Fale nam i strože sankcije i da sistem osvetničku pornografiju prepozna kao zasebno krivično delo / Ilustracija: Freepik

Moj život posle osvetničke pornografije

Nakon što je odbačena prijava protiv administratora Telegram grupe u kojoj su deljeni intimni snimci devojaka, ponovo se otvorilo pitanje zašto osvetnička pornografija nije krivično delo. Jedna od žrtava govori o životu nakon objavljenog snimka

Piše Nikolina Ilić

Postoji, izgleda, neka imaginarna lestvica grešaka. Ili oprostivosti grešaka. Kreiralo ju je društvo. Društvo moralnih gromada. Na toj lestvici, najmanje oprostiv greh je imati seks.

Bezazleni snimak ili fotografija u trenutku strasti, a nakon toga, neizbrisiv trag na internetu. I u životu. Verovale su da su sigurne, zaljubljene i voljene. I volele su. Nisu razmišljale da će jedan trenutak da im promeni život zauvek. „Zauvek” zvuči, nekako, baš predugo. Ali bez preterivanja je tako. Jer, eksplicitni snimak, kada jednom procuri u javnost, ostavlja večnu etiketu. I, ponovo bez preterivanja, nesporno je uvek žena ta koja je obeležena. Ne muškarac, koji je, izrevoltiran nekim njenim postupkom, prosledio snimak drugarima, postavio ga na internet ili u neku Telegram grupu. On je bio besan. Ona je dopustila da je snimi ili fotografiše. Ako se, ipak, to desilo bez njenog dopuštenja, zašto nije bila opreznija?

Osvetnička pornografija je problem sa kojim se suočava sve više devojaka i žena. Kada je jedna od njih, na društvenim mrežama, otvorila problem grupa na Telegramu u kojima su muškarci razmenjivali fotografije i snimke devojaka, žena, a neretko, i devojčica, o ovom problemu se saznalo više. Na grupama i danas, pored negodovanja javnosti, postoji arhiva snimaka seksa ili nagih fotografija devojaka. Čak su dostupne i kućne adrese i drugi lični podaci pojedinih.

Nakon više od dve godine od hapšenja administratora Telegram grupe, Posebno javno tužilaštvo za visokotehnološki kriminal je odlučilo da, ipak, neće pokretati krivični postupak. On je uhapšen u martu 2021. godine zbog navodnog prikupljanja i posedovanja dečje pornografije.

Sećam se, kada se u mojoj okolini jedna devojka susrela sa ovim problemom. Niko nije reagovao. Odnosno, nije reagovao onako kako bi trebalo u ovakvoj situaciji. Ali nismo ni znali kako. U to vreme (pre desetak godina), osvetnička pornografija je bila, barem za nas, neistražen teren. Možda je bilo do toga što smo iz malog grada, ili do toga što nismo mnogo marili za to. Smejali smo se, a ona je plakala. I nije opravdanje to što nismo znali. Iz ove sada perspektive, ništa nije opravdanje.

“Moja greška je bila to što sam verovala. Ali svi grešimo, samo je moja greška bila manje oprostiva od drugih. Bila je skuplja. Mene je mnogo koštala”, kaže devojka koja je preživela osvetničku pornografiju.

Kada je snimak, na kom se ona nalazila, izašao u javnost, postala je pokretna meta. Na nju se u sekundi sručila lavina moralnih osuda koje su zauvek okrenule tok njenog života. Imala je 16 godina. Živela je u maloj, ruralnoj sredini, u kojoj se sve zna. Postala je “laka riba”, “prostitutka”, a bilo je i mnogo strašnijih etiketa. A taj dečko je bio velika faca u društvu, posebno jer je ona bila jedna od onih “popularnih” devojaka.

Na grupama i danas, pored negodovanja javnosti, postoji arhiva snimaka seksa ili nagih fotografija devojaka. Čak su dostupne i kućne adrese i drugi lični podaci pojedinih.

Seća se svega kroz šta je prošla. Zauvek je ostala “ona devojka”. Posle toliko godina, nije prestalo. Nikada nisu prestali da je gledaju kao devojku sa snimka. A ona kaže da je svesna da nikada i neće.

“Počelo je tako što sam verovala, a završilo se tako što danas u sve verujem sa zadrškom… Pa, i nije se baš završilo. Zapravo imam osećaj da se nikad ne završava. Od tog dana nosim ‘beleg’ na telu. Obeležili su me. Obeležena sam za ceo život, zato što sam verovala. Ja nikada nisam mogla ni da zamislim kako će to tako da se završi. Danas, kada se osvrnem na sve što se desilo, probada me u stomaku i telo mi se grči”, počinje razgovor ona koja je obeležena, a da ni za šta nije kriva.

