Kojim uslugama podrške žrtve rodno zasnovanog nasilja treba da imaju pristup po Istanbulskoj konvenciji?

Ilustracija: Facebook

Žrtve rodno zasnovanog nasilja treba da imaju pristup širokom spektru usluga, a ova obaveza je navedena i u Istanbulskoj konvenciji. Ali koje su tačno usluge u pitanju?

Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, poznata i kao Istanbulska konvencija, je sporazum Saveta Evrope o ljudskim pravima; otvorena je za potpisivanje 2011. godine, a do 2022. godine su je ratifikovale 34 države članice, uključujući i Srbiju.

Obaveze Istanbulske konvencije slede ciljeve kao što su prevencija nasilja nad ženama, zaštita žrtava, krivično gonjenje počinilaca, kao i implementacija sveobuhvatnih i koordinisanih politika u ovoj oblasti. U slučaju nasilja u porodici, Konvencija posebno nalaže državama da osiguraju bezbednost i podršku žrtvama. Ona takođe ima i mehanizam za praćenje, Grupu eksperata za borbu protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (GREVIO), specijalizovano nezavisno telo koje objavljuje evaluacije i preporuke za svaku državu zasebno, a sve zarad unapređenja položaja žena i dece žrtava rodno zasnovanog nasilja.

Prema Savetu Evrope, Istanbulska konvencija treba da podstiče političku volju za ulaganje u borbu protiv nasilja nad ženama: „Istanbulska konvencija na taj način ne samo da stvara zamah za proširenje zakonodavstva i usluga podrške, kako bi se obuhvatio što veći broj žena i devojčica u riziku od rodno zasnovanog nasilja, već i uspostavlja čvrsto uverenje da je obaveza države da odgovori na sve oblike nasilja nad ženama i devojčicama u svoj njihovoj različitosti”.

Šta se u Istanbulskoj konvenciji podrazumeva pod „podrškom“?

Istanbulska konvencija pruža detaljnu mapu zaštite žrtava rodno zasnovanog nasilja. Član 20 Istanbulske konvencije o opštim uslugama podrške navodi da će članice „preduzeti neophodne zakonodavne odnosno druge mere kako bi obezbedile da žrtve imaju pristup uslugama koje omogućavaju njihov oporavak od nasilja. Ove mere treba da obuhvataju, kada je to neophodno, usluge kao što su pravno i psihološko savetovalište, finansijska pomoć, stanovanje, obrazovanje, obuke i pomoć prilikom zapošljavanja“. Pored ovih opštih usluga podrške, Istanbulska konvencija definiše i obaveze države u obezbeđivanju pomoći kod pojedinačnih/kolektivnih žalbi (član 21); specijalizovane usluge podrške (član 22); SOS telefona (član 24); podrške za žrtve seksualnog nasilja (član 25); i zaštite i podrške za decu svedoke (član 26). Što se tiče sigurnih kuća, Konvencija je takođe vrlo jasna u članu 23 i ona kaže da će članice preduzeti sve neophodne zakonodavne i druge mere kako bi omogućile otvaranje odgovarajućih, pristupačnih sigurnih kuća u dovoljnom broju za bezbedan smeštaj i proaktivnu pomoć žrtvama nasilja, posebno ženama i njihovoj deci.

Kakav pristup podršci u smeštaju nalaže Istanbulska konvencija?

Istanbulska konvencija ne samo da precizira specifične standarde podrške koja mora biti dostupna žrtvama, već takođe diktira i vrstu pristupa koji se mora slediti. Stoga, u članu 18 navodi da mere podrške moraju ispunjavati sledeće kriterijume:

- da su zasnovane na razumevanju nasilja nad ženama i nasilja u porodici iz rodne perspektive i da su usmerene na ljudska prava i bezbednost žrtve;

- da su zasnovane na integrisanom pristupu koji uzima u obzir odnos između žrtava, učinilaca, dece i njihovog šireg društvenog okruženja;

- imaju za cilj izbegavanje sekundarne viktimizacije;

- imaju za cilj osnaživanje i ekonomsku nezavisnost žena žrtava nasilja;

- da, tamo gde je to prikladno, različite službe za zaštitu i podršku žrtava budu u istim prostorijama (kako žrtve ne bi morale da idu na više mesta da bi ostvarivale samo jedno od mnogih prava);

- da odgovaraju na specifične potrebe ugroženih osoba, uključujući i decu žrtve, i da su im dostupne.

