Region bez dovoljno skloništa: novi izveštaj otkriva ozbiljne prepreke u zaštiti žrtava trgovine ljudima

Fotografija: Istockphoto

Rezultati sveobuhvatnog regionalnog istraživanja, autorke Ivane Radović, o dostupnosti i kvalitetu skloništa za žrtve trgovine ljudima na Zapadnom Balkanu, sprovedenog tokom 2025. godine, ukazuje na duboko ukorenjene strukturne nedostatke u sistemima zaštite širom regiona. Analiza šest zemalja, Srbije, Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Severne Makedonije, pokazuje da žene, devojčice i druga ranjiva lica koja su preživela trgovinu ljudima i dalje ostaju nedovoljno zaštićena, da su usluge nejednako dostupne, kao i da mnoge države još uvek ne obezbeđuju stabilne i održive uslove za rad skloništa.

Iako su zemlje regiona formalno preuzele obaveze kroz međunarodne dokumente i nacionalne politike, praksa pokazuje da se žrtve trgovine ljudima prečesto nalaze „između sistema“. Većina država ima tek jedno sklonište, koje je neretko nedovoljno kapacitirano, bez specijalizovanih timova i bez mogućnosti da odgovori na kompleksne potrebe žena i dece koja dolaze iz dugotrajnih traumatskih iskustava. U mnogim sredinama čitava usluga oslanja se na organizacije civilnog društva, čiji opstanak zavisi od projektnih ciklusa i čije finansiranje nije sistemski obezbeđeno.

Skloništa širom regiona prijavljuju da standardi rada i zaštite nisu ujednačeni, kao i da ne postoje obavezujući minimalni protokoli koji bi garantovali jednake uslove za sve žrtve trgovine ljudima, bez obzira na to u kojoj se zemlji nalaze. Procedura prijema, procena rizika, bezbednosni protokoli, dostupnost psihološke i pravne podrške, kao i rad na reintegraciji, sve ove usluge razlikuju se ne samo od države do države, već i od ustanove do ustanove. Nedostatak obučenog kadra dodatno umanjuje kvalitet podrške, posebno kada su u pitanju žene sa kompleksnom traumom, maloletne žrtve ili strane državljanke koje čine sve veći udeo među identifikovanim žrtvama.

U Srbiji je zabeležen određeni napredak u normativnom okviru, ali izveštaj potvrđuje da su izazovi i dalje veliki. Nedostatak stabilnog finansiranja, neujednačena saradnja institucija, preopterećenost sistema socijalne zaštite i ograničen pristup pravima za strane državljanke ostaju ključne prepreke.

Jedan od najvažnijih zaključaka izveštaja jeste da većina država regiona ne obezbeđuje sistemsku, dostupnu i kontinuiranu podršku nakon izlaska iz skloništa. Kada država nema programe ekonomskog osnaživanja, stanovanja uz podršku ili dugoročne psihosocijalne pomoći, rizik od ponovne viktimizacije ostaje izrazito visok. U takvom ambijentu, organizacije civilnog društva često postaju jedini stabilan oslonac za žene koje pokušavaju da izgrade život posle eksploatacije.

Izveštaj naglašava da je krajnje vreme da države Zapadnog Balkana uspostave jasne, obavezujuće standarde zaštite, da obezbede dugoročno javno finansiranje skloništa i pratećih usluga, i da investiraju u specijalizaciju kadrova. Saradnja institucija i organizacija civilnog društva mora postati sistemska, a ne prepuštena entuzijazmu pojedinačnih profesionalaca. Bez ujednačenog pristupa i jasne politike država, žrtve trgovine ljudima ostaju izložene nesigurnosti, sporadičnoj pomoći i poteškoćama u oporavku.

Nalazi potvrđuju ono što Atina godinama ističe: zaštita žrtava trgovine ljudima ne sme zavisiti od geografije, projektnih ciklusa niti dobre volje pojedinih institucija. Žene i devojčice u regionu imaju pravo na sigurnost, dostojanstvo i podršku, bez obzira u kojoj zemlji žive. Države moraju obezbediti sistem koji to garantuje, a ne tek privremene mehanizme koji se gase završetkom projekata.

Udruženje Atina će i dalje snažno zagovarati uspostavljanje regionalnih standarda, održivih modela finansiranja i partnerskog rada institucija i organizacija civilnog društva, kako bi žrtve trgovine ljudima konačno dobile zaštitu koja je dostojna njihovog dostojanstva i njihovih prava.

Istraživanje pokazuje nekoliko zajedničkih, zabrinjavajućih trendova u svim državama obuhvaćenim analizom.

1. Nedovoljan broj skloništa i ograničeni kapaciteti

Većina zemalja Zapadnog Balkana ima samo jedno državno sklonište za žrtve trgovine ljudima, često sa ograničenim brojem mesta i nedostatkom specijalizovanih službi. U nekim državama, usluge su dostupne samo kroz organizacije civilnog društva, što dovodi do neujednačenog pristupa i zavisnosti od projektnih sredstava.

