Za dvesta ili trista evra krijumčar vodi do granice, do mesta navodno zgodnih za prelazak. Tu cvikcanglama iseče mađarsku ogradu ili, u slučaju Hrvatske, samo pokaže rukom ka ledini i kaže: „Ovuda." Svakodnevno stotine izbeglica pokušavaju da se ovako domognu tla Evropske unije, te obećane zemlje. Skoro svi bivaju uhvaćeni i vraćeni u Srbiju gde ih čekaju krcati kolektivni smeštaji u kojima nada lagano umire – i to ako imaju sreće. Ako nemaju, čeka ihnapola oronulo skladište iza železničke stanice, vašljivi limb između ledenog vetra sa Save i logorskih vatri u čijem dimu spavaju.

Širzad Safi (17) je sve to osetio na svojoj koži. Avganistanac sedi za stolom u prostorijama „Info Parka", organizacije koja je na dobrom glasu među migrantima jer im pomaže da se snađu, da pronađu smeštaj ili prevoz do izbegličkog kampa. Pred njim je porcija nečega, toplog, ali i dalje u formi konzerve, razaznaju se testenina i sos od paradajza. Mladić je iznuren i prljav, na nogavici pohabanih pantalona pokazuje rupu od psećeg očnjaka. Mađarska policija je, priča se, kreativnija od hrvatske i bugarske kada treba poniziti i najuriti izbeglice. U sve tri zemlje, prema svedočenju više desetina izbeglica sa kojima smo razgovarali, policija premlaćuje pendrecima, maltretira, pljačka telefone i pare i, na kraju, izbacuje nazad u Srbiju.

„Bio sam u grupi u kojoj je bilo dece", priča Širzad radnicima „Info Parka" o svom kratkom boravku u Mađarskoj.

„Kada su nas uhvatili, terali su nas da sedimo u snegu, bosi. Šest sati. Gađali su nas grudvama i polivali hladnom vodom, puštali su pse na nas." Na kraju je policija odškrinula kapiju graničnog bedema i poslala ih nazad u Srbiju. I evo ga opet ovde, u Beogradu, samo stotinak metara od parka ispred Ekonomskog fakulteta i ćevabdžinice za koju migranti još u Istanbulu ili Sofiji čuju da će pred njom naći krijumčare. Mnogi su spremni da daju poslednje pare za slabašnu nadu da ih krijumčar neće prevariti i da će stići tamo gde su se zaputili.

Sultan, Smaragd, Musa, Hasan... pod tim imenima – verovatno umetničkim – su izbeglice znale krupnije ribe iz krijumčarske mreže. Dok se rutom lakše prolazilo, oni su stolovali su baš u parku dok su se oko njih jatili migranti. I svi su ih znali, čak su i svetski mediji pisali o njima – posebno o Sultanu – ali su svoj posao mogli da nastave neometano. Nisu među onih 2.000 ljudi privedenih zbog sumnje da su krijumčari. Po tome je, hvalio se nekoliko puta ministar Nebojša Stefanović, Srbija evropski rekorder. Presude su, međutim, retke i često dokače tek lokalne pomagače.

„Očigledno da je u Srbiji ta velika igra tolerisana", kaže Gordan Paunović koji vodi „Info Park".

Tokom poslednjih godina se sreo sa stotinama izbeglica koje su krijumčari skrivali po stanovima ili hostelima, ponekad ih ucenjivali, tukli i držali u kućnom pritvoru dok ne plate više.

„Da, uhapšene su hiljade ljudi, ali kojih? Vozača, pomagača, sitnih riba po parkovima. Krijumčari su viđeni kao neko ko pomaže Srbiji da se prazni od izbeglica i zato su tolerisani."

Brojke to potvrđuju: dok prema nekim izveštajima dvestotinak ljudi dnevno ilegalno uđe u Srbiju, ukupan broj migranata u zemlji već mesecima se procenjuje na sedam ili osam hiljada. Što znači da neki i odlaze.

Treba samo malo upornosti i cupkanja na beogradskoj zimi pa već i neizvežbano oko primećuje sumnjive tipove. Izgledaju kao da dolaze iz Avganistana i Pakistana, ali su dobro obučeni, sa solidnim cipelama i telefonima na oba uha, neki u automobilima. Ne može se prevideti razlika u odnosu na izmučene izbeglice sa bušnom obućom i poderanim ruksacima. Jedan mladić nam kaže da mu traže 2.000 evra što navodno kupuje kartu do Austrije. To je mali ogled iz teorije kapitalizma – što je ruta teža, a očaj veći, to su više i cene. Ponuda i potražnja.

