Dobitnice nagrade Anđelka Milić 2026

Fotografije: Anđela Zubac

Ova nagrada pripada ženama koje su imale hrabrosti da govore

Govor Jelene Hrnjak, menadžerke programa za zaštitu žrtava trgovine ljudima u Udruženju Atina, povodom dodele nagrade „Anđelka Milić“za monografiju „Briga u krizi“, Beograd, 2. april 2026. godine.

Drage naše i dragi naši,

Kao što znate, ovu monografiju, “Briga u krizi“ i zašto moramo da iznova preispitujemo institucionalnu etiku prema ženama i devojkama koje su preživele trgovinu ljudima u Srbiji tokom pandemije, pisale su dve Jelene i jedna Andrijana, moje koleginice Jelena Ćeriman, Andrijana Radoičić Nedeljković i moja malenkost.

Pisale smo je solidarno, sa puno brige, odgovornosti i puno podrške onih koji veruju u naš rad. Pisale smo je zajedno.

Kad bismo naišle na neki problem, ja sam pitala Jelenu (Ćeriman) šta ćemo sada da radimo, a ona bi rekla „Samo se ti drži mene“. Kad bih o nekom problemu pitala Andrijanu, ona bi mi rekla „Zajedno ćemo“. Ta rečenica stena „Zajedno ćemo“ oblikovala je ne samo ovaj poduhvat, već i ceo naš rad.

Iskoristile bismo priliku da se, pre svega, zahvalimo na nasleđu profesorke Anđelke Milić. Na njenoj borbi, na njenim udžbenicima, rasle smo i stasavale, kao i na delima i rečima njenih savremenica koje su delile njenu borbu. I danas stojimo na njihovim ramenima  ,na ramenima te borbe; one su nam utrle put i omogućile da budemo to što jesmo i tu gde jesmo.

Jelena Ćeriman je naučnica u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, Andrijana Radoičić Nedeljković je psihoterapeutkinja i socijalna radnica iz Asocijacije sistemskih terapeuta, a ja poslednjih 17 godina vodim Udruženje građana Atina, koje se bavi zaštitom žrtava trgovine ljudima.

Biću slobodna da nas sve tri nazovem Atinjankama, ali i neke od dobitnica koje su večeras ovde, jer su naše najbliže saradnice  i saborkinje u ovoj ideji i vrednosti oko koje nas Udruženje Atina okuplja, a to je zaštita žena koje su preživele trgovinu ljudima i sve oblike nasilja nad ženama.

Pomenula sam reč pandemija. Ona se vezuje za našu skorašnju prošlost. Ona je trajala i završila se, međutim, pandemija nasilja nad ženama ne prestaje. Ratovi se vode pa prestanu, ali nasilje nad ženama ne prolazi. Postoji more žena u Srbiji koje trpe nasilje, i to ne prestaje. U Srbiji danas žene trpe muško nasilje i veoma često to nasilje ne prestaje, već samo menja oblike.

S tim u vezi, želela bih da se zahvalim ženama sa iskustvom trgovine ljudima koje su nam ukazale poverenje, jer ova nagrada ne pripada samo ovoj monografiji, ona pripada ženama i devojkama koje su imale hrabrosti da govore.

Njihova iskustva nisu samo svedočanstva o nasilju. Ona su znanje. Znanje koje razotkriva kako sistemi funkcionišu kada je najteže, u krizi, u izolaciji, u trenucima kada bi zaštita trebalo da bude najjača.

Ova monografija pokazuje jednu važnu, ali često prećutanu istinu: da institucije koje ne razumeju traumu mogu postati deo problema. I tada nasilje menja titulara, a brišu se razlike između onih koji nasilje vrše i onih koji ne štite žrtve.

Pandemija to nije stvorila. Pandemija je to samo ogolila. Zato ova monografija nije samo istraživanje. Ona je poziv.

Poziv da preispitamo kako mislimo o brizi. Kako gradimo sisteme. I kome zapravo verujemo kada donosimo odluke. Mi smo odlučile da verujemo ženama koje su preživele trgovinu ljudima. Ne kao izvorima podataka, već kao autorkama znanja.

I upravo zato ova knjiga ne završava analizom, ona otvara prostor za promenu.

Ona je potvrda da borba ovih žena nije uzaludna. Bez njih, ova nagrada ne bi imala smisla. A ova nagrada je potvrda da ni naša borba nije uzaludna.

Vratila bih se ponovo na temu institucionalne etike. Ljudi koji rade u institucijama moraju pod hitno da se oslobode te kulture ćutanja koja nadjačava etiku, koja u svojoj suštini jeste nekultura. A mi, svi zajedno, moramo ih podsećati da je problem izostanka odgovornosti ključni problem koji danas moramo rešavati u našem društvu.

Podsećamo da najveći problem nije izostanak znanja, već nedostatak hrabrog sistema koji štiti žrtvu, a ne institucije.

Vratiću se na početak i zahvaliti se profesorki Anđelki Milić, koja je svojim radom obeležila borbu za dostojanstvo, jednakost i glas onih koje društvo često ne želi da čuje. Ovo je dokaz da njena borba nije bila uzaludna.

Takođe bih napomenula da nam mnoge borbe predstoje, kao što je i borba studentskog pokreta koju podržavamo i koja ne sme biti uzaludna.

Jer borba ne prestaje kada dobijemo priznanje, ona počinje tamo gde sistem još uvek ćuti.