Kada se suočavamo sa bilo kakvom krizom, strah i anksioznost su neizbežni, oni su normalni i prirodni odgovori na situacije opasnosti i neizvesnosti. Sasvim je lako izgubiti se u brizi i razmišljanjima o različitim stvarima na koje ne možemo uticati,  šta nas čeka u budućnosti,  kako će virus uticati na naše voljene, našu zajednicu, zemlju ili svet, šta će se sledeće desiti. I dok je sasvim normalno izgubiti se u takvim brigama I mislima to niti je korisno, niti nam može pomoći na bilo koji način. Što se više fokusiramo na ono što nije u našoj kontroli, mogućnost da postanemo uplašeniji ili anksiozni raste.

Najkorisnija stvar koju ljudi mogu učiniti u doba krize, kao što je trenutna kriza pandemija Corova virusa jeste  biti fokusiran na ono što je u vašoj kontroli. Ne možete kontrolisati šta će se dogoditi u budućnosti. Ne možete kontrolisati Korona virus, svetsku ekonomiju ili zvanične mere postupanja u krizi. Niti možete magično kontrolisati vaša osećanja, eliminišući sasvim prirodni strah ili anksioznost. Ali ono što se može kontrolisati su postupci koji se preduzimaju ovde i sada. I to je ono što je važno.

Tim Atine redovno održava sastanke I intervjue, sa ženama I devojkama koje su deo Atinine zagovaračke grupe, u ovim danima izolacije koji su za nama, Danas zahvaljujući internetu imamo tu mogućnost, da izađemo makar na kratko iz izolacije I vidimo poznata lica koja su bila tu I ranije kada je bilo teško, a I danas su tu. Do tog 15.marta redovno su se sastajale I aktivno pripremale za sastanke koji su se bližili, a na kojima su želela da se bore za promene sistema po meri žena koje su preživele nasilje.  Nakon tog dana, tu su da ohrabre jedna drugu, da se prate okidači, ali I da se misli na one žene koje sada trpe nasilje. Da budemo solidarne, ali I nežne I podržavajuće prema sebi.

Sve prethodno izneto su zaključci do kojih su članice zagovaračke grupe došle tokom brojnih skype sastanaka prethodnih sedmica.  

“Fokusiraj se na ono što je u tvojoj moći, kontroliši svoje postupke, ne radi na pojačavanju ličnog straha”, samo su neke od preporuka koje su uputile drugim ženama.

Prema svedočenjima žena iz grupe (sve one imaju iskustvo nasilja ili trgovine ljudima) u prvim danima po uvođenju vanrednog stanja, izolacije, policijskog časa, budio im se osećaj ponovnog oduzimanja slobode, otimanja im kontrole nad svojim životom, počeo je da raste strah I da se bude misli kako ću sada, šta da radim da se zaštitim I od čega se štitim?

“Kao da mi neko ponovo izmiče tlo pod nogama. Dešava se nešto na šta ne mogu da utičem.” L.P. Članica zagovaračke grupe

Strah za svoj život, strah od bolesti, strah od gubitka posla, strah za živote svojih bližnjih, nadovezivali su se strahovi. Ali dani su prolazili, razgovori su se nizali, a žene su vremenom pokazale visoku rezilijentnost. Kako su dani odmicali, počele su da koriste mehanizme koje su same izgradile tokom svih ovih godina, I tokom brojnih teških momenata koje su doživele I preživele.  

“Ne pratim vesti, pronašla sam novi hobi. Smišljam poruke za žene koje možda u ovom trenutku trpe nasilje. Poruke podrške. Zašto se treba boriti. Ja to sada kristalno jasno vidim, gde sam bila nekada, a evo me danas.” M.T. Članica zagovaračke grupe

“Srećna sam sama sa sobom, sa ovim što imam I što sam sama postigla. Nema nazad.” L.P. Članica zagovaračke grupe

“Divim se svim ženama koje su ponovo u prvim borbenim redovima. Ponosna sam što sam žena. Sad shvatam šta to sve znači I koliko je važno da jedna drugu podržimo. Bilo da smo učiteljice, doktorke, prodavačice, devojke, majke.” K.O. Članica zagovaračke grupe

Očito je da im prija nova uloga u kojoj su se našle, sada su one te koje se bore za promene, koje misle na druge žene, devojčice kojima je teško I kojima je potrebna podrška. Svesne su svoje snage. Do sada su imale vremena da osete svu odgovornost, ali I važnost te uloge. To ih je dodatno osnažilo, vratilo im samopouzdanje I veru u sebe, koja se može primetiti I u danima  života u izolaciji.

Posebno su u ovim danima razmišljale o tome da se ponovo potvrđuje da nismo svi u istoj situaciji, svima je teško, ali je ponovo nekim delovima društva dodatno teško. To ih pokazalo se dodatno ljuti, ali I potvrđuje da su na pravom putu I koliko je bitno ono što rade kao grupa.

Postavile su pitanja šta je sa ženama koje su u ovim danima osuđene da provode dane samo sa svojim nasilnicima u četiri zida, sa ženama koje su zatvorene po raznim lokalima mimo svoje volje, da li sada trpe dodatno nasilje jer ne donose profit koji su trebale, šta je sa ženama koje su radile u uslovima gde su poništena sva radna prava I koje zbog nemanja mogućnosti izbora, ne dižu svoj glas iz straha da neće moći prehraniti svoju porodicu. Nižu se brojna pitanja, I ideje za nove zajedničke akcije. Sa kim bi sve želele da razgovaraju, o čemu, koja bi pitanja postavljale I koje odgovore tražile.

Složićemo se da nije svima podjednako teško, nekima je neizvesnost veća kao I strah za sebe, za čistu egzistenciju. Postavlja se pitanje da li će na kraju Corona pandemija biti pandemija nasilja, obespravljenosti I siromaštva?

Ili kako su članice zagovaračke grupe želele da zaključe, da ova pandemija može biti pandemija solidarnosti i ljudskosti. To upravo zavisi od svih nas!!!

„Svako veče legnem sa osmehom, ako sam tog dana doprinela makar malo da se neka žena ne oseća usamljeno i zaboravljeno. Bila to devojčica ispred marketa koja traži pomoć ili baka iz mog ulaza. Sada je potrebna fizička distanca, ali ne i ljudska.“ Članica zagovaračke grupe

Ova vest napisana je u okviru projekta koji je delom finansiran grantom Stejt Departmenta. Mišljenja, nalazi i zaključci koji su ovde navedeni pripadaju autorima, i ne odražavaju nužno mišljenja, nalaze i zaključke Stejt Departmenta.