Nesuđeni imigranti gledaju kroz prozor ribarskog broda dok stižu u luku Katanija.
Fotografija: Antonio Parrinello/Reuters

Više od 3.000 maloletnika možda su postali žrtve prisilnog rada i seksualne eksploatacije nakon što su nestali iz domova i skloništa

Hiljade dece migranata nestaju nakon što stignu u kopneni deo Evrope, što izaziva zabrinutost da oni postaju plen novog, naprednog tržišta za trafikovanje dece i prisilni rad.

Od 12.164 maloletna lica bez pratnje, koji su ove godine stigli u Italiju iz severne Afrike, oko jedne trećine njih nestalo je iz hraniteljskih domova i vladinih skloništa (pdf), dok vlasti upozoravaju da će oni verovatno doživeti seksualnu i radnu eksploataciju ukoliko ostanu nezaštićeni.

Stotine dece, uglavnom iz Egipta, Eritreje i Somalije, svakog meseca stižu na italijanske obale. U Kataniji, na istočnoj obali Sicilije, lokalne NVO kažu da se deca iz Eritreje kidnapuju iz parkova i sa železničkih stanica.

“Većina dece iz Eritreje odbija da ih vlasti identifikuju po dolasku u zemlju, jer im Dablinska Konvencija ne dozvoljava da traže azil u drugim zemljama ukoliko su prethodno registrovani u Italiji”, kaže Elvira Jovino, direktorka Centra Astali, skloništa za migrante u Kataniji.

“Dok spavaju na železničkoj stanici, presretne ih mreža trgovaca ljudima koji im obećaju da će im pružiti sklonište, i dati im posao. Ali, onda ih zaključaju u kuće i, ako njihova porodica ne može da plati da ih oslobode, moraju da rade za trgovce, prodaju drogu, bave se prostitucijom, ili rade u sicilijanskoj poljoprivredi. Sve ovo su aktivnosti sa visokim prihodima za ove mreže.”

Deca koja su registrovana kao maloletnici bez pratnje po dolasku u Italiju takođe su ranjiva na eksploataciju. Prema italijanskom zakonu, deca koja stižu u zemlju bez svoje porodice treba automatski da budu pod zaštitom države; prvo ih treba smestiti u prihvatilišta, a zatim u hraniteljske domove, i programe reintegracije i edukacije. Ipak, dok se vlasti na Siciliji lome pod teretom priliva migranata, deca se mesecima ostavljaju u prepunim i propalim prihvatilištima, uz malo zaštite. 

Migrant drži dete pre iskrcavanja sa broda obalske straže u Augusti, na Siciliji.
Fotografija: Antonio Parrinello/Reuters
 

U sicilijanskom gradu Augusta, koji je bio luka za više od 4.000, od ukupno 12.164, dece migranata koji su stigli u Italiju tokom ove godine, lokalne vlasti kažu da prosto ne mogu da se nose sa brojem dece za koju postaju odgovorni. 

“Nedavno je 1.500 ljudi stiglo u našu luku tokom jedne noći - među njima je bilo i 250 dece”, kaže Frančesko Puljizi, komesar za imigracije iz Auguste. “Ovde prosto nemamo strukture da pružimo pravu zaštitu tolikom broju dece.” 

Uslovi u Skuola Verde, centru za prvu pomoć, jedinom skloništu za decu migrante u Augusti, sve su gori, sa pretrpanim spavaonicama i đubretom zatrpanim hodnicima. Centar ima kapacitet za podršku 20 dece, ali trenutno se u njemu nalazi i do 150 njih. Mnogi maloletnici koji je trebalo da budu izmešteni nakon 48 sati i dalje su u centru nakon četiri ili pet meseci. 

Prema informacijama aktivista za prava migranata, mnoga deca koja pobegnu, ili su namamljena, iz skloništa ili hraniteljskih domova obećanjima o zapošljenju, završe radeći u uslovima prisilnog rada, pakujući kutije paradajza u podrumima ili staklenicima na Siciliji. 

