Ne volim da se šminkam. Mrzi me i ne znam to da radim. Ja čak ni nemam ogledalo u kupatilu. Ipak redovno se šminkam i kupujem šminku. Osećam se neprijatno i nesigurno kada izađem iz kuće, a nisam našminkana. To se nekako očekuje od nas žena, tako smo od malena naučile: da stavimo tu masku, da budemo lepe, da sakrijemo podočnjake i bore, da prefarbamo sede, da izgledamo mlađe. Nema veze odakle nam toliki podočnjaci. Niko ne pita odakle nego se čudi koliki su. Isto važi i za dlake i za štikle i za nokte i za tašne i za oblačenje. Dugo sam smatrala da je sve ovo i moja obaveza te tako ja potroših dosta vremena pokušavajući da se uklopim u taj ženski šablon. Nikako mi nje bilo jasno, na primer, kako samo mene užasno žuljaju te proklete cipele na štikle, a ostale žene oko mene kao po oblacima da hodaju . Na kraju sam od štikli odustala i dan danas ne verujući da tako nešto može biti udobno.

Od štikli sam odustala, ali od ostalih stvari i dalje nisam. Tačnije, nemam hrabrosti zato što sve ostalo navedeno shvatam ne samo kao svoju obavezu kao žene, nego kao nešto što me čini pripadnicom jedne zajednice. Naravno da zdrav razum kaže da je sve to oko ulepšavanja samo moj izbor i moje pravo da radim šta hoću, ali sa druge strane čak i oko tako banalnih stvari kao što su dlake na nogama ili lak na noktima postoje vrlo jasna nepisana pravila šta svaka žena treba da radi iliti šta da uklanja, šta da farba, šta da ističe, a šta „samo“ da oblikuje. 

I sada će neko reći kako preterujem, pričam gluposti, da svaka žena ima prava da radi šta hoće, ali... Ali ako na primer ideš na razgovor za posao probaj da se ne našminkaš ako ti je do tog posla stalo ili, još bolje, da ne obriješ noge (dlake su inače poseban fenomen koji se vezuje za „one lude feministkinje koje misle da je lepo da šetaš šiške ispod miške“). Naprotiv, samo ćeš se još više truditi bez obzira da li zaista zeliš da obriješ svoje noge ili ne. A ako već negde radiš, onda očekuj da će te ostale kolege i koleginice u najboljem slučaju sažaljevati pošto „nije normalno“ da se tako dolazi na posao. 

Sa primera obrijanih nogu, može da se pređe na primer cipela na štikle, pa onda šminkanja, pa onda oblačenja, pa obrazovanja, pa vaspitanja, pa rađanja, pa udaje, pa... Neka pravila prihvatamo zdravo za gotovo, same ih podrazumevamo, tako smo odgojene, tako smo naučene od naših roditelja. Nekada prosto ne znamo za bolje i ne znamo koja su naša prava. U nekim društvima je to banalna stvar kao šminkanje, u nekim je to pravo na obrazobanje ženske dece, na primer. Proces koji podrazumeva osvešćivanje onoga šta su naša prava, odbacivanje pravila (pisanih ili nepisanih) i suprotstavljanje društvu i društvenim normama je bolan i težak, a nekad košta i života, ali je proces koji pomera granice, obezbeđuje boljitak za sve, a posebno buduća pokolenja. To je proces koji nije svako u stanju da izvede i zato ga nikako ne treba uzimati zdravo za gotovo. Zato ni 8. mart ne uzimam zdravo za gotovo. Vezujem ga za hrabre žene koje su se borile za moja ekonomska, politička i socijalna prava, ali i za hrabre žene koje se i danas bore za ženska, ali i druga ljudska prava. Privilegija mi je da za prve znam, a da od drugih mogu da učim. 

Za NVO Atina Aleksandra Sreckovic