Sve je kodifikovano prema muškim potrebama – čak i naš donji veš, seksualne prakse, materinstvo

Iz principa odbijam da govorim loše o drugoj ženi, čak i ako me je nepodnošljivo uvredila. To je stav koji se osećam dužnom da zauzmem, upravo zbog toga što sam i više nego svesna položaja žena: svog, onog koji posmatram u drugima, i znam da ne postoji žena koja ne čini ogroman, izluđujući napor da pregura dan. Siromašna ili bogata, neuka ili obrazovana, lepa ili ružna, poznata ili nepoznata, udata ili sama, zaposlena ili nezaposlena, sa decom ili bez njih, buntovnica ili poslušna, sve smo duboko obeležene životom u svetu koji je, čak i kada tvrdimo da je naš, ipak zatrovan u korenu milenijumom muške dominacije.

Žene žive okružene stalnim protivrečnostima i neodrživim naporima. Sve, zaista sve, je kodifikovano prema muškim potrebama – čak i naš donji veš, seksualne prakse, materinstvo. Moramo da budemo žene prema ulogama i modalitetima koji čine muškarce srećnim, ali moramo i da se suočavamo sa njima, nadmećemo na javnim mestima, činimo ih većim i boljim nego što jesu, i pazimo da ih ne uvredimo.

Mlada žena, koja mi je izuzetno draga, mi je rekla: to je uvek problem sa muškarcima, morala sam da naučim da ne preterujem. Htela je da kaže da je naučila sebe da ne bude previše lepa, previše inteligentna, previše pažljiva, previše nezavisna, previše velikodušna, previše agresivna, previše dobra. To “previše” u ženi stvara nasilne muške reakcije i, pored toga, neprijateljstvo drugih žena koje su svakodnevno u obavezi da se međusobno bore za mrvice koje im muškarci ostavljaju. To “previše” u muškarcu stvara sveopšte divljenje i pozicije moći.

Kao posledica, ne samo da je ženska moć ugušena, već se zarad mira i tišine gušimo same. Čak i danas, nakon jednog veka feminizma, ne možemo potpuno da budemo to što jesmo, ne pripadamo sebi. Naše mane, naše okrutnosti naši zločini, naše vrline, naše zadovoljstvo, čak i naš jezik su poslušno upisani u hijerarhije muškaraca, kažnjavani ili hvaljeni prema kodovima koji nam zapravo ne pripadaju i stoga nas iscrpljuju. To je stanje u kom je lako postati surov prema drugima, ali i prema sebi. Da bismo uspele da demonstriramo šta smo, i uložile napore ka autonomiji, moramo bezobzirno stražariti nad sobom.

Dakle, osećam se bliskom sa svim ženama i, ponekad iz jednog ponekad iz drugog razloga, prepoznajem sebe i u najboljima ali i u najgorima. Da li je moguće, pitaju me ljudi ponekad, da ne poznaješ nijednu kučku? Znam neke, naravno: u književnosti ih je nebrojeno mnogo, kao i u svakodnevnom životu. Ali, kada se sve uzme u obzir, ja sam na njihovoj strani.

Za NVO Atina, tekst prevela Marija Pantelić

Tekst u originalu možete čitati ovde:

https://www.theguardian.com/lifeandstyle/2018/mar/17/elena-ferrante-even-after-century-of-feminism-cant-be-ourselves