Žene iz Srbije dele svoje priče o pomaganju izbeglicama, i mnoge se prisećaju kako su i same raseljene.

---

Marija Cvejić - ‘Ponekad možeš da pomogneš, ponekad ne’

“Imam tetku koja mi često kaže: ‘Šta radiš sa tim izbeglicama? Ti ljudi ne bi trebalo da budu ovde!”
Svaki put kada pokrene tu temu, ispričam joj priču o izbeglici koju sam upoznala. Ili joj pokažem crtež devojčice iz Avganistana na kojem je nacrtan čamac i ljudi koji se dave. U poslednje vreme je prestala da se žali. 

Uvek kažem: ‘I mi smo izbeglice’. Imala sam 10 godina kada je bio rat na Kosovu. Ja sam živela u Srbiji, ali cela moja porodica je živela na Kosovu. Neki članovi porodice su ubijeni, neki su pobegli. Tako da znam šta je rat.

Ranije sam radila sa osobama koje su preživele trgovinu ljudima, ali prošle godine sam počela da radim sa izbeglicama u tranzitnim kampovima. Idemo tamo kao tim, pitamo ih kako su, započnemo razgovor. Nakon nekog vremena, neki od njih se otvore.

Za mene je pomaganje izbeglicama bio logičan korak. Videvši toliko patnje na televiziji, nisam mogla da podnesem da ne uradim ništa.

Pre tri nedelje, upoznala sam Jazidi ženu iz Sindžara. Ona i njenih sedmoro dece bili su zarobljeni kao seksualno roblje od strane Islamske države Iraka i Levanta [ISIL]. Ona je uspela da pobegne sa troje dece, ali je morala da ostavi ostalih četvoro. Bila je trudna, kao posledica silovanja. Bila je napolju na kiši, i plakala.

Kada je počela da mi priča svoju priču, nije mogla da se zaustavi. Rekla mi je sve: kako su joj ubili muža i oca, kako su sve žene i decu odveli i koristili kao robove.

Sa UNHCR-om smo organizovali da dobije pratnju tokom ostatka svog putovanja. Pre tri dana sam čula da je bezbedno stigla u Nemačku, gde živi njena sestra. 

Bio je tu i 17-ogodišnji dečak iz Avganistana koji je odveden u bolnicu jer je imao ozbiljnu ranu. Dvojica njegovih drugova obećali su da će ga čekati - i zaista su ga čekali cele tri nedelje, ne znajući da li će se ikada vratiti. Kako su plakali i grlili se kada se on konačno vratio. To me je zaista dirnulo. Uprkos situaciji, ovi dečaci su i dalje držali do prijateljstva i odanosti.

Izbeglička kriza je nešto što ne možete da popravite. Ponekad možete da pomognete, ponekad ne. Ali, ja dajem sve od sebe.”

---

Rima al-Shami - ‘I sama sam videla rat’

“Razumem bol koju osećaju izbeglice jer sam i sama videla rat. Ja sam iz Damaska, i moja porodica još uvek živi tamo.

Ja sam legalna migrantkinja; bila sam u prilici da dođem u Srbiju zato što je moj bivši muž polu-Srbin, ali znam kakav je osećaj napustiti dom. Znam od čega izbeglice beže. I, znam kakav je osećaj biti potpuno sam u nepoznatoj zemlji i ne znati jezik.

 

Bilo mi je teško da ostavim svoju porodicu u Siriji. Ali, jednog dana sam vozila kroz Damask sa svojim malim sinom kada je automobil ispred nas eksplodirao. Tada sam odlučila da moram da odem, zbog bezbednosti svog sina.

U Srbiji sam prvo radila kao broker, ali je gazda odbijao da me plati. Zatim zavšila program za kulturnu medijaciju, kako bih postala kulturna medijatorka, i pomagala izbeglicama da komuniciraju sa srpskim institucijama. Želela sam da uradim nešto za svoje sunarodnike. To je bila prekretnica u mom životu. Kao broker, radila sam izuzetno bogate; kao kulturna medijatorka, radim među ljudima koji su izgubili sve.

Počela sam kao volonterka, pružajući informacije na mađarskoj granici. Sada radim u srpskim tranzitnim kampovima u Preševu i Šidu. Prilazim ljudima da vidim šta im je potrebno. Kada čuju da sam iz Sirije, često rado razgovaraju sa mnom.

