Mitovi i stereotipni stavovi o rodno zasnovanom nasilju oblikuju način na koji društvo posmatra i reaguje na nasilje počinjeno nad ženama. Takvi mitovi i stavovi su štetni jer imaju tendenciju da krive one koji su preživeli nasilje, umesto da počinioce nasilja smatraju odgovornim za njihovo ponašanje. Kao što je navedeno, mitovi mogu da nanesu dodatnu štetu ženama koje su doživele nasilje, i mogu da spreče zdravstvene radnike u pružanju adekvatne medicinske nege. Zato je od suštinskog značaja da zdravstveni radnici razumeju razliku između mita i činjenice, kako bi razumeli situaciju u kojoj se nalazi osoba koja je preživela nasilje, njene potrebe, i održali profesionalan i nepristrasan stav. Zdravstveni radnici su odgovorni za pružanje medicinske nege, kao i podrške preživelima, i treba da izbegavaju svako ponašanje koje može dovesti do sekundarne traumatizacije. Uloga zdravstvenih radnika ni u kom slučaju nije da procenjuju verodostojnost navoda o nasilju, niti da krive žrtvu. Ovo potpoglavlje bavi se listom mitova o intimnom partnerskom nasilju i seksualnom nasilju, koji su prisutni i u regionu Istočne Evrope i Centralne Azije, i suprotstavlja ih činjenicama.

Mit 1: Žene dozvoljavaju da im se dogodi intimno partnersko nasilje i, ako zaista to žele, mogu da napuste svoje nasilne partnere.
•    Činjenica: Žena ne zaslužuje da bude zlostavljana ni u kom slučaju. Međunarodna zajednica prepoznala je nasilje nad ženama kao kršenje ljudskih prava koje se ne može opravdati i zahteva sveobuhvatni odgovor države. Kao što je objašnjeno u nekoliko teorija o dinamici nasilnih veza, kao što su Stokholmski sindrom i Točak nasilja, počinioci koriste kombinaciju taktika kontrole i zlostavljanja koje izuzetno otežavaju ženi bežanje od nasilja. Takođe je važno razumeti da se žene koje su doživele nasilje od strane intimnog partnera, i pokušavaju da izađu iz te veze kako bi sebi i svojoj deci obezbedile bezbednost, paradoksalno suočavaju sa povećanim rizikom od ponavljanja pa i eskaliranja nasilja. Žene ne uspevaju da napuste nasilne veze i zbog osećaja sramote i krivice, nedostatka bezbednog smeštaja, ili verovanja da je razvod loš za decu (adaptirano iz Hagemeister, 2003).
Mit 2: Konflikti i nesloga su sastavni deo svakog odnosa.
•    Činjenica: “Svakome može da se desi da izgubi kontrolu” je često korišćen izgovor kojim se opravdava intimno partnersko nasilje. Međutim, nasilje se ne svodi na “gubljenje” kontrole – naprotiv, reč je o “sticanju” kontrole putem upotrebe pretnji, zastrašivanja i sile, kao što je demonstrirano u Točku nasilja. Nasilje u vezi nije normalno - to je manifestacija istorijski nejednakih odnosa moći između muškaraca i žena (DEVAW).
Mit 3: Muškarci i žene su podjednako nasilni jedni prema drugima.
•    Činjenica: Većina onih koji su pogođeni RZN, naročito intimnim partnerskim nasiljem, su žene i devojčice. Širom sveta, skoro polovina (47%) svih žena žrtava ubistva u 2012. godini ubijene su od strane intimnih partnera ili članova porodice, u poređenju sa manje od 6% muškaraca žrtava ubistva (UNODC 2013). Prema podacima iz EU, 67% slučajeva fizičkog nasilja i 97% seksualnog nasilja počinjeno je od strane muškaraca, a protiv žena (FRA 2014). Ova činjenica potvrđena je i istraživanjem iz regiona. Na primer, studija iz Moldavije pokazuje da su počinioci nasilja nad ženama često članovi porodice, i to u velikoj većini muževi ili bivši muževi (73.4%), a zatim očevi i očusi (13.7%) (UN Special Rapporteur VAW 2009).

