Uprkos brojnim kampanjama koje imaju za cilj njegovo suzbijanje, trgovina ljudima i dalje predstavlja jedan od najvećih problema, ne samo Srbije, već čitavog sveta. Govoreći o svojim iskustva u radu sa ženama koje su preživele trgovinu ljudima, Sanja Kandić iz organizacije „Atina“, ističe da su one i prethodno bile žrtve nasilja, te da ih sistem uopšte nije prepoznavao. „Samim tim, to nas dovodi do toga da su one kao žrtve neprimetne, a to znači da je i sam femicid nevidljiv. Žene, koje su preživele trgovinu ljudima, moraju da se bore, nakon toga, za svoj život“, naglašava Kandić, objašnjavajući da mnoge od njih, nakon ovakvog iskustva, doživi mentalnu smrt.

„Sama trgovina podrazumeva poništavanje slobode i integriteta. To je prvi aspekt sa kojim se susrećemo. U ženama je ubijen život, ispred vas je osoba, koja sebe ne doživljava kao živo biće. Nažalost, u svom radu sam imala situaciju, gde je, i pored podrške koja je pružena, krajni rezultat je bio fatalan. Posledice su fizičke, psihičke i veoma je teško izboriti se sa njima. Sa, a posebno bez adekvatne podrške“, rekla je Kandić, dodajući da nasilje ne sme da ima rasnu i etničku pripadnost, te da se ono ne može pripisavati tradciji jednog društva. Ona je navela primer deteta iz jedne migrantske porodice, koje je, uprkos tradicionalnom shvatanju sopstvenog okruženja, uspelo da se odupre nasilju u porodici.

„Reč je o ’ubistvu iz časti’. Pružili smo podršku devojčici od 16 godina, koja se oduprla nasilju, prijavivši člana svoje porodice. Njeni najbliži su imali stanovište da ona mora biti ubijene, jer ih je osramotila i narušila im ugled. Došlo je do pokušaja ubistva, nju su pokušali da udave, međutim, ona je uspela da pobegne. Kasnije je to bio prvi slučaj ove vrste koji je procesuiran kao pokušaj ubistva“, objašnjava Kandić.
Sanja Kandić iz UG Atina govorila je 17. maja na konferenciji za štampu povodom 18. maj a– Dana sećanja na žene žrtve nasilja. Na inicijativu Mreže Žene protiv nasilja , sećanje na ovaj dan proglasila je i od 2017. godine Vlada Republike Srbije.

Predlog za uspostavljanje Dana sećanja na žene žrtve nasilja uputila je potpredsednica Vlade i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, prof. dr Zorana Mihajlović. Predlog je pratilo 8 000 potpisa građanki i građana, prikupljenih kroz akcije 35 organizacija civilnog društva u 25 gradova i opština u Srbiji. Inicijativu da 18. maj bude proglašen Danom sećanja na žene žrtve nasilja podržale su potpisima porodice žena žrtava, ministarke u Vladi, poslanice i poslanici, odbornice i odbornici lokalnih samouprava, gradonačelnici, predstavnice Nezavisnih državnih institucija. Najbrojniju podršku peticiji dale su građanke Republike Srbije.

Na Platou ispred Vlade Republike Srbije, 18. maja 2017. godine, postavljeno je 40 pari ženskih cipela u znak sećanja na ubijene žene (fotografkinja Marija Janković).

Tim povodom održana je konferencija za štampu.
Sagoovornice i teme konferencije:
Vedrana Lacmanović, Autonomni ženski centar: Broj i karakteristike femicida u Srbiji.
Vanja Macanović, Autonomni ženski centar: Kako će izmene KZ uticati na kažnjavanje učinilaca femicida.
Sanja Kandić, Atina – protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja: Žene žrtve trgovine ljudima u visokom riziku od femicida.
Vesna Nikolić-Ristanović, Viktimološko društvo Srbije: Predstavljanje projekta Femicid širom Evrope.
Zajednički komentar svih sagovornica sa konferenciji bio je da je još nema rezultata u borbi protiv femicida i tako je obeležen Dan sećanja na žene žrtve nasilja.
Od početka 2019. godine u Srbiji je ubijeno osam žena u porodičnom nasilju, od kojih su dve žrtve ranije prijavale nasilje i tražile zaštitu od nadležnih institucija, rečeno je danas na pres konferenciji Viktimološkog društva Srbije.

Podaci govore da su ubice žena uglavnom njihovi partneri, supruzi, koji ovaj zločin izvršavaju najčešće nožem, ili vatrenim oružjem. Posledice porodičnog nasilja, koji kao rezultat ima fatalan ishod po ženskog roditelja, dovelo je do toga da je od 2010. godine u Srbiji više od 400 dece ostalo bez majke.