Seća se svakog trenutka, svih osećanja i pitanja koja su joj u milisekundi prošla kroz glavu u trenu kada je videla snimak: „Šta ću reći roditeljima?”, „Kako ću tatu pogledati u oči?”, „Kako ću se pojaviti u školi?” Podelili su ga u školskoj grupi u kojoj je ona bila.

Pristala je da govori o tome jer, kako naglašava, bitno joj je da ljudi, posebno devojke, znaju da žrtva nije kriva. Da etiketu ne zaslužuje ona, već on, koji je prokockao poverenje, kako bi joj se osvetio. I da ona kaže kako se sada oseća. Kako živi posle snimka. Tokom našeg razgovora kao da je povremeno imala flešbekove a prsti su joj bili zariveni u dlanove.

„Prvo sam razmišljala o tome kako je jedini izlaz iz ove situacije smrt. Jer, neminovno je, svi će saznati, sredina je mala. Naravno, svi su saznali. A to kako su reagovali me je psihički ubilo.”

Kaže kako se najviše plašila reakcije oca. Jer, majka kao majka, uvek će na kraju razumeti sve. A sa ocem je druga priča, jer je ipak u pitanju ćerka.

Kada je reč o ovom slučaju, istražitelji su se fokusirali samo na dečju pornografiju, jer zakon u Srbiji ne prepoznaje osvetničku pornografiju kao krivično delo.

Osvetnička pornografija, praksa neovlašćenog objavljivanja intimnih slika ili video-snimaka bez pristanka osobe, i dalje nije kriminalizovana u Srbiji. Nakon odluke tužilaštva o odbačaju prijave, žrtvama ostaje opcija da podnesu privatne tužbe protiv odgovornih osoba za neovlašćeno objavljivanje njihovih slika, iako je šansa za uspeh niska zbog zastarevanja.

Pored toga, slaba društvena podrška dodatno pogoršava poziciju u kojoj se žrtva nalazi. Najčešća, a uglavnom i prava posledica je povlačenje žrtve iz digitalnog prostora. Ali, time se, trajno, ne rešava ništa. Zbog nereagovanja ili loše reakcije društva, ovim devojkama se šalje poruka da je nasilje koje su pretrpele opravdano.

“Snimak je prosledio mojim roditeljima i starijem bratu. Kada je majka ušla u sobu i rekla mi da dođem da popričamo, znala sam o čemu se radi. Želela sam da iskočim iz sopstvene kože. Da umrem. Da me nema”

„Snimak je prosledio mojim roditeljima i starijem bratu. Kada je majka ušla u sobu i rekla mi da dođem da popričamo, znala sam o čemu se radi. Želela sam da iskočim iz sopstvene kože. Da umrem. Da me nema. Ipak, na kraju su me razumeli. Nisu me krivili i nisu dopustili da padnem. Jesu bili razočarani, ali su se trudili da ja to ne vidim. Prijavili su ga, bezuspešno, ali su pokušali.”

Uprkos svemu, devojka koja je pristala da govori za Velike priče je uspela da se izbori. Trebalo joj je mnogo godina, još uvek nosi posledice, ali je naučila da snimak koji je objavljen ne definiše ni nju, ni njen život.

“I ja sam se uvek pitala šta posle snimka. Taj teret je pao na krhku, malu šesnaestogodišnjakinju koja nije znala šta ju je snašlo. Ona se borila, i borila… Naučila je da se nosi sa situacijom. Ja sam odlučila da sam bolja od svih nadimaka i etiketa koje su mi zalepili na čelo. A bilo ih je mnogo, ne mogu ni da se setim svih više. Upirali su prstom u mene, videla sam ljude kako me gledaju, u očima sam im čitala osudu. Nekako su se svi ponašali kao da njima nije moglo da se desi i kao da niko nikada nije imao seks. Zamisli, imaš seks, i to još sa 16 godina. Tad ne treba ni da pričaš o tome, da pomišljaš na seks, a ne da ga imaš. E pa nije tako”, kaže ona.

Ono što joj je bilo čudno je da su je, nakon svega, više osuđivale devojke. “Ja sam prva u razredu imala seks, zamisli ti to. Osuda za to, pa osuda što sam dopustila da budem snimljena, pa osuda što sam bila sa takvim momkom. Šamarčina realnosti te zapljusne i ti ne znaš gde ćeš. Izgubiš se u svemu. Bila sam prazna, nisam želela ništa više od života. A zamisli ti da sa 16 godina više ne želiš ništa. Pa tek sam počela da živim.”

