Dok na smenu guramo njenog jednogodišnjeg brata u njegovim kolicima, moja ćerka me pita zašto se ljudi ne drže  podalje od loših osoba, jer tako neće biti trafikovani. Kažem joj da priča obično počinje sa nadom.

 Zapravo, ponekad počne kao bajka i ta osoba ne može da poveruje koliko sreće ima. Trgovac može reći da zna za  posao koji toj osobi može doneti veliki novac, i pomoć njenoj porodici. Često je žrtvina porodica u teškoj situaciji.  Možda joj je majka umrla, ili je bolesna, i ona želi da pomogne, mora da pomogne, nekako. Taj posao rešava  problem i konačno će, ona misli, sve biti u redu. Ponekad ona dobije priliku da avionom otputuje u potpuno novi  grad ili zemlju. To deluje uzbudljivo - ali kada stigne tamo, ono što je izgledalo kao san brzo se pretvara u noćnu  moru.

Moja ćerka me pita zašto ta osoba nije mogla da vidi da je trgovac zao. Ja joj kažem da, iako su trgovci loši ljudi koji kontrolišu, lažu, povređuju i plaše druge, i primoravaju ih da rade bez plate, oni obično ne izgledaju kao loši ljudi. Često deluju ljubazno, i ponašaju se izuzetno fino, u početku.

Njoj je teško da ovo razume, jer po njenom shvatanju osoba koja je zla iznutra treba tako da izgleda i spolja, ali to prosto nije tako. Moja ćerka kaže: “Znači, oni mogu da izgledaju lepo i budu zli, baš kao dama iz Eni (misli na gospođicu Hanigan iz rimejka Eni, koju glumi Kameron Dijaz)”.

Kažem joj da je tako, da ne moraju da izgledaju zlo da bi bili zli. Moja ćerka odgovara rečima: “I, samo zato što se neko ponaša fino, to ne znači da ne pokušava da te prevari da bi ti uradio nešto loše”. “Tačno.”, kažem joj.

Ona me pita šta trgovci tačno rade. Njoj je saobraćaj (eng. traffic, prim. prev.) asocijacija na automobile, motore i saobraćajne znakove, ne na povređivanje ljudi. Ja joj kažem da su trgovci osobe koje teraju muškarce, žene i decu da rade non-stop, bez plate. To ih čini umornim i bolesnim.
 

 Oni su primorani da rade sve vrste poslova, na primer prave garderobu koju mi svakodnevno nosimo, beru voće,  prave cigle, i prose. Trgovci teraju ljude da žive na mestima koja nisu čista ni bezbedna, i ne daju im mnogo hrane,  ponekad samo pasirano povrće ili buđav hleb, pa su često gladni. Takođe, ne vode ih lekaru ako se razbole.
 
 Moja ćerka odgovara pitanjem zašto ljudi koji su žrtve trgovine ne odu odatle. “Ako mogu da pronađu prozor i  otvore ga, zar ne mogu da pobegnu?”, pita me. Kažem joj da trgovci prete da će ih povrediti ako pokušaju, i često  ih i povređuju -- ne samo zbog pokušaja bekstva, već prosto zato što trgovci to žele i mogu da urade. To ljude čini  uplašenim -- oni se plaše da će ih trgovci ponovo povrediti, ili uraditi nešto još gore, ako pokušaju da pobegnu.

 Moja ćerka pita gde trgovci idu da bi pronašli ljude koje će trafikovati. Njoj se to čini nestvarnim, i mora da se dešava baš daleko, ne može da zamisli da se dešava blizu našeg doma. Kažem joj da je način na koji se trgovina dešava sličan bez obzira na mesto, bez obzira na to da li je u našem gradu ili na drugom kraju sveta.

 Želimo da verujemo da trgovina ljudima ne može da se dogodi tamo gde mi živimo, ali može, i događa se, jer se  događa svuda. Trgovci ljudima posećuju ista mesta kao i mi, kažem joj. Oni idu na mesta na kojima ima puno ljudi  kao što su tržni centri, škole, autobuske i železničke stanice, i oni koriste Facebook i druge internet sajtove u  pokušaju da upoznaju ljude koje će povrediti. Oni mogu da koriste drugove u školi za regrutovanje i nalaženje  osoba kojima će trgovati. Moja ćerka je mala, i ovo joj zvuči nestvarno, ali to se događa i moramo da razgovaramo  o tome.

 Ona me pita čega da se čuva, i šta da kaže svojim drugarima. Ja joj kažem da se čuva stranaca. Opasnost od  stranaca nije novost za nju, ali ovo je nov način na koji će gledati na to. Kažem joj da nauči znakove, i da kaže  odrasloj osobi kojoj veruje, ili učiteljici ili meni, ukoliko ih primeti. “Koji su to znakovi?”, pita ona.

Deca koja su žrtve trgovine ljudima možda puno izostaju iz škole, i mogu imati modrice ili biti uplašena. Mogu biti gladni, umorni, praviti ispade ili imati napade besa, ili njihova odeća možda nema smisla. To znači da mogu nositi letnju odeću kada je hladno. Tu može biti starija osoba koja je često oko deteta, ali nije član porodice, i čini se da mu/joj govori šta da radi. Ponekad, jedan znak nam ne može otkriti mnogo toga. Kažem joj da ne mora da bude sigurna. “Ako misliš da nešto nije u redu, čak i ako nije u pitanju trgovina ljudima, dobro bi bilo da to kažeš svojoj učiteljici”, kažem joj.

Ćerka me pita, šta ako pogreši? Šta ukoliko se ništa ne dešava? “Neću da budem tužibaba”, kaže ona. Odgovaram joj da to što će reći učiteljici da je zabrinuta za svog druga, ili dete iz razreda, ne znači da je tužibaba. To postaje zbunjujuće, znam, ali kažem joj da se drži sigurne strane i kaže učiteljici da je zabrinuta. I meni uvek može da se obrati. Roditelji i učitelji su zauzeti, i ponekad mi ne vidimo ono što ti vidiš, kažem joj.

Veruj svom instinktu, i podeli zabrinutost. To može da sačuva nečiji život.

Pre neki dan, moja ćerka mi je postavljala pitanja o trgovini ljudima, koja je fokus moje karijere tokom protekle decenije. Želim da podelim njena pitanja, misli, i svoje odgovore jer oni brzo dosežu do srži uobičajenih nerazumevanja o trgovini ljudima. Nadam se da će vam naš razgovor pomoći da razgovarate sa svojom malom, ili velikom, decom o ovoj važnoj temi. 

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:
http://www.huffingtonpost.com/stephanie-hepburn-/
conversation-with-my-daughter-about-human-trafficking_b_7572454.html