„Pratimo ubistva žena u kontekstu porodičnog nasilja više od 10 godina. Podaci koje posedujemo govore u manjem broju ubijenih žena u odnosu na stvarni broj, jer značajan broj ubistava nije dospeo u medije“, istakla je Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra.

Prema navodima medija, svaka šesta ubijena žena obraćala se nekoj od nadležnih institucija za zaštitu i pomoć pre nego što je ubijena.

To, prema oceni Vedrane Lacmanović, pokazuje neodlučnost i neuspeh državih institucija, da i pored brojnih zakona i mera, stane na put ovom zločinu.

„Propusti se najčešće javljaju u razmeni informacija između institucija, nakon što žrtve prijave nasilje. Tako se, na primer, događa da Centar za socijalni rad ne obaveštava MUP, ili određenu zdrastvenu ustanovu, kako bi se ženama pružila adekvatna pomoć“, rekla je Lacmanović i dodaje da problem predstavlja i uslovljavanje žrtve nasilja da ona sama bude podnosilac zahteva za zaštitu.

„Ukoliko odbiju da same pokrenu postupak, one ne mogu biti zaštićene. Iako bi predstavnici institucija, u ovom slučaju, trebali da postupaju po službenoj dužnost“, podvlači Lacmanović.

Najavljene izmene i dopune Krivičnog zakonika kojima se predviđa uvođenje kazne doživotnog zatvora za najteža postojeća krivična dela, prema rečima Vanje Macanović iz Autonomnog ženskog centra, bi mogle da negativno utiče na zaštitu žena Ona ističe da nije jasno da li će se, usvajananjem ovog Zakona, u potpunosti izbaciti mogućnost određivanja zatvorske kazne na 30 ili 40 godina.

„Naš strah je da će se sudije, kad je reč o ubistvu žena, odlučivati za kazne od 20 godina zatvora, pa će tako ubice izlaziti iz zatvora ranije nego što bi trebalo. Nemamo mnogo sudskih procesa koji se vode povodom ubistava žena. Samo u tri od osam slučaja su sudije donosile pravosnažne presude od 30-40 godina“, kazala je Macanović, navodeći kao primer Sud u Šapcu, gde je prvostepena presuda za ubistvo žene i deteta bila 20 godina zatvora.

„Tužilaštvo se žalilo, te je Apelacioni sud u Novom Sadu preinačio presudu na 30 godina. Apelacija je uzela u obzir činjenicu da je reč o brutalnom ubistvu, imajući u vidu da su majka i sin bežali od ubice bosonogi po snegu. Ukoliko bude usvojen novi Zakon, malo su verovatnoće da bi apelacija presudu od 20 godina preinačila na doživotnu robiju“, upozorava Macanović.

Vesna Nikolić-Ristanović, predstavnica Viktimološkog društva Srbije, takođe, smatra da bi najavljene izmene mogle u značajnoj meri da otežaju zaštitu žrtvama nasilja.

„Imajući u vidu da se sudovi najčešće bave isključivo nasiljem, netumačeći okolnosti zbog kojih je došlo do njega, može se dogoditi da one žene, koje ubiju nasilnika u stanju potpune bespomoćnosti, na primer na spavanju, dobiju kaznu doživotnog zatvora“, navela je Nikolić – Ristanović.

Dan sećanja na žene žrtve nasilja, obeležava se od 2017. godine. Na inicijativu mreže Žene protiv nasilja, predlog je uputila potpredsednica Vlade i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, Zorana Mihajlović. Predlog je pratilo 8 hiljada potpisa građanki i građana, prikupljenih kroz akcije 35 organizacija civilnog društva u 25 gradova i opština u Srbiji. Ovu inicijativu podržale su svojim potpisima i porodice žena žrtava, ministarke u Vladi, poslanice i poslanici, odbornice i odbornici lokalnih samouprava, gradonačelnici, predstavnice Nezavisnih državnih institucija.

Kako navode iz Viktimološkog društva Srbije, povod da se ovaj datum obeležava kao Dan sećanja na žene žrtve nasilja, bila su ubistva koja su se dogodila 2015. godine, kad je između 16. i 18. maja sedam žena lišeno života, u Velikoj Plani, Kanjiži, Čačku i Beogradu.

Slike sa konferencije možete pronaći putem linka: http://www.atina.org.rs/sr/ug-atina-%C5%BEene-%C5%BErtve-trgovine-ljudim...

Tekst u originalu možete čitati: http://www.mc.rs/mc_press_centar/dogadjaji.4.html?eventId=11148