Borba EU protiv eksploatacije radnika u modnoj industriji

Fotografija: CSA/Getty Images

Član Evropskog parlamenta, Rafael Glaksman, koji vodi kampanju podizanja svesti o povezanosti modne industrije i radne eksploatacije Ujgura, objašnjava zašto je EU zakonodavstvo od presudnog značaja za zaustavljanje kršenja ljudskih prava u lancima snabdevanja.

Navodi o eksploataciji radne snage u lancima snabdevanja mogu se često pročitati. Samo u julu mesecu, britanski brend Boohoo optužen je za eksploataciju radnika kod jednog od svojih dobavljača iz Lestera (kompanija opovrgava ove navode); zagovaračke grupe tvrdile su da modni distrikt u Los Anđelesu dovodi radnike u opasnost da se zaraze virusom Covid-19; dok novi izveštaj povezuje fabrike u Maleziji sa navodnim prisilnim radom.

Za Rafaela Glaksmana, potpredsednika Potkomiteta za ljudska prava Evropskog parlamenta (DROI), jedino rešenje je da kompanije budu pravno odgovorne za bilo koji oblik kršenja ljudskih prava u svom lancu snabdevanja, uključujući i povrede načinjene od strane dobavljača, ogranaka, i podugovarača.

„Brendovi će zauzimati progresivne stavove dokle god to ne utiče na njihov poslovni model, ali problem je upravo njihov poslovni model“, kaže on. „Jedini način da ih ubedimo da to urade jeste da im pokažemo da će, ukoliko se ne promene, trpeti zakonske posledice.“

Modne kompanije sa zapada dugo su se oslanjale na izmeštanje svoje proizvodnje u države koje često imaju loše uslove rada, i slabu vladavinu zakona. Ali, kako raste svest potrošača i vlade poput one u Evropskoj uniji zauzimaju oštriji stav, modni svet se suočava sa, po njih skupom, ponovnom procenom poslovnog modela i celokupnog lanca snabdevanja i vrednosti. Osamdeset i dve poznate međunarodne marke, uključujući Adidas, Lacoste, Nike i Zaru, bile su početkom godine direktno ili indirektno povezane sa kineskim fabrikama koje su navodno eksploatisale radnike. U izveštaju Australijskog instituta za stratešku politiku  stoji da je, tokom poslednje dve godine, 80.000 Ujgura deportovano za rad u fabrikama „u uslovima koji ukazuju na prisilni rad“.

Vogue Business kontaktirao je kompanije navedene u izveštaju. Od svih kompanija koje su pristale da daju komentar, Gap, H&M, Ralf Loren i Uniqlo su negirali tvrdnje da šiju garderobu ili sarađuju sa proizvođačima u Sinkjangu. Predstavnici A&F Co. izjavili su da ne sarađuju ni sa jednom fabrikom navedenom u izveštaju. Nike tvrdi da ne proizvodi ni artikle niti komponente direktno u Sinkjangu, i da ne koristi tekstil ili predivo iz tog regiona. Cerruti 1881 u svojoj izjavi tvrdi da nikada nisu neposredno niti posredno radno eksploatisali Ujgure. Kompanija L Brands tvrdi da su na početku godine prekinuli saradnju sa dobavljačem koji je bio povezan sa Sinkjangom. PVH navodi da je njihovoj kompaniji, kao i svima koji rade pod njihovom licencom, od januara 2019. godine zabranjeno da proizvode gotovu robu u tom regionu. Kompanija Jack & Jones povećava usredsređenost na procedure koje se primenjuju u višim nivoima proizvodnje u ovoj provinciji. Lacoste navodi da specijalizovane revizorske kuće nisu otkrile nepoštovanje propisa među njihovim dobavljačima u Kini. Puma tvrdi da samo jedan od dvojice proizvođača koje izveštaj povezuje sa ovom kompanijom indirektno radi za Pumu, ali da u njihovoj fabrici nisu pronađeni dokazi o bilo kakvom obliku prisilnog rada. Zara navodno nema komercijalnih odnosa sa bilo kojom fabrikom u Sinkjangu. Zegna tvrdi da nijedna od kompanija navedenih u izveštaju nije njihov dobavljač, ali da jedna od tih kompanija kupuje od njih tkanine.

