Tabloid Alo! prednjači u kršenju prava na privatnost i poverljivost podataka o ličnosti

Senzacionalizam i manipulacija u funkciji veće zarade

Fotografija: Thinkstock

Autorski tekst Milana Aleksića, analitičara u organizaciji Atina

Mnogi dnevni listovi u Srbiji ne pridaju odgovarajuću pažnju zaštiti podataka o ličnosti kada izveštavaju o krivičnim delima, odnosno kada pišu o slučajevima u kojima se građani pojavljuju kao žrtve, svedoci ili oštećeni. U okviru monitoringa medija koji su Partneri Srbija sprovodili u periodu april – jul 2021. godine,  a na osnovu kojeg je nastala publikacija Monitoring kršenja prava na privatnost u medijima[1], analizirano je 12 medija (štampanih i elektronskih) i u njima identifikovano više stotina trekstova i priloga u kojima je kršeno pravo na privatnost. Jedan od posmatranih medija bio je i tabloid Alo!, te članci objavljeni uglavnom u rubrici hronika. Iz analize više desetina tekstova objavljenih u ovom listu u posmatranom periodu, vidi se da je pravo na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti, kako ga definiše i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, kršeno u velikom broju tekstova, u kojima se pisalo o slučajevima nasilja, o nesrećama i tragedijama i sl. Tablod Alo! ne mari mnogo za odredbe zakona po ovom pitanju, kao ni za profesionalne i etičke standarde kada se radi o žrtvama, i ovo kršenje prava na privatnost najčešće se manifestuje kroz otkrivanje identiteta žrtvava, bez obzira da li su one maloletne ili punoletne, što znači da su navedena njihova imena ili imena osoba iz njihovog okruženja, uključujući u pojedinim tekstovima i vizuelnu identifikaciju.  Pretpostavka je da u osnovu ovakvog manira u pisanju leži finansijska kalkulacija, odnosno da senzacionalistički tekstovi u kojima se otkrivaju identiteti stvarnih ljudi koji su pretrpeli neku štetu, povećavaju tiraž i donose veći profit.

Tabloid Alo! ne zaustavlja se samo na kršenju prava na privatnost i otkrivanju identiteta ili porodičnih prilika žrtava, već nastavlja i sa detaljnim opisima nasilja i eksploatacije, zbog čega dodatno viktimizije žrtve koje su to preživele. Ova viktimizacija žrtava se zapravo više i ne može zaustaviti, ako se ima u vidu da se članci objavljuju i na internet portalu Alo!-a i da se onda mogu beskonačno mnogo puta dalje deliti. Drugim rečima, kada se ovi tekstovi pojave u onlajn prostoru, žrtva više nema nikakav uvid u to koji se njeni lični podaci i gde dele, a još manje to deljenje može kontrolisati. Potom, Alo! se ne zaustavlja ni na viktimizaciji, već ide još i dalje: Alo! žrtve o kojima piše i koje viktimizuje, čak i stigmatizuje. To znači da se, recimo, žrtva okrivljuje za ono što joj se dogodilo ili se u člancima uz žrtvu koriste takvi epiteti koji na samu žrtvu stavljaju određenu odgovornost za nasilje ili eksploataciju koju je doživela, ili se ova krivična dela na takav način i relativizuju.

Da bi se stekao uvid u to kako se radi o senzacionalističkom i bombastičnom pisanju, nije uopšte nužno da se čitaju celi članci: u mnogim slučajevima dovoljno je da se pogledaju samo njihovi naslovi. Ti naslovi ne samo da sadrže senzacionalističke fraze, već su u njima žrtve krivičnih dela bilo ponovo viktimizovane, bilo stigmatizovane. Tako nailazimo na naslove – Transvestitu Abdulovu hormoni pomutili pamet, Klinac vozio auto drogiran; Reketašu devojka išarala džip: pi*ko; Albanci pretutkli srpskog dečaka. U ovim naslovima vidimo upotrebu oštrih ili ciljanih epiteta na račun vinovnika različitih dela „drogiran“, „srpski“), ili etiketiranje na način koji je senzacionalistički i koji stigmatizuje („transvestit“, „reketaš“, „Albanci“). Nema nikakve potrebe da javnost zna da li je neka osoba transvestit, a još manje kako se zove (inače, tekst govori o krivičnom delu ubistva), niti je posao novinara da stigmatizuje ceo jedan narod u naslovu (Albance) i to preko slučaja za koji ni ne znamo da li je etnički motivisan dok ne pročitamo ceo tekst.  Međutim, očigledno namera ovde i nije da se služi javnom interesu, nego da se podigne vidljivosti samog teksta, a onda i medija, te da se izazivu određena osećanja poput nacionalne mržnje, a često i tenzije kod čitaoca.

Ono što posebno upada u oči u naslovima tekstova u kojima je evidentirano kršenje prava na privatnost, jeste način na koji se piše o smrtnim ishodima krivičnih dela, tragedija i sl. Inače se u oko polovini tekstova u kojima je primećeno kršenje ovog prava, upravo radi o događajima u kojima je jedno ili više lica izgubilo život. To znači da bi se prema ovim žrtvama trebalo odnositi sa posebnim pijetetom i o tim događajima izveštavati na način kojim se čuva njihovo dostojanstvo. Međutim,  tabloid Alo! ponaša se posve drugačije i štaviše u članicma u kojima se opisuju ovakvi događaji, naročito je surov. Tako u njemu možemo pročitati sledeće naslove: Mrtva beba nađena u kanti za đubre; Amerikanca ubili metalnom vagom; Zadavili gazdaricu pa se krili iza frižidera!; Zaklao negovateljicu pa se obesio o orah. Ovakve konstrukcije iz naslova, kao i izbor jakih glagola i prideva u opisu slučajeva nasilja sa smrtnim ishodom,  još jednom su u nedvosmislenoj funkciji izazivanja emocija kod čitaoca (besa, gađenja, mržnje, ljutnje), pa tek onda služe za prenošenje informacije o slučajevima koji nisu u interesu javnosti da za njih zna.