Kada se jednom izgubi kompas, veoma je teško vratiti se na pravi put. U jednom trenutku, na devojku koja je žrtva, padne sav teret ovog sveta i ona, naravno, ne zna šta dalje. Neke devojke, nažalost, na kraju i ne uspeju da pronađu kompas, a okolina ne radi ništa po tom pitanju. Osim što sipa so na otvorenu ranu olujom odvratnih komentara.

Veliko je pitanje kako živeti nakon svega. Desilo se, i kako dalje?  I većina, dalje, odluči da živi u senci. Konstantno praćene etiketom. Žive život pod velom “greške”.

“Kad sam promenila majndset i dozvolila sebi da živim, tad sam zapravo i pobedila. Ne mislim ja da su ljudi zaboravili, ali nije me više ni briga. Žao mi je samo što ne pobede uvek svi. Neke devojke ceo život žive u senci ’jednog pogrešnog trenutka’, jednog, hajde da tako kažem, nepromišljenog, momenta strasti. Žao mi je i što se u nekim ljudima krije toliko mržnje, ljubomore i želje za nekim trenutkom junaštva”, naglašava devojka koja je preživela osvetničku pornografiju.

Ali, na kraju dana, oni nisu nikakvi junaci zato što su podelili taj snimak, junakinje su one, koje su pobedile. I one koje nisu, ali se bore sa time, iz senke.

“Ja sam se dugo plašila muškaraca. Dugo me je i pratio osećaj da svi od mene žele samo jedno. Bojala sam se da će me zauvek povređivati. Verovala sam u to da nikada nikome neću verovati. Išla sam na terapije, radila na sebi i fizički i psihički, imala punu podršku roditelja, ali strah je bio jači i od svega. Ako bi mi prišao muškarac, automatski sam odbijala svaki vid komunikacije. Automatizovala sam tu reakciju i nisam nikome davala da mi se približi.”

Koliko god da se trudila da, pred svetom izgleda jako, kaže da je sažaljevala samu sebe. Jer, “iako je stamena, ne znači da je od kamena”.

“Dugo mi je trebalo da dopustim sebi da se zaljubim. A pustila sam se onog trenutka kad sam shvatila da ja nisam taj snimak. Da je taj snimak deo moje prošlosti, ali da on nije deo mene. Shvatila sam samo da ne može tako zauvek. Nije to došlo preko noći. Dozvolila sam sebi da pustim prošlost i da budem srećna. Ne definiše mene jedna greška, definišem samu sebe. Odlučila sam da budem definisana kao jaka, hrabra i voljena žena. To sada i jesam. Dugo mi je trebalo da pustim nekome da me dodirne, zazirala sam od seksa jer sam godinama sebe ubeđivala da ne smem da ga imam zbog svega što se desilo.”

Društvo ne želi da shvati da “devojka sa snimka” može da bude svaka od nas. I da, uglavnom, ona nije sama na tom snimku. Šta je sa muškarcem? I on je imao seks. Zašto lakše opraštamo njemu, odnosno, njemu nemamo šta da oprostimo? Motiv svega ovoga nije da pričamo o tome da je muškarac, zato što je muškarac, loš. Nego da je loše to što je učinio i da bi on trebalo da snosi odgovornost.

Postavlja se pitanje kako može da se utiče na ovaj problem, ako ne postoji zakon koji štiti žrtvu osvetničke pornografije. Da li je zaista jedino rešenje da prestanu da šalju fotografije i snimke?

Kako stoji u prvom istraživanju o rodno zasnovanom nasilju u digitalnom prostoru koje je sprovela NVO Atina “Ispred ekrana”, “Više od polovine ispitanica (53,2 odsto) navodi da su preživele nasilje u digitalnom prostoru, kao i da poznaju vršnjakinju koja je preživela digitalno nasilje. Ovi iskazi potkrepljeni su i stavovima devojaka da su one u većoj meri izložene nasilju u odnosu na muškarce. Prema ovom istraživanju, četvrtina ispitanica tvrdi da devojke moraju da budu pažljive kada stavljaju sadržaj na internet kao i da treba da imaju odgovornost.

“Tokom sprovođenja narednog istraživanja ’Iza ekrana’ koje se bavilo iskustvima devojaka koje su prepoznate kao žrtve trgovine ljudima, u vezi sa digitalnim nasiljem, nekolicina njih je rekla da, kada su pokušali da prijave pretnje, uznemiravanje, ponovno postavljanje slika i snimaka, generalno rušenje njihove privatnosti, stabilnosti i života, da su od profesionalaca dobijali odgovore, tj. savete da ugase profil, da promene ime na društvenim mrežama, da ne postavljaju slike i slično”, kaže Andrijana Radoičić Nedeljković, jedna od autorki istraživanja “Iza ekrana”, ispred NVO Atina.