„Trend poslednjih meseci je da sami migranti, koji su na putu ka Zapadu, počinju da se bave krijumčarenjem. Već su toliko puta pokušavali da pređu granicu da već znaju elementarne fore", kaže Paunović.

„To je nova priča koja se dešava mimo velikih krijumčarskih mreža. Nije više tako da neko recimo u Kabulu da 10.000 evra da bi stigao do Frankfurta sa ponudom all inclusive. Ovo su klinci koji pokušavaju da se kreću po mestima gde se okupljaju izbeglice, da se infiltriraju, i da traže nove klijente. Oni rade za mnogo manju lovu."

Priče da neki krijumčari i dalje imaju jake veze sa korumpiranim policajcima širom Balkana nikada nisu dokazane. A krijumčarske fore su kao mađioničarski trikovi – kada se za njih sazna, deluju trivijalno. Pre toga, gotovo lucidno. Recimo masovni transport u kombijima i kamionima odavno više ne radi. Graničari su budni kada vide kamion jer niko ne želi da baš u njegovoj zemlji budu otkrivene desetine tela pogušenih ljudi. Ali ono sa cisternama je dugo radilo posao: migranti uđu u naftu ili mazut, glava im viri tek toliko da mogu da dišu. Od kada je mađarska policija to shvatila, kontrole su žešće. Poslednjih dana kamioni satima čekaju na ulazak u Hrvatsku. Ili još stariji trik – kačenje ispod železničkog vagona koji ide preko granice. I to danas teško prolazi.

„Ako ljudi već mentalno posustaju posle čekanja od tri, četiri meseca, možete zamisliti kako će biti posle godinu dana", kaže Paunović, „naročito ako budu ostali po napuštenim magacinima i kampovima koje nam je jedan migrant opisao kao zoološki vrt – imam krevet i hranu, ali ništa osim toga, kao životinja u kavezu. Mislim da će ljudi, kada otopli, raditi sve više i više očajničke stvari."

„Krijumčari svašta rade izbeglicama koje nemaju da plate za put, ili im rade zato što im se može", potvrđuje i Jelena Hrnjak, iz nevladine organizacije „Atina", koja godinama pomaže žrtvama trgovine ljudima.

„Jer izbeglice su nezaštićene, često nemaju dokumenta, ilegalno su ovde, u strahu da ih ne uhvate policija ili vojska, u strahu da potraže azil ovde što posle može da ih spreči da ga traže negde drugde. To ih uvlači dublje u bespomoćnost."

Ali oni zaglavljeni u Srbiji ne vide drugi način osim da rizikuju. Gotovo svi iza sebe imaju rat, Talibane ili glavoseče Islamske države, prešli su iranski krš i bliskoistočne pustinje, preživeli noćne talase Egejskog mora. Nedavno ih je troje poginulo u automobilu koji je jurio autoputem od Niša ka Beogradu, gonjen strahom da ga patrola ne primeti. Krijumčar je natrpao 15 izbeglica u auto. Izbeglice su za nadu u drugi život spremne da urade skoro sve.

„Naša organizacije je imala dva slučaja ljudi koji su u Libanu prodali bubrege kako bi njima platili krijumčarima", kaže Jelena Hrnjak.

Sretala je dečake koji nisu imali novca za krijumčare pa su silovani ili fotografisani nagi kako bi se te slike distribuirale mrežama dečije pornografije.

„Ili su ih krijumčari primoravali da vrše razna krivična dela – recimo da oni sami krijumčare ljude – jer deca pred zakonom ne odgovaraju. Žene su svedočile o tome da seksom plaćaju put", kaže ona.

To pokazuje zašto su krijumčarske mreže tako fleksibilne i kako su, čim je slobodan prolaz Balkanom zatvoren, ponovo nikle kao pečurke posle kiše. Radi se, naime, o kriminalnim bandama koje se bave bilo čime što u datom trenutku omogućava profit – trgovinom organima, dečijom pornografijom, a može i drogom ili oružjem. Malo šta se od toga isplati kao šverc i eksploatacija živih ljudi. Za krijumčare su ponovo došla berićetna vremena.

Tekst u originalu možete pronaći putem linka: http://rs.seebiz.eu/centar-beograda-kao-eldorado-za-krijumcare-izbeglica...