Drugi odlaze u gradove i mesta širom Italije. Gardijan je pratio trag dece migranata od Sicilije do Rima, gde su mladi egipatski tinejdžeri pronađeni kako rade za po nekoliko eura na sat na železničkoj stanici i pijacama. Neki od njih su rekli da su ih njihovi trgovci uputila na mesta na kojima će naći posao, kako bi otplatili svoje dugove, pre nego što su krenuli za Evropu; drugi su instrukcije dobili po dolasku na Siciliju. 

Spasilac pomaže detetu imigrantu da se iskrca sa italijanskog vojnog broda u Pocalu, na Siciliji.
Fotografija: Giovanni Isolino/AFP/Getty Image

“Rekao sam ‘Zbogom, Sicilija’ jer nam niko tamo nije pomagao u centrima”, kaže Hamdi, sedamnaestogodišnjak iz Kafr Ikhsha u Egiptu. “Postoje ljudi koji vam pomognu oko karata. Kada sam stigao u Rim, jedan čovek iz Egipta rekao mi je da idem na Ponte Mamolo stanicu, i nađem autobus sa drugim Egipćanima, koji će me odvesti na pijacu. Zaradite samo između dva i 10 eura za dan rada, ali moja porodica mora da vrati 2.500 eura koliko je koštao put do Italije.” 

Ahmed, koji tvrdi da ima 17 godina, ali izgleda dosta mlađe, kaže da je pod ogromnim pritiskom da nađe način da vrati dug od 3.500 eura, koji je nastao tokom njegovog puta u Evropu. Plaši se zbog ugovora koji je njegova porodica potpisala sa švercerima koji su ga doveli na Siciliju. “Čak i pet eura na dan bi bilo nešto”, kaže on. “Moram da šaljem novac kući, moja porodica ima samo pet meseci da vrati dug.” 

Mariela Kjaramonte, načelnica policijske stanice u Tivoliju, u blizini Rima, kaže da je 140 hektara (350 jutara) pijace Gvidonija, 24 kilometra od Rima, postalo centar dečijeg rada u proteklih nekoliko godina. Prošlog meseca, učinjeni su napori da se suzbije eksploatacija dece migranata koji rade kao nosači na pijaci, ali problem i dalje postoji. 

“Do pre mesec dana, egipatska deca obavljala su poslove nosača na pijaci, jer je njihov rad toliko jeftin”, kaže ona. “Njihovi poslodavci daju im dva penija i iskorišćavaju ih. Situacija je izmakla kontroli. Čak i kada smestimo tu decu u hraniteljske centre, niko ne proverava da li oni idu u školu. Verujemo da postoji veza između onih koji trafikuju decu u Italiju, i onih koji ih zapošljavaju na pijacama, te planiramo istragu koja će ustanoviti te veze.” 

Strah da će se njihove porodice suočiti sa gnevom trgovaca neke od njih navodi da pronađu brže načine da izmire svoj dug. Kaled, još jedan egipatski tinejdžer, koji zarađuje 50 eura nedeljno na benzinskoj stanici, kaže da su mnoga mlada egipatska deca regrutovana od strane bandi koje se bave drogom i prostitucijom, po njihovom dolasku u Rim. 

“Drugi momci prihvate da prodaju drogu ili se prostituišu kako bi izmirili svoj dug. Mnogo je brže, i nije teško naći takvu vrstu posla. Dovoljno je čekati na Termini autobuskoj stanici, i neko će vam prići”, kaže on i sleže ramenima. “Ponekad su to Egipćani, ponekad Tunižani, ali ja ne želim da se bavim takvim stvarima. Samo želim da izmirim svoj dug, i šaljem novac kući.”

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:
http://www.theguardian.com/global-development/2014/oct/17/african-child-migrants-italian-traffickers-forced-labour-sexual-exploitation