Adidas, Fila, Li-Ning i Skechers nisu odgovorili na molbu da daju komentar do objavljivanja ovog članka.

Glaksman radi na zakonodavnoj inicijativi EU koja bi kompanije obavezivala da poštuju ljudska prava i vode računa o zaštiti životne sredine u celom lancu snabdevanja, na osnovu dužnosti brige, što je zakonska obaveza da se pridržavaju standarda dužne pažnje. U suštini, matična kompanija u Evropi će snositi zakonsku odgovornost za propuste u dužnoj pažnji, ne samo u direktnom poslovanju, već i na svim nivoima lanaca snabdevanja izvan dobavljača prvog nivoa, bez obzira na to u kojoj se državi nalaze. Iako još uvek nema puno detalja, ovaj zakon bi mogao uvesti i teret obrnutog dokazivanja (što znači da bi osumnjičeni morali da dokažu nevinost, za razliku od tužioca koji mora da dokaže njihovu krivicu) i obuhvatiti sva ljudska prava, a ne samo slučajeve ozbiljnog kršenja istih. Američke kompanije koje se ne budu pridržavale ovih propisa biće oporezovane.

“Odluka da se uvede obavezujući aspekt je revolucionarna“, kaže advokat Džejms Marlou, član tima za korporativno upravljanje i uticaj na životnu sredinu i društvo u firmi Linklaters, dodajući da su prethodne inicijative najčešće bile na dobrovoljnoj osnovi, jer se dogovor o obavezujućoj poziciji nije mogao postići. “Dužna pažnja nije samo pronalaženje i dobijanje informacija; to je pronalaženje informacija, problema i zatim preduzimanje određenih mera u tom smislu.” Uz dodatne standarde, neće biti dovoljno da kompanije dokažu da su postupale u skladu sa dužnom pažnjom, već će morati to da urade na način koji prati ‘dobro utemeljeno poslovanje’.”

Ukratko, zakon bi mogao da omogući pogođenim zajednicama, i pojedincima koji su zaposleni od strane dobavljača nižeg nivoa, da svoj slučaj protiv matične kompanije iz Evrope iznesu pred evropskim sudom, umesto da lokalni dobavljač odgovara pred lokalnim sudom. Tako bi nemačka kompanija koja sarađuje sa dobavljačima koji eksploatišu svoje radnike odgovarala na sudu u Nemačkoj.

Pitanje Ujgura

Glaksman je čuo za brojne izveštaje o masovnom pritvaranju i praksi prisilnog rada koja se sprovodi nad muslimanskim etničkim manjinama, naročito Ujgurima, u severozapadnom kineskom regionu Sinkjang. Ali, nije bio svestan koliki je zapravo problem u pitanju sve dok se u septembru 2019. godine nije sastao sa pripadnicima ujgurske dijaspore u Evropi. „Što sam dublje ulazio u tu tematiku, to je priča postajala strašnija“, kaže on. U godinama kada su eskalirali sukobi između kineske vlade i muslimanskih nacionalnih manjina, 2009. i ponovo 2014, državna dokumenta koja su procurila u javnost, satelitski snimci, i bivši zatočenici i aktivisti Ujguri potvrdili su postojanje logora, i navode o prisilnim sterilizacijama i abortusima. Kineska vlada negira bilo kakva kršenja ljudskih prava.

Za Glaksmana, koji je pokrenuo kampanju za podizanje svesti o ovom problemu u septembru 2019. godine, navodna umešanost modnih kompanija bila je prilika da nastavi svoje napore u tom smeru. „Javne kampanje su uspešnije ako obuhvate modne brendove, jer se 90 posto njihove poslovne strategije zasniva na imidžu“, objašnjava on, dodajući da će brendovima koji se sve više predstavljaju kao filantropski i progresivni teško poći za rukom da ignorišu navode o umešanosti u prisilni rad, čak i ako su ti navodi usmereni ka njihovim dobavljačima.

