Nova knjiga Edvarda Baptista, “Polovina priče koja nikada nije ispričana: Ropstvo i stvaranje američkog kapitalizma”, privukla je veliku pažnju prošlog meseca, nakon što je Ekonomist ocenio da je isuviše oštra prema robovlasnicima.

Možda iz medijske oluje koja je usledila niste shvatili da je “Polovina priče koja nikada nije ispričana” prilično zarazna knjiga. Baptist vešto prepliće analizu ekonomskih podataka i narativnu prozu, kako bi dočarao sliku američkog ropstva koja se znatno razlikuje od onoga što ste možda naučili na časovima sociologije u srednjoj školi.

Knjigu vredi pročitati u celosti. Baptist pozicionira svoju knjigu kao suprotnost udžbenicima koji su predstavili ropstvo kao davnu aberaciju u američkoj istoriji, i 250 godina nagurali u nekoliko poglavlja na način koji “izostavlja srce te priče”. Kako bi se suprotstavio istorijskoj slici, Baptist je veliki deo knjige posvetio opisu preživljenih iskustava porobljavanja, na živopisan i neposredan način.

Ali, za one koji nemaju dovoljno vremena, ili žele da zavire u knjigu pre nego što odluče da pročitaju svih 420 strana, evo pet njegovih ključnih argumenata:

1.Ropstvo je bilo ključni pokretač formiranja američkog bogatstva.

Baptist tvrdi da naše pripovedanje o ropstvu ide otprilike ovako: to je bila strašna stvar, ali u pitanju je bila anomalija, vrsta povratka feudalizma u okvirima kapitalizma, čiji nestanak bi bio neminovan sa porastom cene rada. Zapravo, on smatra da je ropstvo bilo u središtu razvoja američkog kapitalizma.

Baptist je sažeo ekonomske podatke, kako bi procenio koliko je ropstvo doprinelo američkoj ekonomiji, kako direktno tako i indirektno. “Sve u svemu, više od 600 miliona dolara, ili skoro polovina ekonomske aktivnosti u SAD-u u 1836. godini, potiče direktno ili indirektno od pamuka proizvedenog od strane blizu milion robova -- 6 procenata ukupne tadašnje populacije SAD-a -- koji su se te godine mučili u radnim logorima.”

Do 1850. godine, on piše, američki robovi vredeli su 1.3 milijarde dolara, što je bila petina nacionalnog bogatstva

2.Na svom vrhuncu, ropstvo je bilo efikasnije od slobodnog rada, suprotno argumentima pojedinih severnjaka u to vreme.

Oslanjajući se na podatke o proizvodnji pamuka, i izveštaje robovlasnika i bivših robova, Baptist otkriva da je neprestano povećavanje kvota za branje pamuka, podsticano brutalnim bičevanjem, dovelo robove do dostizanja brzine branja koja je prevazilazila granice fizičkih mogućnosti. “Proučavanjem knjiga plantažera, koje su beležile individualne dnevne kvote branja robova u radnim logorima širom Juga, uočava se porast u dnevnim kvotama od 2.1 procenat godišnje”, piše Baptist. “Porast je još veći ukoliko se posmatraju novije jugozapadne regije u 1860. godini, gde je efikasnost branja rasla 2.6 procenata godišnje od 1811. do 1860. godine, do ukupnog povećanja produktivnosti od 361 procenat."

Slobodni radnici bili su znatno sporiji. “Mnogi porobljeni berači pamuka kasnih 1850-ih godina dostigli su vrhunac na cifri od preko 90 kilograma dnevno”, napominje Baptist. “Tokom 1930-ih, nakon pola veka masovnih naučnih eksperimenata, sve u cilju stvaranja pamuka koji je lakši za branje, praunuci porobljenih berača često su brali samo 45-55 kilograma dnevno.”

3.Ropstvo nije samo obogatilo Jug, već je dovelo i do industrijskog buma na severu zemlje.

Stabilan dotok velikih količina pamuka bio je pokretačka snaga tekstilnih fabrika u Masačusetsu i Rod Ajlendu, i generisao bogatstvo vlasnicima tih fabrika. Do 1832. godine, “Lovel je trošio 100.000 dana rada porobljenih ljudi svake godine”, piše Baptist. “I, kako su robovi bili efikasniji od slobodnih radnika, pad inflaciji prilagođene cene pamuka, koji je dopreman u SAD i britanske tekstilne fabrike, od 60 posto između 1790. i 1860. godine oslobađao je milione dolara investitorima iz Bostona.”

