Fotografija: Eric Gay/Pool za Reuters

Naše “devojčice u pokretu” u Srbiji: njihove priče

U Srbiji ima mnogo „devojčica u pokretu” – pod tim podrazumevamo devojčice i mlade žene koje migriraju iz svojih matičnih zemalja. „Devojčice u pokretu“ obično nisu prioritet za kreatore javnih politika i njihove priče se često ne čuju. Međutim, upravo su njihova iskustva ključna za razumevanje onoga što se dešava kada se ukrste prava žena, migranata i dece.

Ko su naše “devojčice u pokretu”?

U istraživanju Devojčice u pokretu na Balkanu, čiji je fokus bio na Srbiji, učestvovalo je 17 devojčica koje putuju sa svojim porodicama, starosti između 11 i 18 godina, kao i mlade žene koje su se na migrantski put otisnule kao maloletne. Njihove zemlje porekla su Avganistan, Irak, Iran i Sirija.

Uzorak devojčica učesnica bio je reprezentativan u odnosu na populaciju migranata koja je u to vreme boravila u Srbiji. Tokom 2019. godine, UNHCR je registrovao ukupno 30.000 novih migranata i izbeglica, skoro duplo više nego tokom 2018. Do decembra 2019. godine, bilo je 5.199 tražilaca azila i migranata u zvaničnim prihvatnim centrima u Srbiji, od kojih je većina bila poreklom iz Avganistana (51%), zatim Sirije, Iraka, Irana, Pakistana i Bangladeša. Poznato nam je da su najveći deo među njima činili odrasli muškarci, dok su 18% njih bila deca.

U Srbiji je značajan broj devojčica među populacijom dece izbeglica i migranata - tokom 2019. godine, njihov procenat je varirao od 18% do 33%. Većina njih ušla je u Srbiju preko jedne od triju glavnih migrantskih ruta: Turska-Grčka-Severna Makedonija; Turska-Grčka-Albanija-Kosovo*; ili Turska-Bugarska.

Pre migracija

Čini se da devojčice u pokretu u balkanskim zemljama nisu bile aktivne učesnice u donošenju odluka njihovih porodica da li da migriraju ili ne. Kada je njihovo mišljenje i bilo uvažavano, to je uglavnom bilo od strane njihovih majki. Takođe, one nisu značajnije doprinele  ni planiranju putovanja, upravljanju rizicima i strategijama preživljavanja. Često nisu znale kuda prolaze ili koje je njihovo konačno odredište. Međutim, čini se da devojčice intervjuisane u Srbiji nisu bile protiv odluke da migriraju zbog teških uslova u matičnim zemljama. Kako je Irem, 11-godišnja devojčica iz Iraka, objasnila: „Niko me nije pitao, ali da jeste, rekla bih da želim da odem”.

Sve devojčice u pokretu u Srbiji koje su učestvovale u istraživanju objasnile su da je njih i njihove porodice na migraciju uglavnom naterala nebezbednost. „Otišli smo iz Alepa u vreme kada je već besneo rat. Ostali smo bez krova nad glavom, bez ičega”, rekla je Lejla, 21-godišnja devojka iz Sirije. Devojčice iz Avganistana i Iraka takođe su se osvrnule na političku situaciju u svojim zemljama, dok su neke druge, iz zemalja poput Irana, govorile o slučajevima progona od strane vlade ili ekstremista. Za mnoge devojčice i mlade žene, pretnja rodno zasnovanim nasiljem takođe je bila glavni faktor koji ih je naveo da migriraju.

Međutim, nijedna od učesnica kao razlog nije naglasila loše ekonomske prilike, niti je izjavila da bi krenula na put da nije bila prisiljena na to. Saba, 21-godišnja devojka iz Avganistana, izjavila je: „Ako imate priliku i izbor da ostanete tamo gde živite, ostanite. Ne krećite na putovanje (...). Ovo putovanje je bilo zaista loše iskustvo. Kao ogromna kockarska igra - možete izgubiti život, porodicu, dostojanstvo ili možete dobiti sve o čemu ste sanjali. Ovo je takva ‘igra’."

Putovanje

Većina devojčica u pokretu u Srbiji putovala je sa članovima porodice, obično sa roditeljima. Čak i one devojčice koje su putovale bez pratnje radije bi se pridružile drugim porodicama i predstavljale ih kao svoje. Neke su putovale sa lažnim „supružnicima“, muškarcima koji su se predstavljali kao njihovi muževi.

Kada su devojčice započinjale svoja putovanja, većina ih je za to bila nespremna i nije znala šta na tom putu da očekuje. Osim što su spakovale neke lične dragocenosti, nisu bile sigurne koju će rutu koristiti, niti sa kakvim će se rizicima suočiti na putu – znale su samo da je Evropa mesto gde mogu da ostvare svoje snove i da konačno budu bezbedne.

Ali, dolazak do Evrope pokazao se izuzetno teškim. Narges, 29-godišnja žena iz Avganistana, objasnila je zašto: „Nismo znali šta nas čeka kada smo krenuli na ovo putovanje. Najviše nas je iznenadila ’džungla’. Hodali bismo satima, ponekad i po 72 sata bez hrane i vode, a neizvesnost je ponekad postajala nepodnošljiva”. Putovanje je veoma opasno. Tokom 2018. godine ubijeno je 65 devojčica i  dečaka koji su pokušali iz Turske kopnom ili morem da stignu do Grčke, a samim tim i do Evrope.