Zbog toga što razumem njihovu kulturu, izbeglice mi kažu stvari koje ne bi rekle drugim ljudima. Jedan muškarac iz Iraka me je odveo na stranu i rekao mi da je bio seksualno zlostavljan od strane trojice mađarskih policajaca tokom 15 dana. Drugi muškarac iz Sirije mi je rekao kako je bio prisiljen da posmatra kako muče njegove prijatelje dok je bio zarobljen od strane ISIL-a. Bio je krupan, ali plakao je kao dete. Nije mogao da živi sa tim što je video.

Čula sam mnoge priče očajnih ljudi. Neki od njih su otišli toliko daleko da su prodali svoje bubrege da bi platili krijumčare.

Pokušam da im pokažem da mi je stalo. Mnogi ljudi misle da su izbeglice necivilizovane. Mediji ih predstavljaju kao životinje. Ali, zapravo, oni su nekada imali život.”

---

Marijana Savić - ‘Ja govorim o osnaživanju žena’

“Prvi put kada sam videla veliki broj izbeglica kako hoda kroz srpska polja kukuruza, bila sam duboko šokirana. U njihovim očima videla sam beznađe. To me je rasplakalo - a ja ne plačem lako“.

Pre dvadeset godina, moja zemlja, koja se tada zvala Jugoslavija, je bila u ratu. Bila sam svedok horora i patnje ljudi u ratnoj zoni. Sećam se da sam bila ljuta na ljude koji nisu razumeli šta se ovde dešava. Mi i dalje živimo sa posledicama rata. Zbog toga saosećam sa izbeglicama koje sada dolaze u Srbiju.

Mi, grupa feminističkih aktivistkinja, osnovale smo NVO Atina pre 12 godina, nakon jugoslovenskih ratova, kako bismo pružile adekvatnu pomoć rastućem broju žrtava trgovine ljudima. Ali, kada smo videle da izbeglice dolaze, odlučile smo da moramo nešto da uradimo i povodom tog problema. Sada imamo timove koji posećuju tranzitne kampove kako bi ponudili pomoć. Pomoć i podršku pružamo i u Beogradu.

Posebno smo zabrinute zbog žena i dece. Svi uvek razgovaraju sa muškarcima, jer su oni glava porodice. Žene ostaju u pozadini, nevidljive. Niko ne obraća pažnju na njihove potrebe.

Mi znamo da se žene izbeglice suočavaju sa dosta nasilja i seksualnog zlostavljanja. One su prisiljene na ‘seks za opstanak’ sa krijumčarima, pljačkaju ih i maltretiraju, one postaju žrtve trgovine ljudima. Ali, one o tome ne govore.

Ima mnogo bandi koje deluju između Makedonije i Srbije, i vrebaju najranjivije izbeglice. Znam za dve devojčice iz Avganistana koje je takva banda silovala. Za to se saznalo zato što je jedan član bande kasnije ubijen. Inače, nikada ne bismo ništa o tome čuli.

Svedoci smo i velikog broja slučajeva nasilja u porodici. Jedan Avganistanac je tukao svoju majku u redu za registraciju, a ona je vrištala za pomoć. Ali, policija nije smatrala da je njihov posao da nešto urade povodom toga.

Zato je naš posao toliko važan. Mi slušamo te žene, jer niko drugi to ne radi.

Verujem da svi možemo da napravimo razliku u svetu. Ono što nam je potrebno je promena u načinu razmišljanja ljudi. Ne govorim samo o pravima žena, ja govorim o feminizmu. Ja govorim o osnaživanju žena. Jer, kad god se dogodi katastrofa, žene su te koje ispaštaju najviše.”

---

Saman Vještica - ‘Našla sam se među svim ovim očajnim ljudima’ 

“Kada sam počela da radim kao prevodilac u Info centru za azil, to je bio samo posao za mene. Moj maternji jezik je urdu, a mnogi Avganistanci ga razumeju. Nikada nisam bila uključena u humanitarni rad. U Pakistanu, mojoj domovini, predavala sam englesku književnost.

Ali, onda sam se našla suočena sa ovim ljudima čiji problemi su bili ogromni. I, shvatila sam da moram da budem mnogo više od prevodioca; morala sam da znam sve o imigracionim zakonima, o institucijama, o medicinskoj pomoći.