Dakle, ne samo da žrtve treba da imaju pristup širokom spektru usluga podrške, već te usluge moraju biti pružene kroz pristup koji ima za cilj potpuno osnaživanje i nezavisnost žrtava, i treba da budu utemeljene na shvatanju da je rodno zasnovano nasilje pitanje ljudskih prava. Stoga, nije dovoljno žrtvama pružiti sklonište ili pristup pravnoj podršci, već im se moraju obezbediti mogućnosti i resursi kako bi mogle da prevaziđu viktimizaciju i definišu svoj budući životni put.

U Eksplanatornom izveštaju Istanbulske konvencije detaljnije su opisani forma sistema podrške i njegov pristup. Kada je reč o skloništima, stavovi 133-135 preciziraju da je svrha skloništa da „osiguraju trenutni, po mogućstvu kontinuirani, pristup sigurnom smeštaju za žrtve, naročito žene i decu, kada više nisu bezbedni kod kuće”. Dalje se navodi da „samo privremeni smeštaj ili nespecijalizovana skloništa, poput onih za beskućnike, nisu dovoljna i neće pružiti neophodnu podršku ili osnaživanje“. Upravo zbog toga se siguran smeštaj ne smatra samo pitanjem pružanja privremenog skloništa, već se mora posmatrati kao deo čitavog paketa pomoći i podrške žrtvama.

Pored toga, u Eksplanatornom izveštaju se jasno navodi da su specijalizovana skloništa za žene neophodno rešenje, jer podrazumevaju znanje da se žene žrtve porodičnog nasilja suočavaju sa mnoštvom problema pre nego što postanu u potpunosti spremne za nastavak samostalnog života. Oni su takođe korisni jer „igraju centralnu ulogu u umrežavanju, međusektorskoj saradnji i podizanju svesti o značaju rešavanja ovog problema u zajednicama“. Ovaj paragraf prepoznaje važnost rodno osetljivog i integrisanog pristupa, koji žrtvama može pružiti pravne i psihološke resurse koji su im potrebni da prevaziđu viktimizaciju.

Skloništa takođe treba da poštuju standarde kvaliteta, posebno u pogledu bezbednosti, i treba da budu dostupna u dovoljnom broju kako bi mogla da pruže usluge smeštaja svim žrtvama. Jedna konkretna preporuka je da „bezbedan smeštaj u specijalizovanim skloništima za žene bude dostupan u svakom regionu, uz postojanje jednog skloništa na 10.000 stanovnika“. Međutim, uprkos ovoj opštoj preporuci, izveštaj takođe navodi da će u nekim slučajevima biti potreban veći broj skloništa, te da ona uvek treba da budu u skladu sa specifičnim lokalnim kontekstom. Uzevši sve ovo u obzir, Istanbulska konvencija pruža jasne smernice o uslugama podrške žrtvama koje treba da slede države potpisnice, i detaljno opisuje obavezu da se poštuje princip osnaživanja, u skladu sa pristupom koji treba da slede specijalizovana skloništa za žene.

Ovaj članak nastao je u okviru projekta “Bolja podrška za žene i decu žrtve nasilja - unapređenje pristupačnosti i kapaciteta Sigurnih kuća u Srbiji” koji Udruženje građana Atina sprovodi u saradnji sa agencijom Ujedinjenih nacija UN WOMEN, a uz podršku Evropske unije u okviru EU-UN Women regionalnog programa za zaustavljanje nasilja nad ženama u državama Zapadnog Balkana i Turske pod nazivom "Implementiramo norme. Menjamo mišljenja", finansiranog od strane Evropske unije.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost Udruženja Atina, i ne prikazuje nužno stavove Evropske unije, UN Women, njihovog izvršnog odbora niti država članica Ujedinjenih nacija.