2. Neujednačeni standardi rada i nepostojanje minimalnih obavezujućih procedura

Standardi zaštite, uključujući procenu rizika, psihosocijalnu podršku, bezbednosne protokole i reintegraciju, razlikuju se od zemlje do zemlje. U mnogim slučajevima nedostaju nacionalni pravilnici koji normiraju minimalne uslove rada skloništa, dok postojeći standardi ne obuhvataju specifične potrebe žena, dece i drugih ranjivih kategorija žrtava.

3. Nedostatak održivog finansiranja ugrožava opstanak skloništa

Veliki broj skloništa u regionu oslanja se na kratkoročne donatorske projekte. Ovo stvara nesigurnost za osoblje, onemogućava dugoročno planiranje i često ograničava kapacitet skloništa da pruže kontinuiranu i kvalitetnu podršku. Poseban problem predstavlja nepostojanje mehanizama javnog finansiranja za licencirane usluge koje pružaju organizacije civilnog društva.

4. Nedovoljna specijalizovanost i manjak obučenog osoblja

Uprkos tome što većina skloništa navodi da primenjuje trauma-informisane i rodno senzitivne pristupe, broj obučenih stručnjaka i dalje je nedovoljan. Skloništima su najčešće potrebni dodatni psiholozi, socijalni radnici, pravnici, ali i prevodioci, posebno zbog sve većeg broja stranih državljanki među žrtvama trgovine ljudima.

5. Dugoročna reintegracija ostaje najslabija karika sistema

Zemlje regiona gotovo da ne obezbeđuju sistemsku podršku za žene i devojke nakon izlaska iz skloništa. Programi ekonomskog osnaživanja, stanovanja uz podršku, psiho-socijalne rehabilitacije i obrazovanja postoje samo u pilot formama i najčešće ih vode organizacije civilnog društva poput Atine. Bez ovakvih programa žrtve se suočavaju sa visokim rizikom od ponovne viktimizacije.

Srbija: napredak u normativnom okviru, ali nedovoljno u praksi

Istraživanje ukazuje da Srbija ima razvijeniji institucionalni okvir u poređenju sa nekim zemljama regiona, ali i dalje postoje ozbiljni izazovi: nedostatak stabilnog i dugoročnog finansiranja usluga skloništa, naročito onih koje pružaju organizacije civilnog društva; nedovoljna koordinacija i razmena podataka između institucija;  preopterećenost sistema socijalne zaštite; otežan pristup pravima za strane državljanke koje su žrtve trgovine ljudima;  nedostatak smeštaja i podrške za decu žrtve trgovine ljudima, uključujući devojčice u ranom i srednjem adolescencijskom uzrastu. Poseban problem predstavlja mali broj ustanova koje imaju kapacitete za rad sa višečlanim porodicama, trudnicama i ženama sa kompleksnim traumatskim iskustvima.

Preporuke izveštaja: standardizacija, finansiranje, specijalizacija

Na osnovu nalaza, izveštaj preporučuje hitne regionalne i nacionalne mere:

1. Uspostaviti jedinstvene regionalne standarde zaštite žrtava trgovine ljudima

Standardi bi trebalo da uključe proceduru prijema, procenu rizika, plan zaštite, multidisciplinarni rad i mere bezbednosti.

2. Obezbediti stabilno javno finansiranje skloništa i pratećih usluga

Države moraju finansirati licencirane organizacije koje pružaju specijalizovane servise, kako bi se obezbedila dostupnost, kvalitet i kontinuitet usluga.

3. Obučiti i specijalizovati kadar za rad sa žrtvama trgovine ljudima

Trauma-informisan, rodno senzitivni pristup mora postati standard, ne izuzetak.

4. Ojačati programe dugoročne reintegracije

Ekonomsko osnaživanje, zapošljavanje, obrazovanje i stanovanje uz podršku ključni su za prekid ciklusa eksploatacije.

5. Formalizovati saradnju između institucija i organizacija civilnog društva

Modeli partnerstva, poput onih koje Atina već primenjuje, pokazali su da su efikasni i održivi.

Zaštita žrtava trgovine ljudima ne sme zavisiti od geografije niti projektnih ciklusa

Žene i devojčice koje su preživele trgovinu ljudima imaju pravo na sigurnost, oporavak i život bez nasilja, bez obzira u kojoj zemlji regiona se nalaze. Da bi se to ostvarilo, države Zapadnog Balkana moraju da pređu sa deklaracija na obavezujuće politike i stabilna ulaganja u sisteme zaštite.

Pročitajte ceo izveštaj: „Skloništa za žrtve trgovine ljudima na Zapadnom Balkanu - Izveštaj o mapiranju“, koji je izrađen u okviru projekta Sigurno utočište, a koji sprovodi World Vision International i partneri, uz podršku Stejt departmenta SAD, Kancelarije za praćenje i borbu protiv trgovine ljudima.