih primoravali da budu na ulicama sada mogu da pretražuju internet u potrazi za devojkama koje to rade same, ponekad pokušavajući da ih namame u poslovnu pratnju nudeći im veću zaradu, novac za pokrivanje troškova njihovih oglasa, i stan u kom se mogu sastajati sa svojim mušterijama.

To znači da će 14-ogodišnjoj devojčici iz siromašne oblasti, koja je tek na početku i ne razume u šta se upušta “makro prići i reći joj ‘Umesto što stojiš tu na vetru ili hladnoći, ja ću te smestiti u topao stan, i zarađivaćeš veliki novac’”, kaže iskusni policajac i bivši detektiv odeljenja za narkotike. “Svako ko vodi agenciju za poslovnu pratnju, i dobija procenat novca zarađenog prostituisanjem, je makro.”

Kako se prostitucija preselila u zatvoreni prostor i podzemlje, manje su šanse da će je zajednica videti na ulicama i žaliti se policiji. Stoga je smanjeno i angažovanje policije koja odgovara na žalbe zajednice.

To je loše za mlade žrtve, kažu policijski službenik, kao i za zajednicu jer seksualna eksploatacija maloletne dece ostaje posao u procvatu. On brine jer potražnja ostaje velika, što znači da preveliki broj mladih devojčica -- i određeni broj dečaka -- biva namamljen u prostituciju daleko od očiju javnosti i policije, i bez razumevanja posledica.

“Najveći udarac doživljavaju same devojčice”, kaže on. “To je psihološki, moralni udarac na devojčicu, a ona ne shvata šta žrtvuje. Veliki broj ovih devojčica postaju narkomanke. To se dešava širom Atlante. Nakon 10 godina, ako prežive bolesti, moguć krivični dosije, i psihološki pritisak, odjednom shvate da nemaju obrazovanje ili tržišne veštine.”

“Kada izgled izbledi, vraćaš se na isto mesto sa kog si počela. Kad god neko uzme produktivnu mladu osobu iz mejnstrim društva, i uputi je ka kriminalu, što prostitucija jeste, ništa se dobro ne može očekivati.”

Hiksonova je saglasna.

Ona kaže da, iako je optimistična povodom novih zakona, rastuće svesti i broja ljudi i organizacija koje se bore protiv dečije prostitucije, ipak brine da je u pitanju “prolazna moda”; da je dečija prostitucija “tema koja je trenutno u trendu”.

“Ako postoji mlako interesovanje za ovo pitanje, ono će potpuno nestati kada iskrsne sledeći problem”, kaže ona. Pre petnaest godina, napisala sam da Hiksonova “gleda u oči dece koja su prostituisana i ne vidi ništa. Ni nadu. Ni snove. Ni detinjstvo.”

Baš kao ona 10-ogodišnja devojčica.

Nekoliko godina nakon tog događaja u sudnici, Hiksonova je saznala šta se dogodilo sa devojčicom i njenom starijom sestrom.

Njih je, na određeni vremenski period, zbrinula Služba za pružanje pomoći porodici i deci, zbog konstantnih problema koje je njihova majka imala sa zavisnošću od droge. Ali, u nekom trenutku, ona je pristala da započne program lečenja zavisnosti, i devojčice su se nakon toga vratile kući.

“Bilo je problema u prvi mah”, kaže Hiksonova. “Ali, poslednje što sam čula o njima je da pohađaju školu.”

U međuvremenu, Hiksonova i niz drugih ostaju posvećeni spasavanju mladih devojčica i dečaka iz destrukcije seksualne eksploatacije. Na njihovom dnevnom redu trenutno je da osiguraju da će glasači podržati godišnju naknadu od 5.000 dolara na referendumu sledeće godine.

“Moramo da ostanemo na oprezu jer industrija za zabavu odraslih ima duboke džepove”, kaže Hiksonova. “Ovo je dugoročan posao. Mora postojati određeni nivo posvećenosti.”

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:
http://edition.cnn.com/2015/07/17/us/child-sex-trafficking-update-hansen/index.html