Sa jedne strane postoji problem prebacivanja odgovornosti na žrtvu, i to ne samo da je kriva za nasilje koje joj se desilo, već i da je bila odgovorna da ga zaustavi. Sa druge strane je poruka nemoćnom sistemu. Eto, jednostavno ne možemo ništa da uradimo da sprečimo nekog da uništi život drugoj osobi u digitalnom prostoru.

Andrijana Radoičić Nedeljković kaže da se često svaljivanje tereta na žrtvu događa zbog zastarelih i patrijarhalnih društvenih normi i stavova. “Umesto da se osudi počinilac, često se krivi žrtva za svoje postupke, iako je u pitanju zločin koji je počinio drugi. Ljudi pribegavaju okrivljavanju žrtve jer im je na taj način lakše da očuvaju sliku sveta u kom se loše stvari ne dešavaju ’tek tako, same od sebe’. Međutim drugi temelj okrivljavanja žrtve, leži u društvenoj podeli moći, kako nasilje češće čine muškarci, a žrtve nasilja su češće žene i deca, odnosno oni sa manje društvene moći, narativi koji se plasiraju javnosti su decenijski kreirani od onih koji su imali moć u društvu da oblikuju društvenu stvarnost. Zbog toga se neke fraze, kada je u pitanju seksualno nasilje nad ženama, generacijski zadržavaju u javnom diskursu kao opšte mesto i univerzalno ’opravdanje’ za nasilje, a suštinski se radi o okrivljavanju žrtve i opravdavanju nasilja”, naglasila je Andrijana Radoičić Nedeljković dodajući da se danas to možda najjasnije vidi na primeru digitalnog nasilja, gde se ne postavlja pitanje zašto je neko mogao i smeo da zloupotrebi poverenje žene, već zbog čega se uopšte žena snimala.

“Šamarčina realnosti te zapljusne i ti ne znaš gde ćeš. Izgubiš se u svemu. Bila sam prazna, nisam želela ništa više od života. A zamisli ti da sa 16 godina više ne želiš ništa. Pa tek sam počela da živim”

Ono što nama zaista fali jeste svest o veličini problema, a onda i empatija. Ne u smislu da sažaljevamo žrtvu, već da je razumemo i ne etiketiramo. Jer ono što dolazi posle snimka, tim devojkama uništava život. A to sve zato što je on bio ljubomoran ili ljut. I zato što je nama nešto smešno. I zbog toga što krivimo žrtvu.

Pored toga, fale nam i strože sankcije i da sistem osvetničku pornografiju prepozna kao zasebno krivično delo. Jer to što se sistem ne zalaže za njih, doprinosi  da one sebe smatraju krivim. Kada bi se uvela zakonska odredba o krivičnom gonjenju osvetničke pornografije, situacija bi se suštinski promenila jer bi žene mogle da računaju na pravnu zaštitu i kazne za počinioce bi bile efikasnije.

“Trenutno, iako postoje neki zakoni koji se odnose na distribuciju neovlašćenog materijala, mnogi od njih ne definišu osvetničku pornografiju kao poseban oblik zločina. Kada bi se uvela jasna zakonska definicija, bilo bi lakše i za organe gonjenja da identifikuju i kažnjavaju počinioce. Pored zakonskog prepoznavanja, neophodno je da svi profesionalci pristupaju digitalnom rodno zasnovanom nasilju odgovorno i adekvatno, sa senzibilnošću i razumevanjem posledica nasilja. Tek kada se praksa i normativni okvir usklade, možemo da govorimo o unapređenom sistemu zaštite žena koje su preživele digitalno rodno zasnovano nasilje”, kaže Andrijana Radoičić Nedeljković.

U aprilu je skupštinskim organima predat Predlog zakona za krivično gonjenje osvetničke pornografije. Ipak, iako se ovaj mali korak zaista činio velikim u tom trenutku, već šest meseci Predlog tapka u mestu. Dok čekamo da se pomeri sa mrtve tačke, jedino što može da se učini jeste da se širi društvena svest i odgovornost o osvetničkoj pornografiji.

Devojka koja je to doživela kaže da nema potrebe da je više iko gleda kroz prizmu osvetničke pornografije. “Ne želim da upirem prstom i da kažem: ovaj je kriv jer mi je pričao iza leđa, on jer je pustio snimak, ona jer mi se smejala. Želim samo da ljudi shvate, posle 10 godina, da nisam kriva ni ja. Pre svih, ja nisam kriva. Igrali su se sa mojim životom i smišljali priče, bili su surovi. Nisam ja ništa grešnija od onih koji su mi lepili etikete, štaviše.”

Tekst u originalu možete čitati putem linka: https://velikeprice.com/drustvo/moj-zivot-posle-osvetnicke-pornografije/