Činilo se da prisustvo devojčica nije imalo uticaja na planiranje ruta za većinu porodica, ali su ipak postale izuzetno oprezne pri izboru krijumčara i drugih osoba sa kojima će putovati, verovatno da bi rizike svele na minimum. Često bi i same devojčice radije izbegavale zvanične prihvatne centre i umesto boravka u njima koristile privatni smeštaj ili spavale u šumi.

Još jedan razlog iz kog je putovanje, a posebno prelazak granice, toliko težak jeste to što mnoge devojčice i njihove porodice putuju bez ikakvih identifikacionih dokumenata. Takođe, većina nosi ograničenu količinu novca sa sobom kako bi smanjili rizik od pljačke ili iznude. Devojčice i porodice sa manje novca često su bile primorane da hodaju duže, i bez krijumčara, što je istovremeno bilo i više i manje opasno, jer su devojčice opisivale krijumčare kao „nepristojne, nepredvidive i često opasne“ pojedince koji rade u složenim i dobro utemeljenim mrežama duž migracionih ruta. Mnogi krijumčari su prisiljavali devojčice na seksualne odnose u zamenu za ispunjavanje osnovnih potreba, dok je rizik od silovanja i seksualnog uznemiravanja za porodice sa devojčicama i ženama u pokretu uvek bio prisutan.

Još jednu grupu počinilaca nasilja prema ovim devojčicama i mladim ženama čine policajci i graničari. Zeinab, 21-godišnja devojka iz Avganistana, podelila je svoje iskustvo: „Tri puta smo deportovani iz Bugarske u Tursku. Bugarska policija je bila izuzetno gruba prema ljudima. Nisu imali milosti ni prema deci – videla sam kako su dete od 5-6 godina zgrabili za vrat i bacili ga. Sve devojčice i žene su pretresali muški policajci, što je bilo ponižavajuće. Uzeli su sve što smo imali.”

Pa ipak, putovanje sa devojkama, ženama i decom ponekad može da učini da grupa deluje manje opasno, a devojčice su podelile i neka pozitivna iskustva pri susretu sa policajcima i graničarima.

Prisećajući se svojih migracijskih iskustava, devojčice su istakle dve glavne stavke: značaj mreža podrške i zaštite tokom tranzita, koje se obično obezbeđuju putovanjem u većim grupama; kao i snagu veze između majke i ćerke. Majka predstavlja jedinu osobu kojoj su devojčice mogle da veruju, a nju prate i drugi ženski članovi porodice.

Život u Srbiji

U Srbiji devojčice u pokretu obično mogu da nađu smeštaj u državnim centrima. Međutim, mnoge su rekle i da su svedočile nasilju ili ga lično doživele, ali se plaše da ga prijave. Ono što je pozitivno, jeste da su devojčice lako pristupile zdravstvenoj zaštiti, uprkos nedostatku kulturološke osetljivosti od strane profesionalaca (kao što je prisustvo prevoditeljke ili doktorke).

Kada je reč o obrazovanju, devojčice mlađe od 18 godina uglavnom mogu da se upišu u školu, iako su neke izjavile da se u početku nisu osećale prijatno u mešovitim odeljenjima. Devojčice starije od 18 godina, međutim, bore se da im se priznaju diplome i prethodno obrazovanje. Adolescentkinje i mlade žene takođe nemaju veliki izbor neformalnih aktivnosti, kako je to Saba objasnila: „Malo je aktivnosti namenjenih mom uzrastu. Imam utisak da je moja generacija potpuno zapostavljena. Većina aktivnosti je organizovana za decu školskog uzrasta i mlađu decu. Devojke mojih godina sede u sobama i ne rade ništa. Ne možemo da idemo ni u školu ni na fakultet, a sve je usmereno samo na mlađu decu… Bilo bi interesantno da se pored učenja jezika (ne samo srpskog) organizuju i sportske aktivnosti za devojčice, pa čak i časovi samoodbrane da bismo naučile da se odbranimo u nekim rizičnim situacijama."

Potrebno je da fokus bude na socijalnoj integraciji starijih devojčica, uzimajući u obzir njihovo putovanje i iskustva migracija – i tu ženske organizacije poput Atine mogu igrati značajnu ulogu.

Organizacije Atina i Save the Children godinama unazad ulažu napore u cilju poboljšanja položaja “devojčica u pokretu”, naročito kroz pružanje direktne pomoći i podrške koja je prilagođena njihovim potrebama. U sklopu projekta “Pipi danas”  sprovode se opsežne aktivnosti na sveobuhvatnoj podršci ovim devojčicama da ostvaruju svoja prava, ali i zagovaračke aktivnosti usmerene na unapređenje njihovog položaja. Projekat je podržan od strane švedskog Save the Children-a i oslanja se na ideje koje je proklamovala najpoznatija književna ličnost švedske spisateljice Astrid Lindgren, devojčica Pipi Duga Čarapa.