Vlasti kažu: ‘Možemo da se izborimo sa izbegličkom krizom, već smo to radili za vreme Jugoslovenskih ratova.’ Ali, to nije isto. Ovi ljudi dolaze iz potpuno drugačijih kultura; oni ne umeju čak ni da čitaju putokaze.

Tako sam se našla među svim ovim očajnim ljudima, bavila se svim ovim situacijama, od kojih su neke opasne po život. Šta možete da uradite kada su ljudi ozbiljno bolesni, ali odbijaju da idu u bolnicu jer samo žele da nastave put?

Došla sam u Srbiju jer sam se udala za Srbina, ali nisam zaboravila odakle dolazim. U Pakistanu sam viđala izbeglice iz Avganistana još od detinjstva. Deca iz Avganistana koja idu bosa, njihove porodice koje prodaju sve što imaju kako bi preživeli. Kada ljudi kažu da Avganistanci nisu prave izbeglice, to me boli. Njihova zemlja je uništena.

Pravo na traženje azila je osnovno ljudsko pravo. Ali, mnoge zemlje na ovoj ruti samo pokušavaju da se reše izbeglica i negiraju im to pravo. Ne tretiraju ih kao ljude.

U slučaju Pakistanaca, sve ih nazivaju ekonomskim migrantima. Ali, ne možete automatski pretpostaviti da Pakistanac nije zaista tražilac azila. Postoje mnoge grupe u Pakistanu koje su suočene sa progonom i diskriminacijom.

Sada radim non-stop. Ne spavam dovoljno, i često zaboravim da jedem. Danas sam imala slobodan dan, ali imali smo slučaj osmorice mladih Avganistanaca kojima je prećeno deportacijom. Tako sam provela tri sata u policijskoj stanici sa njima.

Pre nego što sam počela da radim ovde, nisam imala ni najmanju ideju koliko će mi ovaj posao značiti. Nisam znala da mogu da budem toliko posvećena.”

---

Ana Radović - ‘Vidim puno tuge’

“Kada sam imala 19 godina, naišla sam na napušteno dvomesečno štene na ulici. Odnela sam ga kući, i odjednom sam se našla u situaciji da brinem o toj bespomoćnoj, maloj životinji koja je u potpunosti zavisila od mene.

Možda će zvučati smešno, ali to iskustvo me je promenilo. Promenilo me je u nekoga ko želi da pomaže ugroženim ljudima.

Prvo sam počela da radim kao volonterka sa romskom decom. A zatim su sve ove izbeglice počele da dolaze u Srbiju.

Duboko saosećam sa njima, bez obzira da li je reč o izbeglicama ili ekonomskim migrantima. Smatram da, kada ljudi pate, svi treba nešto da uradimo. Zato sam se prijavila za posao volontera u Info centru za azil, ovde u sred Beograda.

Tokom prva tri meseca, radila sam na terenu sa timom, u parkovima gde se nalazio veliki broj izbeglica. Davali smo im informacije i slušali njihove priče kako bismo videli da li možemo nešto za njih da uradimo.

Sada, radim unutar Info centra. Izbeglice ovde dolaze sa raznim pitanjima i problemima. Nekima je potrebna pomoć sa papirima, nekima je potrebna pravna ili medicinska pomoć, drugima su potrebne praktične stvari, poput ćebadi ili rančeva. Slušam ih, poslužim čajem, pokušam da ih nasmejem, da im makar mali deo dana učinim boljim.

Ponekad zaista možemo da napravimo razliku. Bio je jedan mladi Marokanac, koji je bio opljačkan i toliko pretučen od strane kriminalne bande u Makedoniji da više nije mogao da hoda. Uspeli smo da mu obezbedimo invalidska kolica, i odveli smo ga u policijsku stanicu kako bi mogao da se registruje. Bio je toliko srećan što je konačno dobio pomoć da je plakao.  

Sada radim u Info centru tri ili četiri dana nedeljno. Neki ljudi negativno reaguju na to što radim. Često su samo pogrešno informisani - oni nemaju ni najmanju ideju kroz šta sve izbeglice prolaze.

Vidim puno tuge, ali navikla sam na to jer radim i sa romskom decom. To je život i, da, težak je. Sve što mogu da uradim je da pokušam da ga učinim boljim tako što ću biti tu.”

 

 

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:

http://www.aljazeera.com/indepth/features/2016/03/women-helping-refugees-serbia-160308064704131.html