Autori teksta su Džerom Elam i Majkl Regan

Tekst preuzet sa sajta http://www.newsmax.com/) 

Na ulicama čitave Amerike vodi se bitka za dušu čovečanstva, i ta bitka se odvija upravo pred našim očima.

Najranjiviji i najugroženiji među nama nude se kao plen za one sa neizrecivim apetitima. Deca se seksualno eksploatišu u ovoj zemlji alarmantnom brzinom i u ovom trenutku 300.000 dece je izloženo riziku od prostitucije. Sudeći prema podacima Nacionalnog centra za nestalu i eksploatisanu decu, prosečna starost dece koja su izložena seksualnoj eksploataciji, je od 13 do 14 godina. Svaki makro zaradi od 150.000 do 200.000 dolara po detetu godišnje, a prosečni makro ima u proseku od četiri do šest devojčica. Najugroženiju grupu predstavljaju deca koja su u domovima za nezabrinutu decu. FBI agresivno sporovodi operacije u borbi protiv trgovine decom u poslednjih deset godina. Njihovi izveštaji govore da blizu je 60 odsto dece žrtava upravo iz domova za nezbrinutu decu ili iz hraniteljskih porodica. 

Tokom 2010. godine predstavnici zakona u Los Anđelesu prijavili su da je 59 odsto maloletnika koji su uhapšeni zbog prostutucije u sistemu hraniteljskih domova. 
2012. godine, Američko odeljenje za zdravstvo i ljudske resurse je procenilo da je otprilike 399.546 dece u sistemu za usvajanje.

Nevinost je krhka roba koju donose i prodaju pervezrni potrošači koji se kriju iza “uglednih ogrtača” i na taj način izbegavaju hapšenje kao što je slučaj sa Džerijem Sanduskijem.

Ono što usvojenu decu, kao i mnogu drugu čini tako ranjivom jeste to što su oni primorani da odu u svet bez “oruđa” koje im je neophodno da bi preživljavali. Deca iz hraniteljskih porodica su primorana da nose teret koje nijedno dete ne bi trebalo da nosi. Oni konstatno tragaju za bezuslovnom ljubavlju i većina njih će tragati čitavog života i nažalost je neće pronaći.

Rođeni u disfunkcionalnim i zlostavljačkim porodicama, deca koja su spasena i smeštena u hraniteljske porodice su već iskusila visok nivo oštećenja njihovog samopouzdanja.  Što duže dete ostane u zlostavljačkom okruženju, mnogo je veće isceljenje kroz koje treba da prođu pre nego što uspeju da prihvate činjenicu da su zaista vredni ljubavi.  Nakon života u moru samo-lišavanja, ta deca ironično beže od situacija koje im nude stabilnost. Duboko ukorenjeni strah od odbacivanja podstiče ih da odu pre nego što će morati da se suoče sa bolom od saznanja da opet nisu željeni. Predatori na ulicama koriste njihovu ranjivost kako bi im ukinuli bilo kakav privid samopoštovanja i tako ih ubedili da vrede jedino kao seksualni objekti.

Kao neko ko je preživeo zlostavljanje u detinjstvu osećao sam se bezvredno i ta osećanja su seksualni predatori iskoristili protiv mene i na taj način polako uništavali moj osećaj da nešto vredim. Bio sam psihički izmanipulisan kako bih sebe definisao kao instrument za seksualno zadovoljstvo.

Deca ne biraju porodice u kojima će se roditi niti okolnosti; oni su ostavljeni da prožive svoje živote  boreći se da se izdignu iznad haosa koji ih je inficirao. Ta deca  ne donose svestan izbor da budu ljuta, udaljena ili da konstano budu na mračnoj strani života. Oni su samo opterećeni teretom detinjstva koje je u jednom trenutku postalo demolirana bajka.

Ono što je toj deci očajnički potrebno nije samo dom, već što je najvažnije bezuslovna ljubav. Deca koja su usvojena i koja su otišla u stabilne domove prkose činjenicama i pronalaze načine da umire haos koji je zahvatio njihove duše toliko godina.

Jednom sam imao razgovor sa mojim terapeutom o tome kako sam preživeo mnoge godine, kada su mnogi drugi podlegli drogama, alkoholu i samoubistvu. Odgovor na to pitanje bio je - bezuslovna ljubav. Kada sam bio dete postojala je jedna osoba u mom životu koja me je naučila da moj život ima smisla i da bez obzira na to šta mi se dogodi, posle toga ću uvek biti vezan za večnu ljubav života.

Za NVO Atina, sa engleskog prevela Magda Janjić.