Mit 4: Nasilje u porodici događa se samo određenom tipu osoba.
•    Činjenica: RZN je globalan problem pandemijskih razmera. 35% svih žena širom sveta doživele su fizičko i/ili seksualno nasilje od strane intimnog partnera, ili seksualno nasilje od muškarca koji im nije partner (WHO, 2013). Iako su brojni faktori koji povećavaju rizik da će žena doživeti RZN, nasilje u porodici pogađa sve žene, bez obzira na socio-ekonomski status, obrazovna dostignuća, etničko poreklo, religiju ili seksualnu orijentaciju (IGWG). Dok su neke studije otkrile da su žene koje žive u siromaštvu nesrazmerno pogođene intimnim partnerskim nasiljem i seksualnim nasiljem, nije jasno utvrđeno da li samo siromaštvo povećava rizik od nasilja, ili su u pitanju drugi faktori koji prate siromaštvo.
Mit 5: RZN obuhvata samo fizičko zlostavljanje (udaranje, griženje, šamaranje, guranje, itd.).
•    Činjenica: Fizičko zlostavljanje je samo jedan oblik nasilja. Međunarodno pravo definiše nasilje nad ženama kao “svaki čin rodno zasnovanog nasilja koji rezultira, ili je verovatno da će rezultirati, fizičkom, seksualnom ili mentalnom povredom ili patnjom žena” (DEVAW, član 1). Na primer, istraživanje iz Rumunije pokazuje da je 18,5% žena doživelo psihološko nasilje od strane članova porodice, uključujući i intimne partnere; procenat ekonomskog nasilja je 5,3% (Centrul de Sociologie Urbana si Regionala 2008). Neke studije pokazuju da žene često smatraju psihološko zlostavljanje i ponižavanje mnogo štetnijim od fizičkog napada (Casey 1988, citirao Heise 1994).
Mit 6: RZN izazvano je bolestima zavisnosti, kao što su zloupotreba alkohola i/ili droge.
•    Činjenica: Iako je zloupotreba psihoaktivnih supstanci prisutna u mnogim slučajevima nasilja u porodici i snižava inhibicije, reč je o faktoru doprinosa, a ne uzroku nasilja (pogledati odeljak 1.3). Ni korišćenje alkohola ni droga ne treba uzimati kao opravdanja za nasilje (IGWG). Ne koriste svi počinioci nasilja drogu ili alkohol, niti su sve osobe koje koriste drogu ili alkohol nasilne (Roberts 1984, citirao Hagemeister 2003).
Mit 7: Žene treba da tolerišu nasilje kako bi porodica ostala na okupu.
•    Činjenica: Svaka žena ima pravo na bezbednost, dostojanstvo i život bez nasilja. Svaka žena žena koja je preživela RZN ima pravo na samoopredeljenje - ona može da odluči da ostane sa svojim nasilnim partnerom ili da ga ostavi, i u oba slučaja ima pravo na podršku i zaštitu od strane države. Argument da žene treba da ostanu u nasilnoj vezi često se opravdava blagostanjem dece. Međutim, ustanovljeno je da su bezbednost i zdravlje dece ugroženi kada deca dožive nasilje, ili su svedoci nasilja u porodici. Podrška države kroz programe koji uče nasilne muškarce da usvajaju nenasilno ponašanje u međuljudskim odnosima ključna je za sprečavanje daljeg nasilja i menjanje obrazaca nasilnog ponašanja (član 16 Istanbulske Konvencije). Ovo je od naročitog značaja u situacijama kada žene nisu voljne da napuste nasilnu vezu, ili ih nešto u tome sprečava, na primer usled ekonomske zavisnosti i rizika od stigmatizacije od strane zajednice, naročito u ruralnim oblastima. U isto vreme, intervencije sa počiniocima treba da doprinesu, ali ne zamene ili povuku sredstva iz rada usluga podrške kreiranih za žene.
Mit 8: Nasilje u porodici je privatna, porodična stvar u kojoj država nema pravo da interveniše. Način na koji se muškarac ophodi prema svojoj supruzi je privatna stvar.
•    Činjenica: Nasilje nad ženama je kršenje ljudskih prava, bez obzira da li se dešava unutar porodice ili u javnoj sferi. Po međunarodnim zakonima o ljudskim pravima, kao što su CEDAW ili Istanbulska Konvencija, države ne samo da imaju pravo da eliminišu sve oblike nasilja nad ženama, već su i u obavezi da to urade.

Mit 9: Seksualne radnice ne mogu da dožive silovanje.
•    Činjenica: Međunarodne definicije silovanja i drugih oblika seksualnog napada (WHO 2013) fokusiraju se na vrstu nasilnog dela koje je počinjeno, bez obzira na to ko je počinilac ili žrtva. Samim tim, svaki muškarac koji prisili ženu na seksualni čin protiv njene volje počinio je silovanje, ma kojom se ona profesijom bavila. Istraživanje iz Bosne i Hercegovine ukazuje na veliku količinu nasilja koje su doživele seksualne radnice - tri od pet seksualnih radnica koje su intervjuisane doživele su seksualno nasilje (PROI 2011).
Mit 10: Muškarac ne može da siluje svoju suprugu.
•    Činjenica: Kao što je već pomenuto, silovanje je definisano činom, a ne identitetom počinioca ili žrtve. Samim tim, svaki prisilan seksualni odnos predstavlja silovanje, bez obzira na to da li je žrtva udata za počinioca ili ne. Ova izjava zasnovana je i na definicijama međunarodnog zakona o ljudskim pravima, koji obuhvata sve oblike fizičkog, seksualnog, psihološkog ili ekonomskog nasilja nad ženama, bez obzira na to da li je počinjeno unutar porodice ili u javnosti. Bez obzira na to što međunarodni zakoni o ljudskim pravima obavezuju države da kriminalizuju i kažnjavaju silovanje, ne prepoznaju svi sistemi bračno silovanje kao krivično delo, što dovodi do nekažnjavanja silovanja počinjenog od strane intimnih partnera.
Mit 11: U većini slučajeva, RZN počine stranci.
•    Činjenica: Većina žena doživi RZN od strane osobe koja im je bliska, što potvrđuje i Globalna studija o ubistvima iz 2013. godine. Procenjuje se da žene čine 79% svih osoba koje su ubijene od strane njihovih intimnih partnera. Pored toga, 47% svih žena ubijenih u 2012. godini ubijene su od strane članova porodice ili intimnih partnera; za muškarce, taj procenat iznosi 6% (UNODC 2014). Ovu izjavu potvrđuje, na primer, studija iz Kirgistana po podacima koje je 3% intervjuisanih žena doživelo seksualno nasilje, dok 98% počinilaca čine trenutni i bivši partneri ili muževi (National Statistical Committee 2012).

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:
http://www.health-genderviolence.org/guidance-for-health-care-profession...