Ropstvo na jugu takođe je imalo veliku ulogu u promeni demografske slike Severa, jer su Evropljani u velikom broju pristizali da rade u fabrikama u tom regionu. “Van luka pamuka, vladala je oskudica poslova za imigrante u ropskim državama tokom 1840-ih, a oni nisu imali želju da se takmiče sa robovima”, objašnjava Baptist. “Izbor imigranata da se presele na Sever imao je značajan demografski uticaj, povećavajući populaciju na Severu sa 7.1 miliona u 1830. godini na 10 miliona u 1840. godini, a zatim na preko 14 miliona do 1850. U istom periodu, Jug se razvijao znatno sporije, od 5.7 miliona u 1830. godini do skoro 9 miliona.”

4.Ropstvo nije pokazivalo znake ekonomskog usporavanja do trenutka kada je počeo Građanski rat.

Evo šta kaže Baptist:

U 1850-im, proizvodnja pamuka na Jugu udvostručila se sa 2 miliona na 4 miliona bala, bez znakova usporavanja ili gašenja žeđi industrijskog Zapada za sirovinama. Svetska potrošnja pamuka porasla je sa skoro 700 miliona na više od 1.1 milijarde kilograma, a na kraju decenije radnici na poljima SAD-a još uvek su brali dve trećine ukupne potražnje, i skoro svu količinu pamuka za potrebe fabrika u zapadnoj Evropi. Do 1860. godine, Južna Karolina, Misisipi, Luizijana, Džordžija, Konektikat, Alabama, Florida, i Teksas bile su osam najbogatijih država u SAD-u, rangiranih po bogatstvu belaca, od kojih je sedam stvoreno tokovima pamuka na apad i jug, a jedna je kao najindustrijalizovanija država u Uniji nesrazmerno profitirala od prenosa fabričke opreme sa severa na jugozapad.

Ovo je obezbedilo osnovu za kreiranje sofisticiranih finansijskih proizvoda: ‘ropskih’ obveznica, za koje Baptist kaže da su “neverovatno slične osiguranim obveznicama, koje su zapravo bile osigurane hipotekama na kuće u SAD-u, i privukle investitore iz celog sveta da ulažu u finansijska tržišta SAD-a od 1980-ih do ekonomskog kolapsa 2008. godine.”

Ove ‘ropske’ obveznice “ostvarivale su prihod investitorima od otplata hipoteka na porobljene ljude koje su vršili robovlasnici”, piše Baptist. “To je značilo da investitori širom sveta dele prihode koje stvaraju robovi na poljima. Na taj način, čak i dok je Britanija oslobađala robove, britanska banka mogla je da proda investitoru potpuno komodifikovanog roba: ne konkretnog pojedinca koji bi mogao da umre ili pobegne, već obveznicu koja je predstavljala pravo na deo zarade od jednog roba, a koju su stvarale hiljade njih.”

5.Jug se otcepio da bi garantovao širenje ropstva. 

Postoje brojna konkurentska objašnjenja o razlozima iz kojih je Jug odlučio da se otcepi. Baptist tvrdi da je glavni razlog bio ekonomski: ropstvo je moralo da se širi da bi ostalo profitabilno, a južnjački političari želeli su da osiguraju da će i nove zapadne države biti robovlasničke. “Još od kraja Građanskog rata, branioci Konfederacije širili su laž da su se južne države otcepile, a južnjaci borili, kako bi odbranili apstraktni ustavni princip ‘prava države’. Ta neistina pokušava da neutrališe prošlost”, piše Baptist. Na svakoj nacionalnoj konvenciji demokrata, “učesnici su eksplicitno navodili: otcepili su se jer su smatrali da će otcepljenje zaštititi budućnost ropstva."

Zašto je važno vraćati se na ovaj deo istorije danas, skoro 150 godina nakon što je ropstvo ukinuto?

Baptist tvrdi da naše razumevanje -- ili nerazumevanje -- ropstva ima političke implikacije za sadašnjost. (U tom smislu, knjiga je komplementarna sa često pominjanom knjigom Ta-Nehisi Koutsa Slučaj za reparaciju). “Ako je ropstvo bilo izvan američke istorije, na primer -- da je zaista predstavljalo smetnju, a ne raketni pogon za američki ekonomski rast -- onda ropstvo nije umešano u američki rast, uspeh, i bogatstvo”, piše Baptist. “Samim tim, ni za jedan deo ogromne količine bogatstva i blaga nagomilanog ekonomskim rastom nisu zaslužni Afroamerikanci”. Cilj njegove knjige je da pokaže da svako ko veruje u to zaista ne zna ni polovinu priče.

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:
http://www.huffingtonpost.com/2014/10/23/the-half-has-never-been-told_n_6036840.html