O tome da li postoji javni interes da se o ovim, kao i o drugim slučajevima nasilja piše, da li je, recimo, bilo postupanja nadležnih organa, da li je to postupanje bilo u zakonskim okvirima, kakav je položaj neke ranjive grupe i slično, trebalo bi da saznamo iz onog što dalje piše u tim člancima. Međutim, umesto odgovora na barem neka od ovih pitanja, u samim tekstovima se nastavlja sa praksom iz naslova – kršenjem privatnosti,  viktimizacijom i stigmatizacijom žrtava. Možemo to videti na primeru dvaju tekstova čiji su naslovi ovde navedeni, Zadavili gazdaricu pa se krili iza fižidera!, i Reketašu devojka išarala džip: pi*ko. Recimo, u prvom tekstu odmah na početku saznajemo puno ime i prezime žrtve, njene godine, kao i grad i adresu gde se zločin dogodio. Saznajemo i pojedinosti iz njenog života, na primer da je izdala deo kuće, da ima podstanare i da se upravo na njih sumnja da su izvršili ovaj zločin. A onda se navodi i opis samog zločina, te povrede koje je žrtva trpela, zbog čega je ona ponovo viktimizovana. 

U drugom tekstu, saznajemo da je uhapšen jedan muškarac i da se on sumnjiči za više iznuda. U članku su odmah navedeni njegovo ime, godine, manji grad u kojem živi, te automobil koji vozi, zbog čega ga je lako identifikovati. U samom naslovu se on već identifikuje i stigmatizuje kao reketaš, čime se kod čitalaca izaziva određeno osećanje prema njemu i već sugeriše kakav stav treba da zauzmu. Međutim, tekst je u nastavku posvećen potpuno drugom incidentu koji nema veze sa samom vešću (da je ovaj muškarac uhapšen i osumnjičen za iznudu), nego se radi o slučaju koji se dogodio godinu dana pre toga, kada je devojka ovog osumnjičenog  na njegovom džipu napisala poruku. Podsećanjem na taj slučaj (akcenat je ovde na samoj toj poruci), kao i prikazivanjem fotografije na kojoj se to vidi. U isto vreme, pak, iz ovog teksta ne saznajemo ništa o radu policije u slučajevima iznude novca, o tome kao retkom ili učestalom krivičnom delu ili bilo šta drugo što bi bilo od interesa javnosti.

Ovi navedeni primeri jasno pokazuju na koji način tabloid Alo! manipuliše osećanjima čitalaca, usput relativizujući ozbiljna krivična dela, s obzirom na to da se o njima piše senzacionalistički, kao da se radi o slučajevima za rubriku zabava a ne hronika. Izazivanjem emotivnih reakcija kod publike i serviranjem unapred određenih stavova, tabloid Alo! ne ostavlja nikakav prostor da se čitaoci zamisle nad ulogom i odgovornošću samog lista ili novinara koji je tekst napisao (ukoliko je on potpisan, mada u mnogim tekstovima – nije), nego se pozivaju da zauzmu stranu, osude ili osete empatiju prema konkretnim ljudima o čijim životima se piše. Sve ovo je zapravo u funkciji podizanja  tiraža i veće zarade, a na uštrb poštovanja zakona, profesionalnih standarda i konačno, na uštrb poštovanja privatnosti ljudi o kojima se piše.

Nažalost, ovakvo pisanje tabloda Alo! prolazi bez odgovarajuće reakcije i javnosti i nadležnih organa, i on nastavlja da u istom maniru izveštava o slučajevima nasilja i nesreća. Zbog toga je Alo! i dalje prepoznat kao tablod koji prednjači u kršenju prava na privatnost i poverljivost podataka o ličnosti. Međutim, treba reći da ova analiza predstavlja samo paradigmatičan primer nepoštovanja i kršenja privatnosti građana u medijima, te da se i drugi tabloidni dnevni listovi u Srbiji obuhvaćeni ovim medijskim monitoringom, na sličan način odnose prema ovom pitanju. To svakako ne znači da je ovakvo pisanje dopušteno i da listovi koji objavljuju podatke o ličnosti građana, viktimizuju ih ili stigmatizuju, treba da nastave sa takvom praksom, ili da dobijaju finansijska sredstva i iz budžeta (što je sada slučaj). Senzacionalizam i manipulacija ne mogu nikad biti dobar i prihvatljiv osnov za sticanje zarade medija i put za informisanje javnosti, niti za kreiranje dominantnog javnog mnenja.  

Ovaj tekst je nastao u okviru dvogodišnjeg projekta „Sačuvaj privatnost – odupri se pritisku“ koji zajednički sprovode organizacije Partneri za demokratske promene Srbija, Udruženje građana Atina, A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava, Share fondacija, Beogradska otvorena škola i Da se zna, a uz podršku Evropske unije. Cilj projekta jeste pružanje podrške braniteljkama i braniteljima ljudskih prava, organizacijama civilnog društva i ranjivim grupama u zaštiti prava na privatnost kao alata u borbi protiv opresije sistema.