Sirijske žene izbeglice uzimaju život u svoje ruke u muškom svetu

Mnoge sirijske žene izbeglice u Libanu postale su jedine hraniteljke svojih porodica.

Liban, sa populacijom od 4.4 miliona, trenutno igra ulogu domaćina za preko milion sirijskih izbeglica - od kojih su tri četvrtine žene i deca. Kao posledica toga, mnoge žene sada same izdržavaju svoje porodice po prvi put u životu.

Masovni priliv sirijskih izbeglica u Liban stvorio je jak pritisak na škole, bolnice i zalihe vode. Mnoge izbeglice su iscrpele svoju ograničenu ušteđevinu, i neki od njih su počeli da rade na crno, za male plate i u lošim uslovima, kako bi prehranili svoje porodice. Izbeglice žive i pod neprekidnom pretnjom da će biti deportovane nazad u Siriju.

Pred Međunarodni dan žena, koji je sledeće nedelje, Al Jazeera se srela sa pet žena iz Sirije koje se bore da prežive u Libanu.

Amira Hasan al-Bdroun (31) iz grada Dara, sada živi u Baalbeku u Libanu, nakon što je pobegla od rata u Siriji pre četiri godine plašeći se za bezbednost svojih petoro dece. “Žene sada preuzimaju tradicionalno muške uloge”, kaže Bdroun, koja je razvedena. “Ja nikada nisam pomislila da ću raditi na benzinskoj pumpi. Sada prodajem gorivo i podržavam izbeglice alokacijama resursa. Ovaj humanitarni rad daje mi osećaj da sam aktivna predstavnica zajednice; osmeh na licima izbeglica čini da se osećam bolje. I sve vreme govorim, dok sam ja bezbedna, i dok su moja deca bezbedna, imam sve.” Fotografisano tokom skupa Rodnog osnaživanja u Action Aid centru u Baalbeku. [Celia Peterson/Action Aid/Al Jazeera]

Bdroun kaže da joj zakonski nije dozvoljeno da radi u Libanu. “Muškarci se smeškaju i otvoreno smeju kada me vide da radim na benzinskoj pumpi”, kaže ona. “Kada se bavite ovakvim poslom, imate osećaj da ste osnažene. Kada sam napustila Siriju, bila sam uplašena kako ću živeti sama, kako ću spavati sama u garaži sa svojom decom; sada me nije briga. Mogu da radim i slobodno se krećem, i ne brinem više.” [Celia Peterson/Action Aid/Al Jazeera]

Bdroun kaže da ih je njen muž, koji nije mogao da se brine o porodici, ostavio u garaži i vratio se u Siriju. “Bolje je ovako, jer je moj muž bio izuzetno agresivan i pod velikim stresom”, rekla je ona. “Prošle godine, pokušao je da me polije ključalom vodom. Mogu da se brinem o deci. Pokušavam da učinim svoju decu ponosnom na to što radim, i da im budem uzor.” [Celia Peterson/Action Aid/Al Jazeera]

Bašra (34) trenutno živi u Baalbeku sa svojom majkom, bratom, i njegovom porodicom. Oni su iz Damaska stigli u Liban pre četiri meseca, nakon što je Bašrin otac umro. “Kada sam stigla ovde, osećala sam ogromnu prazninu. Nisam imala posao; lutala sam ulicama ne znajući šta da radim”, rekla je Bašra. [Celia Peterson/Action Aid/Al Jazeera]

Bašra provodi vreme popravljajući elektronske uređaje za svoju porodicu. “Volim da otkrivam šta se nalazi unutar elektronskih uređaja”, kaže ona. “Imam slobodnog vremena, i nemam čime da ga ispunim, pa čim se nešto pokvari kod kuće ja se bacim na posao”. Ona razmišlja o otvaranju radionice. “Zašto da ne? Uloga električara je uglavnom za muškarce, ali to ne bi trebalo da bude isključivo muški posao. Zašto bi samo oni mogli time da se bave?” [Celia Peterson/Action Aid/Al Jazeera]

Fatma Jahja (30) iz Damaska, sada živi u Libanu. Ona je pobegla iz Sirije kada je sukob počeo, i radi kao frizerka kako bi izdržavala svog muža - koji se preselio u Nemačku - i svoju decu. Nada se da će se cela porodica preseliti u Nemačku. [Celia Peterson/Action Aid/Al Jazeera]

Jahja živi u Baalbeku, konzervativnoj oblasti u Libanu, gde kako kaže muškarci ne prihvataju najbolje to što žene iz Sirije preuzimaju tradicionalno muške uloge. “Teško je biti uspešna žena”, kaže ona. “Nedostaje mi vreme provedeno sa decom i mužem; ne stižem da pratim šta rade u školi i proveravam njihove domaće zadatke, ali moram ovo da radim da bismo preživeli.” [Celia Peterson/Action Aid/Al Jazeera

Grub Edris (40) iz Homsa, u Libiji živi već skoro četiri godine. Ona živi u Baalbeku, na maloj farmi sa svojim mužem i troje dece. U Siriji, njen muž je bio advokat, a ona je radila kao menadžerka u istraživačkom centru. “Rođena sam sa ‘zlatnom kašikom’ u ustima”, kaže ona. [Celia Peterson/Action Aid/Al Jazeera]

Edris kaže da ih je prijatelj njenog muža, libanski lekar, pozvao da žive na njegovoj maloj farmi, vode računa o posedu, i prodaju vodu komšijama. Za svaku cisternu dobijaju po 5.000 libanskih funti (3 dolara). [Celia Peterson/Action Aid/Al Jazeera]

“Kada smo stigli u Baalbek, izolovala sam se sa decom na skoro šest meseci. Bila sam izuzetno depresivna”, kaže Edris. “Nakon nekog vremena, počela sam da radim na farmi. Kako moj muž nije bio tu sve vreme, počela sam da vozim traktor i prodajem vodu komšijama. Muškarci su bili iznenađeni kada su me videli da vozim traktor, ali žene su ravnopravne sa muškarcima - mi smo sestre muškaraca. U mojoj porodici, svi smo ravnopravni.” [Celia Peterson/Action Aid/Action Aid/Al Jazeera]

Kulad Kerbaš (32), izbeglica iz Sveide u Siriji, studirala je računovodstvo na univerzitetu, ali sada radi kao molerka u Baalbeku, u Libanu. [Celia Peterson/Action Aid/Al Jazeera]

“Želim da radim muške poslove. Želela bih da postoji ravnopravnost između muškaraca i žena”, kaže Kulad dok radi u jednoj kući u Baalbeku. “Ja, na primer... volim da čistim kuću i da vodim računa o svom domu. U isto vreme, volim da budem ‘muškarac’ spolja - da budem nezavisna i imam jaku ličnost. Osećam se veoma, veoma srećno što radim nešto što teško mogu da zamisle i muškarci i žene. Osećam se veoma srećno.” [Celia Peterson/Action Aid/Al Jazeera]