Osam miliona dece izbeglica predstavlja vremensku bombu za mentalno zdravlje. Ukoliko odlučimo da sada ignorišemo tu činjecu to će biti užasna greška.

Svako zna da postoji međunarodna izbeglička kriza. Ali, postoji opasnost od zanemarivanja jedne važne činjenice – teška psihološke povreda koja se nanosi milionima dece. Ovakva vrsta povrede je nije očigledna kao fizička povreda, ali još od kraja drugog svetskog rata većina evropskih zemalja nije morala u tolikoj meri da se nosi sa traumama koje se mogu javiti u detinjstvu.

Prema podacima UNICEF-a, ima 8 miliona takve dece, što čini skoro polovinu izbeglica u celom svetu. Teško je shvatiti smisao tako velikog broja, ali se on može razložiti na pojedinačne srceparajuće priče. Početkom godine, Stephen Cowan, glavni savetnik iz zapadnog Londona, je posetio  izbeglički kamp u Kaleu, u nadi da će biti u mogućnosti da u Englesku dovede jedan broj dece izbeglica bez pratnje. Jednog prijatnog jesenjeg dana, primetio je dečaka avganistanca koji je drhtao i bio obliven znojem, kao da ima povišenu temperature. “Da li je bolestan?” upitao je savetnik. Prevodilac je odmahnuo glavom. “Ne,” odgovorio je,  u stvari, “u kampu je već dva meseca I to ga je dovelo do ludila.”

Ova anegdota će izazvati zebnju u srcu svakoga ko zna koliko je stabilno okruženje važno za zdrav razvoj u detinjstvu. Bebe počinju da prepoznaju lica u ranoj fazi razvoja, a neželjeni efekti do kojih dolazi usled prekida u odnosima sa odraslim osobama od poverenja – anksioznost, nesigurnost, samopovređivanje, agresija – su  propisno dokumentovani od kada je britanski psihoanalitičar John Bowlby sproveo istraživanje o deci nakon drugog svetskog rata. 

U sistemu zaštite, gde su resursi već nategnuti, socijalni radnici prolaze kroz velike muke kako bi izbegli situaciju da deca iz rasturenih porodica često menjaju staratelje. Mi puno toga znamo o uticaju razdvajanja dece od roditelja, čak i u zemljama koje nisu ratne zone. Ali, deca izbeglice bez pratnje spadaju u najranjivije ljude na zemlji, a mogućnost da padnu u ruke krijumčara je samo još dodatni rizik sa kojim moraju da se suoče.

U Avganistanu, pojedine porodice mogu da priušte da pošalju samo jedno dete na rizičan put ka Evropi, pa zbog toga često šalju sina tinejdžera da putuje sam. Sirijske izbeglice uglavnom kreću u porodičnim grupama, ali prelazak preko mora od Turske do Libije je toliko opasan da neka deca bivaju spašena tek nakon što vide kako su im se roditelji ili braća I sestre udavili.  Polovina dece izbeglica koja je pod zaštitom UN agencije za izbeglice dolaze iz Sirije i Avganistana, što ukazuje na destabilišući uticaj konflikta, čak i na one koji prežive bez fizičkih povreda. Oni će manje više zasigurno pretrpeti poremećaj izazvan post traumatskim stresom, a teško je sprovesti adekvatno lečenje u prenatrpanim izbegličkim kampovima.

Koliko je za verovati da ministri u Britanskoj vladi ne mogu da shvate kakvu štetu su ova deca već pretrpela? Ili zar im nije stalo? Tokom ovog meseca ispostavilo se da su zahtevi stotine dece azilanata iz kampa u Kaleu, za koje se očekivalo da stignu u UK, odbijeni, i da im je rečeno da zatraže azil u Francuskoj. Nakon što je kamp srušen na evidenciji je bilo 1900 dece, ali je samo njih 750 stiglo kod nas. A to je samo delić traumatizovane dece koja su već u Evropi ili na njenim granicama.

Takvo ponašanje je sramotno, pa čak iako je razlog za to strah koji Britanska vlada ima od naslova u desničarskim novinama. Tabloidi ne prezaju od satanizovanja izbeglica svih uzrasta, sa impulsivnom tendencijom ka odbijanju svake teorije koja sugeriše da štete pretrpljene u detinstvu imaju dalekosežne posledice na odraslu osobu.

Sam pogled na ljude srednjih godina u Velikoj Britaniji koji se pred kamerama rasplaču kada govore o tome kako su bili silovani u detinjstvu, ne ostavlja nikakva prostor za sumnju na dugoročne posledice, uključujujući i rasturene veze i alkoholizam.  Upućeni su brojni apeli da se okonča istraga o seksualnom zlostavljanju dece, koje ima izgleda da izazove nevolje, kao da će prekid celog postupka obezvrediti tvrdnje hiljada žrtava. To, svakako ne bi bio slučaj. I nedavne tvrdnje o sistematskom zlostavljanju dece u fudbalskim klubovima su otkrile još jednu oblast života o kojoj se godinama ćutalo.

Kada su britanski stručnjaci počeli da vrše procenu dece u kampu u Kaleu, otkrili su da su mnogi, ako ne i većina, bili žrtve silovanja, što znači da su seksualni napadi, kako na dečake tako i na devojčice, uobičajna praksa među krijumčarima. Toj deci su očajnički potrebni startelji koji su navikli da se bave decom koje su bile žrtve seksualnog zlostavljanja, pa čak i onda će biti potrebne godine napornog rada pre nego što ta deca budu u stanju da veruju odraslima.

Umesto toga, zemlje, jedna za drugom, pokušavaju da prebace problem na nekog drugog, ignorišući obaveze koje proizilaze iz medjunarodnih ugovora i konvencija. One se takođe čuvaju od nevolja koje mogu da ih zadese u budućnosti. Dečaci (koji su, prema nekim procenama brojniji među decom izbeglicama od devojčica u odnosu devet na prema jedan) i devojčice drugačije reaguju na užasne događaje iz detinjstva, dečaci su više skloni agresiji, neuspehu u školi i sitnom kriminalu. U najgorem slučaju, mogu biti podložni radikalizaciji od strane ekstremista.

Organizacije koje su posvećene pružanju pomoći raseljenim licima su prenatrpani zahtevima i bore se da im obezbede osnovne potrebe, kao što su sklonište i lekovi. Kao kontinent, jedva da smo shvatili da imamo generaciju ozbiljno traumatizovane dece u našoj blizini, a gubitke koje su pretrpeli su bez premca još od 1945 godine.

Znam da su resursi ozbiljno prenapregnuti, ali posledice ignorisanja problema su isuviše strašne da bi se razmišljalo o njima. Za njihovo dobro, a I za naše, moramo da identifikujemo tu decu i da ih polako naučimo da svet nije uvek zao ili zastrašujuć kao što im se to sada čini.

Za NVO Atina, Nikoleta Bašić.

Tekst u original možete čitati putem linka:

https://www.theguardian.com/commentisfree/2016/dec/27/europe-traumatised-children-child-refugees-mental-health?CMP=share_btn_tw