Za sada su odgovori na njegovu kampanju bili različiti. Od objavljivanja izveštaja, Glaksmanova kampanja ciljala je Adidas, Lacoste, Nike i Zaru, tražeći sastanke sa rukovodiocima i javne odgovore u vezi sa njihovom navodnom umešanošću u rad fabrika imenovanih u izveštaju ASPI. Prema Glaksmanovim rečima, Adidas i Lacoste složili su se da će prekinuti svaku aktivnost sa dobavljačima i podugovaračima koji su uključeni u eksploataciju Ujgura. Nike je odbio da priloži dokaze da je Taekwang, dobavljač sa kojim je povezan u izveštaju, prestao da regrutuje zaposlene iz Sinkjanga, kao i da objavi prepisku sa dobavljačem. Zara je nedavno prihvatila sastanak sa Glaksmanom (Adidas nije odgovorio na molbu za komentar; Nike i Lacoste nisu odgovorili na konkretno pitanje u vezi sa njihovom razmenom sa Glaksmanom; Zara je odbila da komentariše zahtev da potvrdi svoj sastanak sa Glaksmanom).

Poput mlake reakcije mladih potrošača na navode da je Boohoo učestvovao u eksploataciji radnika, ni navodi o prisilnom radu Ujgura nisu izazvali oštre reakcije potrošača poput onih koje je pokrenuo odgovor brendova na Black Lives Matter proteste širom sveta, ili njihovog odgovora na druga politička, društvena i ekološka pitanja. Glaksman, međutim, veruje da će veza između prisilnog rada i nečije omiljene marke dovesti do toga da sve veći broj kupaca traži brendove koji poštuju životnu sredinu i ljudska prava.

„Sinkjang i Zapadna Kina čine se daleko od naših života“, kaže on. „Naš posao je da pokažemo da je ono što nosite povezano sa najgorim zločinom protiv čovečanstva današnjice“. Glaksman je rekao da će se u septembru fokus pomeriti na H&M.

Posledice po preduzeća

Poštovanje zakona EU o dužnoj pažnji, ukoliko se usvoji, predstavljaće težak poduhvat za brendove, a naročito mala i srednja preduzeća sa kompleksnim lancima snabdevanja i ograničenim resursima. Ali to nije nemoguće, kaže Marlou, koji naglašava da će taj napor zahtevati angažman u celokupnom poslovanju. „To je nešto što zahteva multidisciplinarnu pažnju višeg nivoa, i kulturološku promenu unutar organizacija u industriji“, kaže on, dodajući da bi obavezujući zakoni mogli podstaći saradnju, vodeći ka većem napretku.

Neke kompanije vide standardizaciju normi kao pozitivnu promenu. H&M u svojoj izjavi navodi “pozdravljamo i javno podržavamo izradu zakona koji reguliše način na koji kompanije treba da sprovode dužnu brigu o ljudskim pravima, i verujemo da će prelaz sa dobrovoljnog na obavezujući okvir dovesti do veće odgovornosti... Stoga aktivno podržavamo inicijative unutar EU čiji je prioritet kreiranje takvog zakonat”. Cerruti 1881 navodi da, iako njihova kompanija nikada ne komentariše politiku, „očigledno je da snaga leži u brojnosti, a ljudska prava i zakoni treba da budu podržani međunarodno primenjivim dokumentima”. Polovina brendova nije odgovorila na zahtev za davanje komentara ili nisu imali konkretan komentar na zakon.

Glaksman kaže da ovaj zakon, čije je izglasavanje planirano za decembar, ukoliko ne dođe do drugog talasa restriktivnih mera za suzbijanje COVID-19 pandemije, za sada ima neočekivani konsenzus. Ova situacija je delom rezultat frustracije pojedinih političkih stranaka onim što oni doživljavaju kao preteranu ekonomsku zavisnost od Kine, koja je postala očigledna kada je COVID-19 zaustavio globalne lance snabdevanja, čime je diskurs oko lokalizacije proizvodnje dospeo u prvi plan.

Ali prosta promena lanaca snabdevanja neće eliminisati temeljna kršenja ljudskih i radnih prava koja su deo globalnog modnog sistema, i zakoni ne bi trebalo da navode kompanije na masovno napuštanje država dobavljača. “Mi ne želimo da zatvaramo granice i postanemo protekcionisti, već da standardizujemo norme kako bi svaka potraga za nižim troškovima podrazumevala i odgovornost”, kaže Glaksman.

Za NVO Atina, tekst prevela Marija Pantelić

Tekst u originalu možete čitati putem linka: https://www.voguebusiness.com/sustainability/eu-mandatory-due-diligence-legislation-uyghur-forced-labour-supply-chain